Kako je “Ljubavnik lejdi Četerli” osakaćen na Netfliksu Nova ekranizacija "Ljubavnika lejdi Četerli" D. H. Lorensa zanemaruje društveni kontekst i roman svodi prosto na ljubavnu priču sa srećnim krajem, piše Endrju Harison.

Lako je razumeti zašto je Ljubavnik lejdi Četerli (1928) Dejvida Herberta Lorensa privlačan filmadžijama. Teme kojima se roman bavi su zaista zahvalne. Priča, napisana kao odgovor na generalni štajk 1926. u Velikoj Britaniji, preispituje izvore klasne netrpeljivosti i predstavlja način na koji bi one mogle da budu prevaziđene kroz nežnost, dodir i seks.

Mnogi su, uključujući tu i spisateljicu Doris Lesing, tvrdili da Ljubavnik lejdi Četerli može se razume samo ako se razume kontekst tog doba i društvenih trvenja. Međutim, ova najnovija filmska verzija zanemaruje društveni kontekst i detalje o klasama, a sa tim i najveći deo psihološke složenosti likova, tako da je preostala samo prosta ljubavna priča sa srećnim krajem.

U knjizi se Konstans Rid, odgajana u boemskom miljeu više sredne klase, udaje za aristokratu Kliforda Četerlija. Ubrzo nakon venčanja, on u Prvom svetskom ratu ostane nepokretan od pojasa naniže. Posle smrti oca nasleđuje titulu baroneta i seli se sa Konstans na imanje svojih predaka u Midlendsu (Ragbi hol), preuzimajući i vlasništvo nad obližnjim rudnikom u selu Tevershol.

Povrede ser Kliforda znače i to da ne može da ima potomke, pa on zato hladne glave predlaže svojoj ženi da zatrudni sa drugim čovekom. Međutim, umesto da jednostavno spava sa nekim iz njihovog društvenog miljea, ona se upušta u aferu sa lovočuvarom sa imanja njenog muža Oliverom Melorsom.

Melors rođenjem i sklonostima pripada radničkoj klasi, ali se pomerio u srednju klasu zahvaljujući obrazovanju i činu pukovnika u vojsci. I Melors je, kao i Konstans, u nesrećnom braku i rastrzan je između klasa. Njih dvoje zajedno moraju da se izbore i prevaziđu duboko ukorenjene stavove svojih klasa, a to je bolan i nerešen proces.

Labavljenje klasnih napetosti

Roman je pisan od 1926. do 1928. godine u tri različite verzije, a svaka od njih odražava Lorensov pesimizam u vezi sa Engleskom i njenim strahom od toga da je klasni sukob neizbežan.

Generalni štrajk je proglašen u pokušaju da se britanska vlada privoli da poništi smanjenje plata i spreči pogoršanje uslova života rudara. Nalazišta uglja bila su opustošena tokom rata, pa proizvodnja nije nikada bila manja nego u prvoj polovini 1920-ih godina. Da bi profit ne bio opao, predloženo je smanjenje nadnica.

Atmosfera u romanu odiše ključanjem nemira između vlasnika rudnika i rudara. Ser Kliford planira da pojača mehanizaciju u rudniku i zameni ljude mašinama. Traži načina i da razvije nusproizvode da bi povećao prihode. Lokalna okna otvorena su samo nekoliko dana u nedelji, a socijalističke, pa i boljševičke ideje hvataju korena među rudarima.

U ovom filmu neredi u industriji sažeti su na prolazni ulični protest. Dato nam je da na rudarsko selo (Tevershol) samo kratko bacimo pogled, i to tako da ono više liči na lepo selo u Dorsetu iz romana Tomasa Hardija nego na rudarsko mesto u Midlendsu 1920-ih godina.

Bledi likovi

Najgore peglanje romana javlja se pri ekranizovanju klasnih razlika između Konstans i Melorsa.
Konstans Četerli iz Lorensove knjige saoseća sa Klifordovim slugama i osobljem i pokazuje zanimanje za položaj njegove radne snage. Ali povremeno je sklona pribegavanju stereotipima kad je reč o radničkoj klasi i okreće se naučenim izrazima snobizma. Gledamo kako joj se javlja unutrašnji sukob kada prvi put vidi Melorsa dok se zapira iza kolibe u šumi Ragbi. Taj susret je zbunjuje, izaziva klasno zasnovano gnušanje dok je istovremeno suočava sa osećanjem fizičke privlačnosti.

Na jednom planu to je “prosto čovek koji se pere! Obična stvar, bog zna”. Ali na drugom je to “zanosni doživljaj” koji je pogađa “posred tela”. Filmska Konstans Četerli ne pati od takve unutrašnje podeljenosti. Ona prosto vidi čoveka i kikoće se. Nema potrebe da iskoreni bilo kakvu usvojenu klasnu predrasudu.

Lorens je Melorsa naterao da govori dvojako: regionalnim govorom sa derbiširskim akcentom i jezikom standardnog izgovora. Melors i Konstans moraju da se sretnu na pola puta između podela na klase i jezike. To postižu tako što oponašaju govor onog drugog i smeju se međusobnim razlikama.

Konstans se šali podražavajući Melorsove lokalizme i akcenat, a on je uči novim značenjima proskribovanih reči “pička” i “jebanje” dok ih od izraza zlostavljanja pretvara u poetične reči za seks i tajne telesne doživljaje. Melors, sa svoje strane, spušta svoj psihološki gard, počinjući da je gleda ne kao “milostivu gospođu” (oličenje Četerlijevih i, uopšte, vladajućih klasa), nego kao Koni.

Oni iz šale svoje polne organe zovu “Džon Tomas” i “Lejdi Džejn”, parodirajući imena i titule. On postepeno pronalazi jezik kojim može da odgovori Koni kao ženi koju voli, a ne kao dami kojoj služi.

Međutim, u filmu ničega od toga nema. Melors kroz ceo film govori sa istim blagim regionalnim naglaskom. Nema neophodnog jezičkog prilagođavanja. Jedini bes koji oseća je, izgleda, to što se iznervira kada mu ona prvi put zatraži ključ od kolibe ili jedan trenutni izliv gneva pošto se oseti iskorišćeno kada mu ona kaže da je zatrudnela.

U jednom trenutku u filmu Ajvi Bolton, negovateljica ser Kliforda, čak iskreno kaže: “To je ljubavna priča”. Kad je reč o filmu, apsolutno je u pravu.

Ima i stvari u kojima se može uživati. Muzika je atmosferična i prati duboka osećanja i nijanse preko kojih je scenario preleteo. Scena u kojoj Koni i Melors skakuću goli po kiši nosi u sebi senzualnost u kakvoj zaista može da se uživa. Ta scena me malo podsetila na Lorensove slike iz monografije Skice plesa i ples sa vatrom. Ali likovi su toliko bledi da će oni koji su pročitali roman biti razočarani, a oni koji nisu će se pitati otkud onomad cela onakva pompa oko njega.

Piše; Endrju Harison
Izvor: theonversation.com
Preveo; Matija Jovandić