Kada je Andrea Barts (Andrea Bartz) čula za novu generaciju četbotova koji mogu da oponašaju stil pisanja pojedinih autora, osetila je duboku nelagodu, i malo radoznalosti.
Zato je zamolila ChatGPT da napiše kratku priču u stilu Andree Barts. Rezultat je bio uznemirujući: zvučalo je baš kao ona. Bila je besna i bespomoćna dok je posmatrala kako kompjuterski program trenutno izbacuje prozu u njenom glasu. „Bilo je veoma jezivo“, rekla je.
Na svoje iznenađenje, Barts je dobila priliku da uzvrati udarac – i tako je pomogla da se postigne nagodba vredna 1,5 milijardi dolara u korist pisaca koji su grupno tužili tehnološkog giganta za veštačku inteligenciju Anthropic zbog krađe njihovih dela. To je najveća odšteta zbog povrede autorskih prava u istoriji.
Nije to bila potpuna pobeda. Sudija je utvrdio da je Anthropic prekršio zakon o autorskim pravima tako što je preuzeo i skladištio stotine hiljada piratizovanih knjiga, ali je takođe presudio da, sve dok knjige nisu ukradene, njihovo korišćenje za obuku programa veštačke inteligencije spada u „fair use“, jer se materijal time transformiše – što je stav s kojim se autori i izdavači oštro ne slažu. Slučaj se nije bavio pretnjom koju knjige generisane pomoću veštačke inteligencije predstavljaju za egzistenciju pisaca.
„Ovo deluje kao zaista važan prvi korak u ispravljanju stvari“, rekla je Barts tokom intervjua u svom udobnom broklinskom stanu koji deli sa psom, mačkom i partnerom. „To nije kraj borbe.“
Rođena i odrasla u Viskonsinu, Barts je nakon diplomiranja 2008. godine ušla u svet novinarstva radeći za časopise poput Glamour, Self i Psychology Today.
Ali dok je pokušavala da se probije u konkurentskom svetu glossy magazina, industrija je već počela da seče poslove, a brojna izdanja su se zatvarala. Godine 2015. Barts je jednog jutra došla na posao i saznala da se oba časopisa za koja je radila – Fit Pregnancy i Natural Health – gase. Gubitak posla preko noći naterao ju je na odluku da krene svojim putem.
„Pomislila sam, znate, hoću da radim na nečemu što je samo moje, na projektu na kojem se neću pojaviti jednog nasumičnog utorka i saznati da mi je sve oduzeto“, rekla je.
Tada se ozbiljno posvetila pisanju fikcije i završila svoj prvi roman, Izgubljena noć (The Lost Night), triler o ženi koja živi u Bruklinu i koju progoni smrt prijateljice. Dobila je niz odbijenica pre nego što je roman prodat izdavačkoj kući Crown, koja ga je objavila 2019. godine.
Tokom narednih nekoliko godina, Barts je izbacivala romane ubrzanim tempom i stekla čitalačku publiku zahvaljujući svojim psihološkim trilerima, koji često imaju feminističku crtu i preispituju predstave o „dopadljivim“ junakinjama.
Njen roman iz 2021. godine We Were Never Here (Nikada nismo bili ovde), o toksičnom ženskom prijateljstvu koje poprima smrtonosni ishod, postao je bestseler sa kojim se autorka probila i Riz Viterspun ga je odabrala za svoj čitalački klub, a kasnije ga je Netfliks otkupio za ekranizaciju.
Potom je objavila roman Rezervna soba (The Spare Room), o ženi koja se, dok je u karantinu kod stare prijateljice, upušta u seksualnu vezu s bračnim parom.
Priča je delimično bila inspirisana sopstvenim iskustvom Barts – tokom karantina u Vašingtonu, gde je boravila sa prijateljima, otkrila je da je biseksualna i upoznala svog sadašnjeg partnera. (Za razliku od radnje u romanu, njen karantin je, kako je sama duhovito rekla, bio „bez trougla i bez ubistva“.)
Barts je prvi put saznala da su njeni tekstovi korišćeni za obuku četbotova tokom leta 2023. godine, kada je pročitala članak u časopisu The Atlantic o listi piratizovanih knjiga koju su koristile kompanije Meta i druge firme koje razvijaju veštačku inteligenciju. Ukucala je svoje ime u pretragu baze podataka i ugledala svoje knjige na spisku.
Kao i mnogi autori, bila je besna što je tekst na kome je radila godinama dospeo u algoritam – bez njenog znanja i dozvole. „Osećala sam se neverovatno povređeno i ogorčeno“, rekla je.
Ubrzo je usledila poplava tužbi koje su podneli pisci, a Barts je stupila u kontakt sa advokatskim kancelarijama koje su ih zastupale. Sledeće godine, dok se pripremala kolektivna tužba protiv kompanije Anthropic, Barts je zamoljena da se pridruži kao jedan od tužilaca, zajedno sa piscima publicistike Čarlsom Grejberom (Charles Graeber) i Kirkom Volasom Džonsonom (Kirk Wallace Johnson).
Njih troje se na početku nisu poznavali. „Bačeni smo zajedno u rovove,“ rekla je Barts. Do kraja procesa, posle bezbroj sati provedenih na telefonskim i Zoom pozivima i hiljada razmenjenih poruka, postali su bliski prijatelji.
„Proveravali smo jedni drugima da nismo izgubili zdrav razum,“ rekao je Džonson.
Kao glavni tužioci, troje pisaca bili su izloženi invazivnom postupku prikupljanja dokaza: advokati su detaljno pregledali njihove ugovore, mejlove, poruke i objave na društvenim mrežama. Morali su da sede satima na saslušanjima sa advokatima kompanije Anthropic.
Kada je tužba podneta prošlog leta, postupak je napredovao neobično brzo. Nakon što je sudija presudio da je Anthropic nezakonito pribavio milione knjiga i da su rukovodioci kompanije znali da onlajn biblioteke koje su preuzimali sadrže piratizovana dela, strane u sporu su pristale na nagodbu.
Tada je pritisak na Barts, Grejbera i Džonsona počeo da raste, jer su morali da se slože oko uslova nagodbe i da ih odobre, svesni da predstavljaju autore oko pola miliona knjiga, kao i izdavače. Tokom kasnonoćnih telefonskih razgovora i razmene poruka delili su međusobno osećanja strepnje povodom toga da li postižu najbolji mogući dogovor.
„Imali smo utisak da, nas troje zajedno, možemo jedni druge da preispitujemo i proveravamo,“ rekla je Barts. „Sada smo govorili u ime svih ljudi koji stvaraju knjige.“
Nakon što je nagodba postignuta, pisci su se našli u središtu žestoke debate o tome da li se to uopšte može smatrati pobedom. Konačni iznos koji će biti dodeljen pojedinačnim autorima bio je manji nego što su neki očekivali: Anthropic će platiti 3.000 dolara po delu, a u zavisnosti od ugovora pisaca, polovina tog iznosa može pripasti izdavaču.
Suočili su se i sa zabunom u vezi s naslovima u medijima o nagodbi vrednoj 1,5 milijardi dolara – mnogi su pretpostavili da su troje tužilaca preko noći postali neverovatno bogati. Barts je, kada je vest objavljena, bila sa svojom sestrom Džulijom Barts, koja je takođe autorka trilera; njena sestra je odmah dobila poruku od prijateljice koja je, oduševljena, napisala da je Andrea sada milionerka.
U stvari, imenovani tužioci mogu dobiti nagradu za učešće u procesu do 50.000 dolara – o čemu će odlučiti sudija – uz dodatnih 3.000 dolara za svaku knjigu koja je bila nezakonito preuzeta.
Drugi su, međutim, ishod videli kao korak unazad, jer je sudija prihvatio argument Anthropica da korišćenje knjiga u obuci sistema veštačke inteligencije predstavlja „fair use“ – što je odluka koju je pravni tim kompanije dočekao sa oduševljenjem.
Pošto slučaj nije otišao na suđenje, presuda ne stvara pravni presedan za desetine drugih tužbi koje su autori podneli protiv OpenAI-a, Microsofta i drugih kompanija. (Godine 2023, The New York Times je takođe tužio OpenAI i Microsoft zbog povrede autorskih prava na novinski sadržaj korišćen za AI sisteme; obe kompanije su te optužbe negirale.)
Ipak, dok ti slučajevi prolaze kroz sudove, neke organizacije u izdavačkoj industriji nadaju se da će ogromna nagodba sa Anthropicom delovati kao svojevrsna prepreka, primoravajući tehnološke gigante da plaćaju licence za knjige koje koriste u obuci svojih modela.
„Bar im se time šalje poruka da ne mogu da koriste piratizovana dela,“ rekla je Meri Razenberger (Mary Rasenberger), izvršna direktorka Udruženja pisaca (Authors Guild).
Related
Da li veštačka inteligencija može da misli?Za Barts, intenzivno učešće u ovom slučaju imalo je visoku cenu: trpelo je njeno sopstveno pisanje. Kasni sa nacrtom svog šestog romana – hibrida između horora i trilera o ženi koja živi u ukletom stanu – i istovremeno se bori s revizijama scenarija zasnovanog na jednoj od svojih kratkih priča.
„Bila je to velika žrtva,“ rekla je. „Ali bila sam spremna da je podnesem, jer sam osećala da je to zaista važno – za industriju, za autore, i za čitaoce koji žele da njihovi omiljeni pisci mogu da nastave da rade ono što vole.“
Osim toga, Barts, koja često u svojim romanima koristi motive iz sopstvenog života, kaže da je moguće da će jednog dana pretvoriti ovo intenzivno i stresno iskustvo borbe protiv tehnološkog giganta u inspiraciju za novi roman.
„Ovaj slučaj je na meni ostavio dubok emocionalni trag,“ rekla je. „Zato nije nerealno pomisliti da bi to jednog dana moglo da preraste u neku fikciju.“
Tekst: Alexandra Alter
Izvor: nytimes.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i teks o tome da li veštačka inteligencija može da misli, zatim kako izgleda čitanje u razdoblju veštačke inteligencije, i na kraju tekst o tome kako priče pisane uz pomoć AI-a postaju sve bolje, ali i sve sličnije.