Džefri Judžinidis: Kako sam napisao “Samoubistvo nevinosti” Američki pisac Džefri Judžinidis u predgovoru specijalnom izdanju "Samoubistva nevinosti" piše kako je pre tri decenije nastao njegov čuveni debitantski roman.

Iz filma "Samoubistvo nevinosti" u režiji Sofije Kopole (1999)

Iako sam još sa 16 godina rešio da postanem pisac, nikada nisam žurio da nešto objavim. Virdžinija Vulf rekla je da niko ne bi trebalo da objavi roman pre nego što napuni 30 i to je, što se tiče mene, delovalo tačno. Preskoči nespretni autobiografski roman o odrastanju, zajedno sa svim znacima dečjih bolesti. Sačekaj pravi trenutak, usavršavaj zanat i objavi nešto čega se nećeš stideti u prvim godinama svog zrelog doba.

Te filozofije držao sam se dobrim delom mojih dvadesetih. Ali, pošto mi se približavao 30. rođendan, počeo sam da osećam nelagodu. “Čime se bavite”, pitali bi ljudi na koktelima u Njujorku na koje sam odlazio. “Pisac sam”. “Mogu li negde da vidim nešto vaše?” Kad bih spomenuo jednu priču koju sam objavio u opskurnom književnom časopisu moji sagovornici bi neodređeno klimnuli glavom i odšetali dalje.

Zašto nisam objavio roman? Ne zato što nisam pokušavao. Do tada sam započeo i nisam dovršio najmanje tri romana. Napisao sam desetine priča. Sve na čemu sam radio bilo je odbijeno ili je to, kao i većinu onoga što pišem, čak i sada, odbijao moj unutrašnji urednik i to na takav način da niko sem mene nije pročitao ni reč.

Pisac koji ne može da objavi nešto svoje a nema predstavu zašto je to tako već je aksiom. Da znate u čemu je problem, to biste i popravili. U mom slučaju je problem pogoršavao paradoks u samoj njegovoj srži: izvirao je iz istovremenog bežanja od svoga ja i fiksacije za svoje ja. Većina stvari koje sam napisao kao student, a i kasnije, nisu bile ni u kom slučaju autobiografske. Pisao sam priče iz ugla trapističkog monaha ili Ezre Paunda zatvorenog u kavez zbog fašističkih emisija na radiju tokom Drugog svetskog rata. Savršene ideje za priču, možda, ali da sam bio monah ili Ezra Paund.

Džefri Judžinidis foto: Youtube /The Paris Review

Kada sam pokušavao da pišem o sopstvenoj psihologiji, ispadalo je mučnije nego što zaista jeste bilo. Nesvesno sam bio usvojio egzistencijalistički pogled na ljudsku sudbinu. Borba u kakvu su moji likovi bili uključeni bila je borba ličnosti protiv praznine. Nisu imali porodice. Nisu dolazili niotkud. Njihova imena, ako su ih uopšte imali, nisu bila grčka.

I onda, jedne noći, na putu kući preko Detroita, razgovarao sam sa tinejdžerkom koja je čuvala mog jednogodišnjeg bratanca. Bilo je to pričljivo devojče sa Srednjeg zapada, naizgled bez ikakvih problema u životu, ali dok smo se upuštali u razgovor, koji nije trajao duže od pet minuta, rekla mi je, sasvim neočekivano, da su i ona i sve njene sestre pokušale samoubistvo. Šokiran sam je upitao zašto. “Ne znam”, rekla je. “Prosto smo bile pod velikim pritiskom”. Samo to sam saznao pre nego što je moja snaja unela bebu, a moja porodica i ja otišli smo na večeru. Sa tom devojkom nisam pričao nikada više.

Priroda samoubistva – iznenadnost, nasilnost i nepristupačnost tog čina – ostavila je snažan utisak na mene otprilike 12 godina ranije, dok sam još bio brucoš na koledžu. Jedan od kurseva koje sam izabrao zvao se Uvod u istočnjačke religije. Predavanja su održavana u velikoj slušaonici gde smo sedeli i hvatali beleške. Međutim, na vežbama smo svake nedelje razgovarali o materijalu, a moje oduševljenje temom (zagovarao sam, u to vreme, sintezu istočnjačke i zapadne religije) ubedilo je jednog od studenata da znam o čemu govorim. Barem toliko da se jednog dana pojavio na vratima moje sobe u domu, nenajavljen.

Hteo je odgovore na velika pitanja. Postoji li Bog? Šta je smisao života? Pozvao sam ga u sobu, ali je ostao da stoji u hodniku, zureći u mene krupnim očima. Delovao je pomalo napeto, izbezumljeno željom da sazna istinu, ali na koledžu to nije bilo neobično. Rekao sam mu šta sam mogao, što je bilo skoro pa ništa, i on je otišao svojim putem. Sledećeg dana je u restoranu, gde je radio pola radnog vremena, zgrabio sa pulta janagiba nož za suši i iskasapio se. Tek kad sam saznao za samoubistvo kolege shvatio sam stanje očaja u kakvom je došao da me vidi. Nadao se da će od mene dobiti razlog da živi. A meni je to sasvim promaklo.

I nakon što sam se vratio u Njujork nastavio sam da razmišljam o razgovoru sa bejbisiterkom. Priča o grupi sestara koje se, iz misterioznih razloga, odlučuju da sve zajedno okončaju svoje živote činila mi se privlačnom idejom za roman. Međutim, pošto nisam imao predstavu kako da napišem takvu knjigu, odnosno bilo kakvu knjigu, očigledno, sve je ostalo na tome.

Prošlo je više od godine. A onda sam, sledeće zime, bežeći od Njujorka i ometenosti u književnom razvoju, otputovao u Egipat. Moja tadašnja devojka i ja proveli smo nekoliko dana u Kairu, posećujući piramide u Gizi i gledajući mumije u Egipatskom muzeju. Potom smo se ukrcali na brodić sa još tridesetak putnika i krstarili smo Nilom.

Jedne večeri, posle sedenja na palubi, gledanja palmi i sela koja su promicala pored nas, sišao sam do naše kabine i napisao nešto što je postao prvi pasus Samoubistva nevinosti (The Virgin Suicides). Taj pasus mi je otvorio ceo roman. Pružio mi je glas u prvom licu množine, što je bilo više nego retko u to vreme, toliko retko da su kasniji prikazivači knjige tvrdili da sam ja to prvi primenio, a nisam.

Pružio mi je zaplet, navodeći već u uvodnoj rečenici da je svih pet sestara Lisbon počinilo samoubistvo u periodu od godinu dana. I razjasnio je da kolektivni narator ove knjige (neodređena grupa muškaraca koji se sećaju događaja iz svoje rane mladosti) ne raspolaže svim činjenicama. Da bi saznali bilo šta o sestrama Lisbon, momci moraju da razgovaraju sa ljudima, njuškaju po dnevnicima devojaka, špijuniraju ih i prizovu u sećanje nekoliko prilika kada su devojke neposredno komunicirale sa njima.

Kada pišete prvu knjigu korisno je da sebi postavite neke granice. Tada nisam bio u stanju da kao pisac zađem u misli devojaka i predstavim njihove unutrašnje živote. Odričući se pozicije sveznajućeg pripovedača, redukovao sam i složenost onoga što sam morao da znam. To je, uopšte gledano, dobra stvar, jer su mi i izvori bili ograničeni.

Druga stvar koju mi je ta perspektiva omogućila bila je da pažnju usmerim na ono spoljašnje. Iako sam sebe psihološki znao malo, znao sam mnogo o kraju u kojem sam odrastao i o onome što se dešavalo na ulicama. Odrastao sam odlazeći u kuće svojih prijatelja i gledajući kako se živi u njihovim domovima. Bio je to oblik sveznalaštva sam po sebi, a nije dosegnut pomoću iznenada stečene tolstojevske snage uvida nego prostom vrlinom življenja na jednom mestu i obraćanja pažnje.

Ironija je htela da sam pišući baš o okruženju koje sam smatrao nedostojnim književnih opisa prvi put smislio nešto što je zainteresovalo čitaoce. U književnosti do univerzalnog dospevate preko pojedinačnog. Možda sam pisao o neimenovanom predgrađu u Mičigenu 1970-ih, ali su mi, kada je knjiga izašla, čitaoci iz Holandije, Brazila, Japana, Ujedinjenog kraljevstva i drugih delova sveta govorili da su prepoznali svoje gradove i sela.

Ovu knjigu napisao sam pre nego što sam postao “pisac”. Niko je nije očekivao. Nikoga nije bilo briga da li ću je završiti ili neću. Sastavljena je u najčistijem stanju, pisana je u pauzama za kancelarijskim stolom na mom poslu “od devet do pet”, po dva sata svake večeri u radnim danima i po četiri svake subote i nedelje. Na neki način i ne znam kako je knjiga napisana. To jest, ne mislim da mi je diktirana ili da se nisam svesno potrudio da je napišem. Pojavila se iz otkrivanja stvari u meni za koje nisam ni znao da ih nosim, a potom sam sledio njihove implikacije i oblikovao ih onako kako su navirale.

Plakat za film Sofije Kopole snimljen po romanu “Samoubistvo nevinosti” (1999)

Pre nekog vremena sam dobio mejl od profesora engleskog u srednjoj školi u Nju Džersiju. Rekao mi je da je zadavao đacima da čitaju Samoubistvo nevinosti sa odličnim rezultatima. Međutim, nedavno su neki od učenika postavili kao problem činjenicu da sam ja, muškarac, pretpostavio da “znam” kako je to biti tinejdžerka. Profesor me je pitao šta da im kaže.

U odgovoru sam naveo da, koliko god se kao pisac ne slažem sa zapovešću “drži se svoje strane ulice”, u ovom konkretnom slučaju nisam je prekršio. Kolektivno pripovedanje u Samoubistvu nevinosti su sasvim muška posla. Momci opsednuti sestrama Lisbon o njima znaju jako malo. Poenta i jeste u tome što oni nemaju pojma o njima.

Mnogi čitaoci koji mi pišu rade nešto slično, ali u blagonaklonijem duhu. Pitaju me kako tip poput mene može da razume kako je to biti devojka. I ovim korespondentima kažem isto: to samo tako izgleda. Kroz sve ove godine počeo sam da verujem da su pripovedački glasovi romana, a i voajerske namere momaka, stvorili negativni prostor u koji čitaoci mogu da projektuju sopstvene zamisli.

Lisbonove nikada nisu prikazane iznutra: njihov mentalni i emotivni život tema su nagađanja i pogrešnih shvatanja. Kao i samoubistvo, i istina o njihovim životima je nesaznatljiva.

Ne znam šta je u pitanju, ali čitaoci i dalje pronalaze sebe u knjizi, iz generacije u generaciju, kao što sam se našao i ja, kao umetnik, pre 30 godina. Pisanje ove knjige nimalo mi nije olakšalo pisanje sledeće. Ali od tada znam kako da nastavim sa tim: obraćajući pažnju na svet u celini i gledajući sebe onakvim kakav jesam: telo s dušom, specifično, stvoreno, niti glavna tema, niti osoba zadužena za sve.

Piše: Džefri Judžinidis*
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić

*odlomak iz predgovora specijalnom izdanju Samoubistva nevinosti povodom 30 godina od kako je roman prvi put objavljen 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: