Edna O’Brajen: Da sam ostala u Irskoj ne bih mogla da pišem Korektan stav je pisati istinu, pisati ono što se oseća, bez obzira na nekakvu prihvaćenost u društvu ili bilo kom klanu, pričala je Edna O'Brajen.

“Ona je najdarovitija žena koja sada piše na engleskom jeziku”, rekao je pisac Filip Rot o svojoj koleginici i prijateljici Edni O’Brajen. Čuvena irska spisateljica preminula je pre dva dana u svojoj 94. godini, a za sobom je ostavila 18 romana, osam zbirki priča, osam dramskih komada i isto toliko knjiga nefikcije (među kojima su i biografije Džojsa i Bajrona, kao i njeni memoari), kao i četiri knjige za decu, zbirku poezije i filmski scenario. Tim povodom prenosimo ovde intervju koji je Rot uradio sa njom, prvobitno objavljen 1984. godine u Njujork tajms buk rivjuu. Oprema je redakcijska.

***

Irska spisateljica Edna O’Brajen, koja godinama živi u Londonu, preselila se nedavno na široki bulevar sa impozantnim fasadama iz 19. veka. U ulicu koja je 1870-ih, kada je izgrađena, bila na glasu, kaže mi, po ljubavnicama i izdržavanim ženama koje su tu živele. Agenti za nekretnine počeli su ovaj kvart u kraju Mejda Vajl da nazivaju “budućom Belgrejvijom”; trenutno liči na gradilište zbog svih renoviranja koja su u toku.

Gospođica O’Brajen radi u tihoj radnoj sobi koja gleda na zeleni travnjak ogromne privatne bašte iza njenog stana, bašte verovatno mnogo puta veće od farmerskog sela u okrugu Kler gde je kao dete išla na mise. Tu su radni sto, klavir, kauč, ružičasti orijentalni tepih, tamniji od zidova u boji bledo roze mermera, a dvokrilna vrata sa velikim prozorima otvaraju se prema bašti sa dovoljno platana da ispune omanji park.

Na polici iznad kamina su fotografije spisateljičinih odraslih sinova iz braka u koji je rano stupila – “Živim ovde manje-više sama” – i čuvena lirska fotografija profila Virdžinije Vulf, junakinje novog komada gospođice O’Brajen. Na radnom stolu, okrenutom tako da gleda prema crkvenom zvoniku na udaljenom kraju bašte, stoji tom sabranih dela Dž. M. Singa, otvoren na poglavlje “Aranska ostrva”; tom Floberove korespondencije leži na kauču, otvoren na stranicama gde je prepiska sa Žorž Sand.

Dok je čekala da dođem, potpisivala je posebno izdanje od 15.000 primeraka njenih izabranih priča i slušala ploču sa gromkim horovima iz Verdijevih opera ne bi li joj to pomoglo da se izbori s tim. Pošto je sve što nosi na sebi za intervju crno, ne možete, naravno, a da ne primetite njenu bledu kožu, zelene oči i kestenjastu kosu; kolorit je dramatično irski, kao i milozvučni tečni govor.

Filip Rot: U Malone umire vaš zemljak Semjuel Beket piše: “Hajde da to kažemo pre nego što uopšte nastavimo, ne opraštam nikome. Svima im želim užasan život u vatrama ledenog pakla i u groznim generacijama koje dolaze”. Ovaj citat stoji kao moto Majke Irske, memoara koje ste objavili 1976. Da li ste time hteli da poručite da ni vaše delo o Irskoj nije do kraja dekontaminirano od takvih osećanja? Iskreno, ne osećam toliku grubost u vašem delu.

Edna O’Brajen: Odabrala sam taj moto jer sam, ili sam bila, posebno tada, nemilosrdna prema mnogim stvarima u svom životu i odabrala sam nekoga ko je to rekao elokventnije i svirepije nego što bih ja to mogla.

Činjenica je da vaša književnost stoji nasuprot nemilosrdnosti.

Donekle da, ali to je zato što sam konfliktno stvorenje. Kada grdim, odmah potom osećam da bi trebalo da se smirim. To mi se dešava ceo život. Po prirodi nisam ništa veća mrziteljka nego što sam po prirodi, ili temeljno, ljubavnica, što će reći da sam uvek u sukobu i sa sobom i sa drugima!

Koga u svojoj mašti vidite kao najnemilosrdnije stvorenje?

Sve do njegove smrti – što je bilo pre godinu dana – bio je to moj otac. Ali kroz smrt se dogodila i metamorfoza: iznutra. Od kako je umro, napisala sam komad o njemu, sa svim njegovim crtama ličnosti – njegov bes, seksualnost, gramzivost, itd. – i sada se osećam drugačije u vezi s njim. Ne bih želela da ponovo proživim život s njim ili da se reinkarniram kao ista ćerka, ali mu opraštam. Majka mi je sasvim druga priča. Volela sam je, previše sam je volela, a ona je ipak prenela drugačije zaveštanje na mene, sveprožimajući osećaj krivice. Još imam utisak da mi visi nad glavom kao sudija.

Evo vas, žena sa iskustvom, govorite o opraštanju majci i ocu. Da li mislite da to što još brinete o tim problemima ima dobrim delom veze s tim što ste spisateljica? Da niste, da ste advokat, lekarka, možda ne biste razmišljali o tim ljudima toliko.

Apsolutno. To je cena bavljenja pisanjem. Skloni smo prošlosti – bolu, osećanjima, odbijanjem, svim tim. Mislim da je ta vezanost za prošlost fanatična, mada beznadežna želja da se ona ponovo osmisli tako da može da se menja. Lekare, advokate i mnoge druge staložene građane ne pogađa neprestano sećanje. Oni na svoj način mogu da budu jednako uznemireni kao vi ili ja, s tim što oni to ne znaju. Ne kopaju po tome.

Ali ne crpu svi pisci svoje detinjstvo toliko kao vi.

Ja sam opsednuta, a takođe sam i marljiva. Pored toga, detinjstvo je doba kada ste najživlji i najsvesniji i čovek pokušava da ponovo uhvati tu povišenu svest.

Iz ugla, ne ćerke ili žene, nego iz ugla spisateljice, da li se smatrate srećnim zbog svog porekla, pošto ste rođeni u zabačenim krajevima Irske, odrasli ste na usamljenoj farmi u senci nasilnog oca, a obrazovale su vas časne sestre iza zabravljene kapije manastira? Kao spisateljica, koliko mnogo, ili malo, dugujete primitivnom ruralnom svetu koji često opisujete u pričama o Irskoj vašeg detinjstva?

Teško je to reći, zaista. Da sam odrasla u ruskim stepama ili u Bruklinu – moji roditelji živeli su tamo kada su se venčali – građa bi mi bila drugačija, ali moje strepnje bi ostale iste. Desilo se tako da sam odrasla u zemlji koja je bila, a i dalje je, takva da lepotom oduzima dah, tako da je osećaj za prirodu, za zelenilo i tlo utisnuto u mene. Drugo, nije bilo nikakve veze sa kulturom ili književnošću, tako da se moja želja da pišem javila sama od sebe, spontano.

Jedine knjige u našoj kući bile su molitvenici, kuvari i izveštaji o rasnim konjima. Zanimao me je svet oko mene, bila sam svesna svačije lične priče, što je štof od kog nastaju priče i romani. Na ličnom planu, to je bilo prilično drastično. Dakle, sve te stvari su se iskombinovale da bi me napravile onim što jesam.

Ali zar vas ne iznenađuje to što ste preživeli izolovanu farmu, nasilnog oca i provincijski manastir a da niste izgubili slobodu uma da biste uopšte mogli da pišete?

Da li me iznenađuje moja nepokolebljivost – da; ali ne mislim da sam neoštećena. Stvari poput vožnje automobila ili plivanja su za mene nemoguće. U mnogo čemu se osećam kao bogalj. Telo je bilo sveto kao tabernakul, a sve okolo je bilo potencijalna prilika da se zgreši. Sad je to smešno, ali ne toliko – telo čuva životnu priču isto onoliko koliko i mozak. Tešim se time što mislim da ako je neki deo uništen drugi cveta.

Da li je bilo dovoljno novca oko vas dok ste odrastali?

Ne, ali ga je bilo! Moj otac je voleo konje i dokolicu. Nasledio je dosta zemlje i lepu kuću od kamena, ali je bio rasipnik i zemlja je data ili protraćena na tipično irski način. Rođaci koji su dolazili kući iz Amerike donosili su nam odeću, a od majke sam nasledila izvesno detinjasto uživanje u takvim stvarima. Najveće uzbuđenje su nam bile te posete, te poklonjene drangulije i stvari, ti znaci spoljašnjeg, kosmopolitskog sveta, sveta u koji sam čeznula da odem.

Zapanjuje me, posebno u pričama o ruralnoj Irskoj u ratnim godinama, širina i preciznost vaše moći sećanja. Čini se da se sećate oblika, teksture, boje i dimenzija svake stvari koja vam je zapala za oko dok ste odrastali, a da ne govorimo o ljudskom značaju svega što ste videli, čuli, omirisali, okusili i dotakli. Ishod je proza poput komada finog tkanja, mreže savršeno opaženih detalja koja vam omogućava da u nju stavite svu čežnju, bol i nemire koji struje kroz vaše delo. Hoću da vas pitam kako gledate na tu sposobnost da rekonstruišete tako strasno i tačno svet Irske u kom niste živeli decenijama? Kako ga vaše uspomene održavaju toliko živim i zašto vam svet koji je nestao ne da mira?

U određeno vreme me ono otuda usisa i običan svet i sadašnje vreme se povuku. Ovo sećanje, ili šta je već, me napada. Nije to nešto što mogu da prizovem, to jednostavno dođe i ja mu služim. Ruka mi proradi i ne moram da mislim; štaviše, ako bih razmišljala, zaustavila bih taj tok. To je kao brana u mozgu koja popusti.

Posećujete li Irsku da biste podstakli prisećanje?

Kad odem u Irsku uvek se potajno nadam da će nešto zaiskriti iz skrivenog sveta i da skrivene priče čekaju da budu oslobođene, ali to ne ide tako! To se odvija, a i vi to dobro znate, mnogo zamršenije, kroz snove, slučajnosti i, u mom slučaju, kroz emotivnu potresenost stimulisanu ljubavnom vezom i njenim posledicama.

Pitam se niste li odabrali takav način života – pošto živite sami – da biste time sprečili da vas bilo šta što je emotivno suviše jako odvoji od te prošlosti.

Sigurna sam da jesam. Bunim se protiv svoje usamljenosti, ali mi je ona jednako draga kao i pomisao na zajednicu sa muškarcem. Često sam govorila da želim da podelim svoj život tako da se smenjuju periodi kajanja, razuzdanosti i rada, ali, kao što vidite, to ne bi moglo da se uklopi u striktno konvencionalni bračni život.

Mnoge američke pisce koje poznajem jako bi uznemila opcija da žive daleko od zemlje koja im je tema, izvor jezika i opsesija. Mnogi istočnoevropski pisci koje poznajem ostaju iza Gvozdene zavese jer im muke totalitarizma deluju manje teške od opasnosti života pisca u izgnanstvu. Ako je ikada postojao primer pisca koji ostaje na puškomet od svog starog kraja, onda su to dva Amerikanca iz 20. veka, Fokner koji se ponovo skućio u Misisipiju nakon kratkog perioda provedenog van, i Belou, koji se nakon svojih lutanja vratio da živi i predaje u Čikagu.

Sad svi znamo da ni Beket ni Džojs izgleda nisu hteli, niti im je bila potrebna baza u Irskoj onda kada su najzad počeli da eksperimentišu sa irskim legatima, ali da li ste vi ikada osetili da je to što ste napustili Irsku jako mladi i došli da živite u Londonu ikada koštalo nečega kao spisateljicu? Ne postoji li Irska drugačija od Irske vaše mladosti koja bi mogla da se prilagodi vašim namerama?

Ustaliti se na određenom mestu i koristiti ga kao mesto za fikciju znači i snagu za pisca i putokaz za čitaoca. Ali morate da odete ako svoje korene doživite kao preveliku pretnju, preveliko ograničenje. Džojs je rekao da je Irska seme koje jede svoju brazdu – mislio je na njihov stav prema piscima, bili su okrutni prema njima. Nije slučajno to što su naša dva najsvetlija lika – on i gospodin Beket – otišli i ostali daleko, iako u njima nikada nije oslabila njihova tipično irska svest.

Pisci su uvek u bekstvu i ja sam uvek bežala od mnogih stvari

U mom slučaju, ne verujem da bih napisala bilo šta da sam ostala. Mislim da bih stalno bila pod nadzorom, stalno kritikovana (još više!) i da bih izgubila tu neprocenjivu vrednost zvanu sloboda. Pisci su uvek u bekstvu i ja sam uvek bežala od mnogih stvari. Da, lišila sam se nasleđa i sigurna sam da sam nešto izgubila, izgubila sam kontinuitet, izgubila sam svakodnevni dodir sa realnošću. Međutim, u poređenu sa istočnoevropskim piscima, moja prednost je u tome što ja uvek mogu da se vratim. Njima mora da je užasno, konačnost toga, potpuno progonstvo, kao da su duši zatvorena vrata nebesa.

Hoćete li se vraćati?

Povremeno. Irska je sad mnogo drugačija, mnogo sekularnija zemlja, gde su, da ironija bude veća, i ljubav prema književnosti i odbacivanje književnosti sve bleđi. Irska je postala jednako materijalistička i nezrela kao i ostatak sveta. Jejtsov stih – “Romantična Irska umrla i nestala” – zaista se ostvario.

U mom predgovoru vašoj novoj knjizi, Fanatično srce, citiram ono što je Frenk Tuohi, u eseju o Džejmsu Džojsu, imao da kaže o vama dvoma: dok je Džojs u Dablincima i Portretu umetnika u mladosti bio prvi katolik koji je učinio svoje iskustvo i okruženje prepoznatljivim, “svet Nore Barnakl (bivše sobarice koja je postala Džojsova žena) morao je da čeka dela Edne O’Brajen”.

Možete li mi reći koliko je vama Džojs bio važan? Vaša priča poput “Jaki muškarci”, o tome kako je lutajući prevarant nasamario vlasnika radnje sklonog spletkama, deluje mi kao da je izašla iz nekih ruralnih “Dablinaca”, a opet mi se čini da vas nisu izazivale Džojsove jezičke i mitske preokupacije. Šta vam je značio, šta ste, ako ste uopšte, preuzeli ili naučili od njega, i koliko je sputavajuće za irske pisce da kao preteču imaju to sjajno jezičko čudovište koje je proždrlo sve irsko u svom vidokrugu?

U konstelaciji genija, on je zaslepljujući reflektor i otac svih nas. (Ovde ne računam Šekspira, jer za Šekspira nijedan ljudski epitet nije dovoljan.) Kada sam prvi put čitala Džojsa, bila je to knjižica koju je uredio T. S. Eliot, a kupila sam je na pristaništu u Dablinu, polovnu, za četiri penija. Pre toga sam pročitala jako malo knjiga i sve one bile su uglavnom preterano brbljive. Bila sam praktikantkinja u apoteci koja je sanjala o tome da piše. I onda su došli “Mrtvi” i odlomak Portreta umetnika u mladosti i to me je zapanjilo, ne samo zbog čarobnog stila, nego zato što su bili toliko verni životu, što su bili sam život.

Potom, ili dosta kasnije, uzela sam da čitam Ulisa, ali sam kao devojka ustuknula, jer mi je to stvarno bilo previše, previše nepristupačno i previše muževno, osim čuvenog dela o Moli Blum. Sad mislim da je Ulis najzabavnija, najbriljantnija, najintrigantnija i najnedosadnija knjiga koju sam ikada pročitala. Mogu da je uzmem u ruke bilo kad, da pročitam par stranica i da se osetim kao da sam upravo imala transfuziju mozga. A što se tiče nelagode, ona se ne javlja, on je prosto van svih granica, daleko iznad svih nas, “daleka Azurna obala”, kako bi on to rekao.

Vratimo se svetu Nore Barnakl, onome kako svet izgleda Nori Barnakl, onima koji su ostali u Irskoj i uključili se u borbu. U središtu bukvalno svake vaše priče je žena, opšte uzev žena prepuštena sama sebi, koja se bori sa izolovanošću i samoćom, ili traga za ljubavlju, ili se oporavlja od iznenađenja iz avantura sa muškarcima. Pišete o ženama bez i trunke ideologije ili, bar koliko vidim, ikakve brige da li ćete zauzeti korektan stav.

Korektan stav je pisati istinu, pisati ono što se oseća, bez obzira na nekakvu prihvaćenost u društvu ili bilo kom klanu. Mislim da pisci nikada ne zauzimaju stav, niti su sračunati niti vređaju. Umetnici sumnjaju u stavove i stavljaju ih na probu, jer znaju da ste onog trenutka kada zauzmete čvrstu poziciju već nešto drugo, postajete novinar ili političar. Ono čemu težim je malo magije i ne želim da čitam traktate, niti da ih pišem.

Opisivala sam žene u situacijama kada su usamljene, očajne i često ponižavane, često na repu muškaraca i skoro uvek traže emotivnu katarzu do koje nikada ne dođe. To je moje područje i poznajem ga iz teško stečenog iskustva. Ako želite da znate šta smatram samom srži ženskog očaja, to je ovo: u grčkom mitu o Edipu i Frojdovom ispitivanju tog mita, priznaje se sinovljeva žudnja za majkom; mala ćerka takođe žudi za majkom, ali nezamislivo je, i u mitu, i u fantastici, ili činjenično, da ta žudnja može da bude ispunjena.

Ipak ne možete da zanemarite promene u svesti koje su omogućili ženski pokreti. 

Da, određene stvari su se promenile nabolje, žene nisu ničije vlasništvo, izražavaju svoja prava da zarađuju onoliko koliko i muškarci, da budu poštovane, da ne budu “Drugi pol”, ali u prostoru međusobnih odnosa se stvarni nisu promenile. Privlačnost i seksualnu ljubav ne mamuza svest, nego instinkt i strast, a u tome su muškarci i žene radikalno drugačiji.

Muškarac i dalje ima veći autoritet i veću autonomiju. To je biološki. Sudbina žene je da primi spermu i zadrži je, a na muškarcu je da je da i u tom davanju se troši i na kraju se povlači. Dok ona ima osećaj da je podmirena, on ima osećaj da je isceđen i privremeno zbriše da bi se vratio u život. Kao ishod imate ženin ogorčen osećaj da je napuštena, koliko god nakratko to bilo, njegov osećaj krivice što odlazi i, pre svega, njegov urođeni osećaj samoodržanja sa ciljem da se ponovo nađe i reafirmiše. Otud je bliskost uvek samo relativna. Muškarac može da pomogne oko sudova i slično, ali njegova posvećenost je nestalnija i oči mu lutaju.

Nisu li i neke žene isto tako promiskuitetne?

Nekad jesu, ali im to ne uliva isti osećaj postignuća. Žena je, usudila bih se da kažem, sposobnija za dublju i trajniju ljubav. Dodala bih i da se žena više plaši da će biti ostavljena. To je i dalje tako. Otidite u žensku kantinu, na odeljenje za žensku garderobu, u frizerski salon, u teretanu i videćete mnogo očaja i mnogo kompetitivnosti. Ljudi smišljaju razne slogane, ali to su samo slogani, a nas određuje ono što osećaju i rade. Žene nisu ništa sigurnije u svoja osećanja nego što su bile ranije. Jednostavno su bolje u mirenju sa njima. Jedina prava sigurnost bila bi da odu od muškaraca, da se otcepe, ali to bi bila mala smrt, bar za mene bi.

Zašto pišete toliko ljubavnih priča? Da li je to zbog važnosti teme ili zato što je, pošto ste odrasli i otišli iz Irske i odabrali usamljenički spisateljski život, fizička ljubav neizbežno postala najjača sfera doživljaja kojoj imate pristup?

Pre svega, mislim da je kod mene ljubav zamenila religiju, u smislu zagriženosti. Kada sam počela da tražim zemaljsku ljubav (to jest, seks), osećala sam se kao da sečem svoju vezu s Bogom. Preuzimanjem plašta religije, seks je dobio prilično usiljene srazmere. Postao mi je centralna stvar u životu, cilj. Bila sam jako sklona Hitklifu i sindromu gospodina Ročestera, a i dalje sam. Seksualno uzbuđenje bilo je u velikoj meri povezano sa bolom i rastavljanjem.

Seksualni život mi je važan kao što je, verujem, svima. Traži dosta vremena i da se o njemu razmišlja i da se upražnjava, s tim što ovo drugo često više zadovoljava. Za mene on, pre svega, nosi u sebi elemente misterije i pustošenja. Moja svakodnevni i seksualni život nisu jedno te isto, razdvojeni su. To je deo mog irskog nasleđa!

Šta je najteže kod toga biti istovremeno i žena i spisateljica? Mislite li da nailazite na teškoće dok pišete kao žena na kakve ja ne nailazim kao muškarac i pretpostavljate li da možda postoje teškoće koje ja imam, a vi ne?

Mislim da je drugačije biti žena nego biti muškarac, mnogo drugačije. Mislim da vi kao muškarac očekujete da vas na krilima sveta čeka cela povorka žena – potencijalnih supruga, ljubavnica, muza, medicinskih sestara. Spisateljice nemaju taj bonus. Primeri su brojni: sestre Bronte, Džejn Ostin, Karson Mekalers, Flaneri O’Konor, Emili Dikinson, Marina Cvetajeva. Mislim da je Dašijel Hamet rekao da ne bi hteo da živi sa ženom koja ima više problema od njega. Mislim da ja signalima koje im šaljem alarmiram muškarce.

Moraćete da pronađete nekog Lenarda Vulfa.

Ne želim ja Lenarda Vulfa. Želim kombinaciju Lorda Bajrona i Lenarda Vulfa.

Ali da li se onda posao svodi u osnovi na iste poteškoće, nezavisno od pola?

Apsolutno. Nema nikakvih razlika; vi, kao i ja, pokušavate da napravite nešto ni iz čega, strepeći do krajnjih granica. Floberov opis njegove radne sobe sa odjecima psovki i plakanja od jada mogla bi da bude soba bilo kog pisca. Ipak, sumnjam da bismo pristali na drugačiji život, ima nečeg stoičkog u tome da bijete bitke sasvim sami.

Piše: Filip Rot
Izvor: Conversations with Edna O’Brien
Priredio i preveo: Matija Jovandić