Edna O’Brajen: Dragi gospodine Džojs Irska književnica Edna O'Brajen u eseju o Džejmsu Džojsu pokušava da dokuči kakav je veliki autor zaista bio.

Edna O'Brajen i Džejms Džojs foto: Youtube/Hibrow/Wikipedia

Uliks Džejmsa Džojsa, objavljen pre 100 godina, na autorov 40. rođendan, odvija se u samo jednom danu, 16. juna. Poštovaoci Džojsove književnosti taj dan, Blumsdej (Bloomsday), obeležavaju decenijama unazad. Tim povodom objavljujemo ovde esej irske spisateljice i autorke komada Džojsove žene Edne O’Brajen pod nazivom “Dragi gospodine Džojs”, prvi put štampan 1970. godine u knjizi Udarac u tunelu: Džejms Džojs iz ugla Iraca.

***

Da li je bio brbljiv? Da li je nosio kaput? Da li je bio željan slave? Takva pitanja o preminulim velikanima postavljamo sebi dok pokušavamo da se na svoj jadni način poistovetimo sa njima, tražeći neku dodirnu tačku, neku boljku, neki hir koji nas približava njima. Na takva pitanja nije dovoljno dobro odgovoreno u književnim delima, pošto su pisci nužno iluzionisti, njihove bivše ljubavi su nepouzdane, prijatelji pristrasni, a neprijatelji ogorčeni, tako da legendarnim ličnostima najbliže možemo prići kroz njihova pisma. Pisma su kao crte lica, svedočanstvo. U ovom slučaju ona nude pristup čoveku i njegovom umu koji je bio prebivalište genija Džejmsa Džojsa.

U mladosti je bio sumnjičav, tašt, nepopustljiv. Na svoje zemljake gledao je kao da su sastavljeni od jahua[1], sveštenika sklonih preljubi i podmuklih, prevrtljivih žena. On je to označio kao “irsko venerično stanje”. Njemu je, kao i divljim guskama, na pameti bilo da ode negde drugde. Hteo je da bude kontinentalizovan. Voleo je vinograde. Sanjao je o Parizu i bio lud za jezicima.  Njegovi heroji u književnosti bili su kardinal Njuman i Henrik Ibzen.

Ibzenu je pisao: “Vaš rad na Zemlji približava se završnici i primakli ste se ćutanju. U vama raste tama”. Imao je tada 19 godina. Mladi ljudi obično ne znaju takve stvari, osim ako se nad njih već nije nadnela senka njihove budućnosti. Nad njim jeste. On je potonuo u slepilo. Mučili su ga glaukom, katarakta, nadraženost dužice, oštećenje mrežnjače. Navedeno je da je imao 25 operacija na očima. Nervi su mu bili kao cvrkut ptica pevačica. Od pandemonične vreve u svom mozgu tražio je spas u aspirinima, jodinu, skopolaminu.

Religiozni motivi su ga možda razdraživali, kao i latinske reči, i Had, i Potsdam, i melankolori, i atrahora, i reč na portugalskom za đavola, ali je ostao prostodušan čovek. Bio je primoran da oštro, skoro uvredljivo, odgovori svojoj tetki da to što je dobila primerak Uliksa nije isto kao da je dobila funtu odrezaka i nagovarao ju je da ga uzme nazad od huligana, ko god on bio, taj koji ga je maznuo od nje pod izgovorom da ga pozajmljuje.

U svom umu večito je računao. U sledećem pismu, ili onom nakon njega, zasipao ju je pitanjima. Ima takvu i takvu domaću puzavicu na zidu okrenutom moru, koliko ima koraka do mora, može li čovek da se popne preko izvesne ograde u Ulicu eklezijasta a da se ne povredi. Reči za njega nisu bile samo književnost, nego i brojevi, cifre, stvari koje, kada ih on isplete na svoj divlji, čudesni način, poprimaju drugačije svetlo, drugačiji sjaj i postaju litanija njegove grešne katoličke duše. Sviđali su mu se zbornici himni, ogovaranja i pretapanja svih jezika u jedan. Engleski kom je težio bio je pidžin, kokni, irski, prost jezik Boverija, mitološki i biblijski.

Da bi izbegao uvredljivost ili rizik da bude bukvalan, njegovim usijanim frazama uvek su prethodile šale. Kada je Itala Zveva zamolio da pokupi kofer, prvo ga je opisao sa hirurškom preciznošću, impregnirano platno od kog je pravljen, približnu težinu, okvirne dimenzije i izbočinu koja mu je ličila na stomačić časne sestre. A onda je dodao: “U kofer sam smestio pisane signale slabašnog svetlucanja koje bi mi povremeno blesnulo u duši”. Svoja stvarna osećanja, dubinu, mogao je da izrazi samo ako bi celoj stvari dao prozaični karakter.

Ljubav! Ljubav od svih nas pravi budale. Utešno je znati da je i on veličanstveno upao u tu zamku. Nije tu bilo suzdržanosti, nije bilo velikih fraza, nego strasna vrela požuda i podozrivost i sumnja. Nora Barnakl, predmet njegove ljubavi, i to trajni, bila je iz Galveja, grada sa imenom njegovog plemena. Napustili su “maćehu Irsku” oktobra 1904. godine da bi se otisnuli u život sačinjen od oskudice, prepreka i avanture. Prva stanica bila im je primorski grad Pula, gde je Džojs predavao u školi Berlic, gostio se u višejezičnom miljeu i držao banku u kafanama. U međuvremenu je Nora tavorila, u nekoj iznajmljenoj sobi, gonjena nostalgijom za domom i, pošto su je ismevale njegove kolege profesori, često pretila da će ga ostaviti, pa ipak nikada nije.

Tokom kratke posete Dablinu, sa luckastom namerom da tu otvori bioskop, Džojsova strast za Norom se ponovo rasplamsala i izražena je u nizu neumerenih pisama. Da li bi mogla da ga pljesne ili, još bolje, išiba? Može li on da bude njeno dete? Može li ona da mu bude majka? Požuda i stid, stid i požuda. Sam je rekao za sopstvena osećanja da su luda i prljava.

Negovao je svoj dar, ne iz želje za bombastičnošću ili samoveličanjem, nego više kao verni stražar. U sebi je nosio nepokolebljivost velikana i stoga nije imao potrebe za sujetom. Procenio je da bi tri šilinga bila razumna cena za Uliksa. Zamorna knjiga, priznao je. Istovremeno ga je morio strah da će štamparija biti spaljena ili da će se dogoditi neka nepredviđena katastrofa. Pomagao je gospođici Bič u pakovanju primeraka, potpisao je luksuzna izdanja, pisao uticajnim ljudima, teglio pakete u poštu. Znao je da će se ilustrati mnogo puta predomisliti pre nego što se odluče za konačan stav, a da će mnogi drugi o tome znati onoliko koliko i o isturenoj strani njegove zadnjice.

To što je ogolio dubinu svog srca bilo je zarad bezbednosti i dobrobiti njegove porodice. Imao je dvoje dece, Đorđa i Luciju, a verovao je da ih je neko tajanstveno oboljenje spopalo kada su bili mali. Lucija je želela da bude balerina, pa onda ilustratorka, ali ni jedno ni drugo nije uspela. Očevi i ćerke. To stiskanje u potaji.

Još u svojim dvadesetim godinama osetila je slabost. Prvo apatija, a onda omaške u govoru koje su našle odraza u “govoru omaški” u Fineganovom bdenju, tako da ju je on nazvao svojom “Inspiratorkom”. Postala je nasilna, posebno prema majci. Na kraju su ga doktori i specijalisti ubedili da je prešla crvenu liniju i da bi trebalo da bude smeštena u neku ustanovu. Mrzela je svoje utamničenje, govorila da je Jung debeo, da pokušava da joj ukrade dušu, podmetala je požare u nekoliko tih domova, posle čega su Džojs i Nora pokušavali da nađu drugi sanatorijum u Austriji ili Nemačkoj ili Švajcarskoj. Džojs, koji je jezikom gradio sazvežđa, bio je bespomoćan i nije mogao da je izleči.

Pred kraj njegovog života došlo je do jugovine, otapanja. Poklonili su mu se, u operi. Ali nije slava bila ta što je izazvala da tako smekša; to je nesumnjivo bio  razvoj. Zvao je ljude, slao čestitke, telegrame, zabavljao goste svojim čistim tenorom. Poslao je Jejtsu potpisan primerak Dela u nastajanju i rekao da će, ako gospođi Jejts ne bude teško da rašije prve stranice Uliksa, onda rado potpisati i tu knjigu za njih.  Poslao je Pomes Penyeach biblioteci Univerziteta Galvej. Napravili su poseban pisaći sto i bio je počastvovan time što će ta knjiga, zajedno sa Lucijinim prepisom, biti izložena tako da svi bivši huligani mogu da je vide. Bio je na svom vrhuncu.

Kada je izbio rat, Džojs i Nora morali su da napuste Pariz i odu u neutralnu Švajcarsku. Poduhvat je u sebi nosio svu zbrku i satiruću izopačenost Kafkine priče. Što je još gore, nije mogao, iako je neumorno pokušavao, da obezbedi Luciji dozvolu za otpuštanje iz duševne bolnice u Bretanji.

Usamljena figura sa povezom preko oka u dugom kaputu, tako je viđan da šeta sporednim ulicama Ciriha sa štapom i kamenjem u džepovima da bi rasterao pse lutalice. Kraj. Nema više. Bledografija iz minulih godina.

U januaru je bio ophrvan bolovima kakve je mogao da olakša samo morfijum, a sledećeg dana, dok se previjao kao riba, odnet je u bolnicu Crvenog krsta. Tamo mu je postavljena dijagnoza: na dvanaestopalačnom crevu mu je pukao čir, njegov dugogodišnji slepi saputnik, i hitno je operisan. Potom su krv za transfuziju dala dvojica vojnika iz Nojšatela, regije poznate po vinima kojima se on tako često sladio. Noru su posavetovali da ode u njihov stan, uvereni da je najgore prošlo. On je bio tek nadomak 60. Nekoliko sati kasnije je pao u komu i umro. Bilo je to 13. januara 1941. godine. A 13 je bio broj koji je oduvek smatrao nepodesnim za putovanje.

Teško je ne poverovti u besmrtnost, s obzirom na prevremenu smrt gospodina Džojsa.

Autor: Edna O’Brajen
Izvor: A Bash in the Tunnel: James Joyce by the Irish
Preveo; Matija Jovandić

 

[1] Jahui su u Guliverovim putovanjima Džonatana Svifta iracionalni ljudi koji predstavljaju najgore u čovečanstvu (prim. prev.)

Pročitajte još:

Uliks nekad i sad: Kako je Džojsovo remek-delo dočekano 1922. i šta ono znači danas

Džojsov Uliks i njegov tihi radikalizam

Šta su Hemingvej, Džojs i Gertruda Stajn čitali u Parizu

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: