Kazuo Išiguro – Jedno veče u XX veku, i drugi mali napreci (Nobelovo predavanje, II deo) Kazuo Išiguro dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2017. godine, a ovo je njegovo Nobelovo predavanje, tradicionalno održano decembra iste godine.

Kazuo Išiguro, britanski pisac japanskog porekla, dobio je Nobelovu nagradu za književnost uz obrazloženje da je pisac koji je „u svojim romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod našeg iluzornog osećanja povezanosti sa svetom“. Njegov novi, ovogodišnji roman Klara i sunce, prvi nakon dobijanja Nobela, objavljen je i kod nas.

Proleće je 1983, tri i po godine kasnije. Lorna i ja smo tada u Londonu, iznajmljujemo dve sobe na vrhu uske visoke kuće koja i sama stoji na brdu, na jednom od najviših tačaka grada. Televizijski predajnik nalazio se u blizini, i kada bismo pokušali da pustimo ploče na gramofonu, avetinjski glasovi iz prenosa povremeno bi naselili naše zvučnike. Dnevna soba nije imala ni kauč ni fotelje, već dva dušeka na podu, prekrivena jastucima. Bio je tu i veliki sto, za kojim sam preko dana pisao, a gde bismo uveče večerali. Nije bilo luksuzno, ali dopadalo nam se da živimo tamo. Objavio sam svoj prvi roman prethodne godine, a napisao sam i scenario za kratki film koji će se uskoro prenositi na britanskoj televiziji.

Moja verzija Engleske bila bi mitska, i njeni obrisi, verovao sam, već žive u mašti mnogih čitalaca širom sveta, uključujući i one koji tu zemlju nikada nisu posetili.

Bio sam u razumnoj meri ponosan na svoj prvi roman neko vreme, ali tog proleća obuzeo me je uporan osećaj nezadovoljstva. Evo u čemu je bio problem. Moj prvi roman i moj prvi televizijski scenario bili su previše slični. Ne toliko što se tiče tematike, koliko metoda i stila. Što sam ga duže posmatrao, to je moj roman više ličio na scenario – dijalozi plus uputstva. Ovo je u izvesnoj meri bilo u redu, ali sada sam želeo da napišem roman koji bi potpuni ugođaj pružao samo na papiru. Zašto napisati roman ako bi on nudio manje-više isto iskustvo kao i gledanje televizije? Kako može književnost preživeti pored moći bioskopa i televizije ukoliko ne nudi nešto jedinstveno, nešto što drugi formati ne umeju da ponude?

Otprilike tada sam se i razboleo i proveo nekoliko dana u krevetu oporavljajući se od virusa. Kada je najgore prošlo i kada mi se više nije neprekidno spavalo, otkrio sam da je težak predmet, čije prisustvo u mojoj postelji mi je već neko vreme smetalo, ustvari primerak prvog toma U traganju za izgubljenim vremenom. Kad je već bio tu, počeo sam i da ga čitam. Možda je zaostala groznica bila delimično zaslužna što sam postao potpuno obuzet poglavljima „Uvod“ i „Kombre“. Čitao sam ih iznova i iznova. Ne uzimajući u obzir samu lepotu ovih odlomaka, oduševio me je način na koji Prust jednu epizodu nadovezuje na drugu. Raspored zbivanja i scena nije se povinovao uobičajenim zahtevima hronologije, niti linearnog zapleta. Umesto toga, kao da su reči pokretale opipljive misaone veze ili neobjašnjiva sećanja, vodeći ih od jednog do drugog događaja. Ponekad bih se zapitao zašto se ova dva naizgled nepovezana sećanja nalaze rame uz rame u pripovedačevom umu? Odjednom sam uočio uzbudljiviji, slobodniji način da napišem drugi roman, koji bi mogao i da obogati stranice i da ponudi unutrašnja zbivanja koja je nemoguće preneti na bilo kakav ekran. Ukoliko bih od jednog do drugog pasusa mogao da se krećem vođen tokom misli pripovedača i njegovim lelujavim sećanjima, mogao bih da stvaram nalik načinu na koji apstraktni slikar bira na koje će mesto na platnu da postavi oblike i boje. Mogao bih scenu koja se odigrala pre dva dana da postavim pored scene od pre dvadeset godina, i prepustim čitaocu da raspetlja njihov odnos. Na taj način, mislio sam, mogao bih da natuknem one mnogobrojne slojeve samozavaravanja i poricanja koji od svake osobe kriju pogled na sopstveno biće i sopstvenu prošlost.

*

Mart je 1988. Imao sam 33 godine. Sada smo imali i kauč na kojem sam ležao, slušajući album Toma Vejtsa. Lorna i ja smo prethodne godine kupili kuću u starinskom, ali prijatnom delu južnog Londona, i u ovoj kući, po prvi put, imao sam svoju radnu sobu. Bila je mala i nije imala vrata, ali bio sam oduševljen što mogu da rasprostrem svoje papire unaokolo bez da moram da ih sklonim na kraju svakog dana. I u toj sobi, ili sam barem tako mislio, upravo sam završio svoj treći roman. Bio je to moj prvi roman čija radnja se ne odvija u Japanu, jer je moj lični Japan postao manje krhak tokom pisanja prethodna dva. Štaviše, moj novi roman, koji će se zvati Ostaci dana, delovao je izuzetno englesko, mada sam se nadao da ne podseća na romane mnogih britanskih autora starije generacije. Pažljivo sam se potrudio da ne pretpostavim, kao što sam verovao da mnogi od njih jesu, da su svi moji čitaoci Englezi, i da imaju urođeno poznavanje engleskih osobina i zaokupljenosti. Do tada su pisci poput Salmana Ruždija i Vidjadara Suradžprasada Najpola utrli put za jednu britansku književnost koja je više internacionalna i koja se više okreće ka spoljašnjosti, kojoj Britanija nije centralna, i koja nije automatski isticala njen značaj. Njihova dela bila su postkolonijalna u najširem smislu te reči. Želeo sam da, kao i oni, napišem „međunarodni” roman koji bi lako probio međukulturne i jezičke barijere, čak iako sam napisao priču koja se odigrava u naizgled izuzetno engleskom okruženju. Moja verzija Engleske bila bi mitska, i njeni obrisi, verovao sam, već žive u mašti mnogih čitalaca širom sveta, uključujući i one koji tu zemlju nikada nisu posetili.

Priča koju sam upravo napisao bila je o engleskom batleru koji u poznom dobu shvata da je proživeo život vođen pogrešnim vrednostima, i da je svoje najbolje godine proveo služeći simpatizera nacizma, a da je time što nije preuzeo moralnu i političku odgovornost za svoj život, na jedan iskonski način taj život protraćio. I još: da je pokušavši da postane savršen sluga, samom sebi zabranio da voli, i bude voljen, od strane jedine žene do koje mu je stalo.

Često je to emocija koju ne mogu da iskažem rečima, ali, eto je, u glasu pevača ili pevačice, i sada znam ka čemu treba da težim.

Pročitao sam rukopis nekoliko puta, i bio sam u razumnoj meri zadovoljan. Međutim, izjedala me je pomisao da nešto nedostaje.

A onda sam se, kao što kažem, jedno veče zatekao kod kuće, na našem kauču, slušajući Toma Vejtsa. I Tom Vejts je zapevao pesmu koja se zove „Rubine ruke” („Ruby’s Arms”). Možda su je neki od vas čuli (razmišljao sam čak i o tome da je zapevam sada, ali predomislio sam se). U pitanju je balada o jednom čoveku, možda vojniku, koji ostavlja svoju ljubavnicu usnulu u krevetu. Rano je jutro, on odlazi niz put, seda na voz. Ništa neobično. Ali, pesma je otpevana glasom grubog američkog skitnice koji je potpuno nenaviknut na iskazivanje svojih dubljih osećanja. I postoji trenutak, pri sredini pesme, kada nam pevač otkriva da mu srce puca. Taj trenutak je skoro nepodnošljivo dirljiv zbog napetosti koja postoji između samog osećanja i ogromnog otpora koji je očigledno prevaziđen kako bi se ono iskazalo. Tom Vejts peva te reči katarzičnom veličanstvenošću, i možete prosto osetiti kako se čitav život stoicizma jednog grubijana urušava pred licem preplavljujuće tuge.

Dok sam slušao Toma Vejtsa, shvatio šta mi je još preostalo. Nekada ranije sam nesvesno odlučio da će moj engleski batler očuvati svoje emocionalne zidove, da će uspeti da se krije iza njih, od samog sebe i od čitaoca, do samoga kraja. Sada sam uvideo da moram da izmenim tu odluku. Samo na trenutak, negde pri kraju romana, na trenutak koji ću pažljivo morati da odaberem, moraću da nađem način da mu napuknem oklop. Moram dozvoliti toj ogromnoj i tragičnoj žudnji da se nazre.

Moram ovde napomenuti da ovo nije jedini put da sam lekcije od izuzetne važnosti usvajao od glasova pevača. Ne mislim toliko na reči koje se pevaju, koliko na samo pevanje. Kao što znamo, ljudski glas je sposoban da kroz pesmu iskaže nezamislivo složene mešavine osećanja. Tokom godina su, između ostalog, Bob Dilan, Nina Simon, Emilu Heris, Rej Čarls, Brus Springstin, Gilijan Velč, temoj prijatelj i saradnik Stejsi Kent, uticali na određene osobine mog pisanja. Uhvativši nešto u njihovim glasovima, rekao bih sebi: „Ah, da, to je to. To treba da iskažem onom scenom. Nešto vrlo slično.” Često je to emocija koju ne mogu da iskažem rečima, ali, eto je, u glasu pevača ili pevačice, i sada znam ka čemu treba da težim.

*

Da li ja sada, kao javni pripovedač priča, imam dužnost koje do sada nisam bio svestan? Dužnost da prenosim, najbolje što umem, sećanja i pouke generacije svojih roditelja onima koji dolaze posle naše?

U oktobru 1999. godine, nemački pesnik Kristof Heubner pozvao me je u ime Međunarodnog komiteta Aušvica da provedem nekoliko dana u poseti nekadašnjem koncentracionom logoru. Smešten sam u Međunarodnom centru za susrete mladih u Aušvicu, na putu između prvog logora u Aušvicu i logora smrti Birkenau, udaljenom dve milje. Pokazali su mi ove logore i upoznao sam, neformalno, troje preživelih. Imao sam utisak da sam se, makar u geografskom smislu, približio srcu tamnih sila pod čijom senkom je moja generacija odrastala. U Birkenauu sam jednog vlažnog popodneva stajao pred urušenim ostacima gasnih komora koje su tada bile neobično zanemarene i nezbrinute, približno u istom stanju u kojem su ih Nemci ostavili nakon što su ih digli u vazduh i pobegli pred Crvenom armijom. Sada su to bile samo vlažne, izlomljene ploče, izložene oštroj poljskoj klimi, koje se raspadaju iz godine u godinu. Moji domaćini izrazili su svoju nedoumicu. Treba li zaštititi ove ostatke? Treba li izgraditi kupole od perspeksa koje bi ih pokrile, kako bi se očuvali za buduće generacije? Ili bi im trebalo dozvoliti da polako i prirodno istrule u ništavilo? Učinilo mi se da je to pitanje metafora za jednu veću nedoumicu. Kako sačuvati ta sećanja? Da li bi staklena zvona pretvorila ove relikvije zla i patnje u pitome muzejske eksponate? Čega treba da odlučimo da se sećamo? Kada je bolje zaboraviti i nastaviti dalje?

Imao sam 44 godine. Do tada sam smatrao da Drugi svetski rat i sva njegova strava i pobede pripadaju generaciji mojih roditelja. Ali, sada sam shvatio da veoma uskoro mnogi od onih koji su iz prve ruke bili svedoci tih važnih događaja više neće biti među živima. I šta onda? Da li je teret sećanja pao na moju generaciju? Mi nismo iskusili godine rata, ali makar su nas odgajali roditelji čiji su životi neizbrisivo oblikovani njima. Da li ja sada, kao javni pripovedač priča, imam dužnost koje do sada nisam bio svestan? Dužnost da prenosim, najbolje što umem, sećanja i pouke generacije svojih roditelja onima koji dolaze posle naše?

Nedugo potom govorio sam pred publikom u Tokiju i postavljeno mi je pitanje iz publike, kao što je često slučaj, na čemu ću raditi sledeće. Tačnije, jedna učesnica je ukazala na činjenicu da moji romani često govore o pojedincima koji proživljavaju vremena velikih društvenih i političkih promena, koji se potom osvrću na svoje živote i bore da se pomire sa svojim mračnijim, sramotnijim sećanjima. Da li će i moji budući romani, pitala je, nastaviti da se bave sličnim temama?

Uhvatio sam sebe kako pružam potpuno nepripremljen odgovor. Da, rekao sam, često sam pisao o pojedincima koji se bore sa zaboravljanjem i sećanjem. Ali, ubuduće bih želeo da napišem priču o načinu na koji se nacija ili zajednica suočava sa istim pitanjima. Da li se i nacija seća i zaboravlja na manje-više isti način kao i pojedinac? Ili postoje značajne razlike? Šta su tačno sećanja jedna nacije? Gde se ona čuvaju? Kako se na njih utiče i kako se kontrolišu? Da li postoje vremena kada je zaboravljanje jedini način da se izađe iz začaranog kruga nasilja, ili da se spreči rastakanje jednog društva u rasulo ili rat? Sa druge strane, mogu li se stabilne, slobodne nacije zaista graditi na temeljima svojevoljne amnezije i osujećene pravde? Čuo sam sebe kako govorim da želim da pronađem način da pišem o tim temama, ali da trenutno, nažalost, ne znam kako bih to uradio.

Prvi deo teksta pročitajte ovde, a treći ovde.

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Andrea Gomboš (Preuzeto iz časopisa Dometi, br. 182-183, jesen-zima 2020, str. 59–73.)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: