U predavanju “Naučna fantastika i gospođa Braun” Ursula K. Le Gvin je 1975. godine sažela zaplet jedne od njenih najgorih priča: “Taj naučnik pobegao je sa neke vrste planete-logora, iz zvezdanog Gulaga, dospeva na udobnu bogataški razmaženu sestrinsku planetu i na kraju ne može da je podnese, uprkos ljubavnoj vezi tamo, tako da ponovo beži i vraća se na Gulag, sa žaljenjem, ali dostojanstveno”.
Le Gvinova je to nazvala “zaista užasnom pričom, jednom od najgorih koje je napisala za 30 godina ošljarenja”. A ipak ju je preradila u jedan od velikih američkih političkih romana, Lišeni svega: neodređena utopija[1], objavljen 1974. godine, a sada je izašlo i izdanje povodom 50 godina. Knjiga je izdržala test vremena. Le Gvinova se u predavanju požalila da se “moralna pretpostavka” Lišenih svega nije sasvim prelila u “more životnog iskustva”. “Čuje se povremeno zvuk mog ubeđivanja”. Ja ga čujem samo u daljini, a i taj zvuk je sa svakim ponovnim čitanjem sve tiši, dok se saglasja i nesaglasja ovog dela Le Gvinove sve jasnije razaznaju.
***
U Lišenima svega je zamisao o “planeti zatvoru” napuštena i zamenjena je misaonim eksperimentom: kako bi izgledao svet zasnovan na anarhističkim principima – bez vlade, vojske, zakona i policije? Kada revolucija umalo uspe u jednoj od zemalja prosperitetne planete Uras, Savet svetskih vlada revolucionarima – sledbenicima anarhističke vizionarke Odo – dopušta da se nasele na mesecu, “podmićujući ih svetom pre nego što podriju autoritet zakona i nacionalni suverenitet na Urasu”. U narednih 20 godina je milion Odonjana migriralo na prašnjavi, suv mesec zvani Anares, sve dok “luka nije zatvorena za imigraciju i ostala je otvorena samo za teretne brodove u skladu sa ugovorom o razmeni”. Nakon toga Anares opstaje u uslovima skoro potpune izolacije, a Odonjani nastoje da uspostave novo društvo bez vlada ili država.
Roman zapravo počinje nekih 150 godina kasnije, dok se ozbiljni, briljantni fizičar Ševek priprema za putovanje na Uras da bi sproveo, a po mogućstvu i podelio, istraživanje o trenutnom prenosu. Kao dete Anaresa, Ševek je iskreno ubeđen u anarhizam – zapravo, on i ne zna za drugačiji sistem – ali je i briljantan mislilac koji oseća da ga društvene norme sputavaju. Misli da je vreme da se ponovo uspostavi komunikacija sa Urasom. Roman dalje napreduje u dva toka, ispričana kroz poglavlja koja se smenjuju (narativ je analogan Ševekovim istraživanjima o temporalnoj sekvencijalnosti i simultanosti): jedna nit prati Ševekov život na Anaresu od rođenja do odlaska sa 38 godina; druga prati njegov boravak od oko godinu dana na Urasu gde – kao provincijski intelektualac nasuprot imperijalnoj metropoli – sprovodi istraživanja kao gostujući profesor i poredi svoje anarhističke principe sa veoma “arhističkim” i materijalno bogatim svetom.
Naslov Le Gvinove otkriva lepu igru rečima sa naslovom jednog od velikih političkih romana 19. veka, sa romanom Бесы (1872) Fjodora Dostojevskog – što u prevodu znači Demoni, ali je na engleskom dugo bio poznat, u prevodu Konstans Garnet, kao The Possesed[2]. Dostojevski opisuje svoje amoralne ruske revolucionare kao “zaposednute” demonima revolucije; oni su spremni da žrtvuju svaki princip da bi stigli do navodno višeg cilja, onog koji u njihovim rukama postaje korumpiran i ogavan. Nasuprot tome, Le Gvinova poštuje svoje anarhiste koji su “rasposednuti” od demona revolucije; osim toga, oni su (što je i pravo značenje naslova) skromne askete i često su gladni. Siromašni su, naseljavaju jalovu planetu, ali su bogati duhom samopregora i saradnje.
Nema sumnje da su simpatije Le Gvinove na strani Anarešana, a njena vizija funkcionalnog anarhističkog sveta nadahnula je nekoliko generacija čitalaca. Život na Anaresu organizovan je tako da podržava autonomiju pojedinca, a bazira se na duhu samopregora za dobrobit zajednice. Nema policije i zatvora, a i lične svojine jedva da ima; pojedinci uzimaju i koriste šta im je potrebno, a ponašaju se kako im je volja.
Anarešani su čak izmislili i sopstveni jezik, pravski, na kojem je teško izraziti čin ili položaj (nema izraza za zvanično obraćanje sa poštovanjem) ili ličnu imovinu (prisvojne zamenice u jednini su retkost, a deca, najčešće odgajana u javnim jaslicama, uče da kažu „majka“ umesto „moja majka“). Intimni odnosi su labavi i neregulisani: „Svako domaćinstvo čini više samaca i samica, a ako bi neki par hteo snošaj, biraju se oni i one koji su slobodni, na jednu noć, dekadu ili koliko god im je drago“. Ljudi zasnivaju porodice ili to ne rade, po volji. I slobodni su da se kreću i sele koliko god hoće – centralizovana agencija deli i koordiniše radnim zadacima, ali ne mogu nikome da narede da rade nešto što ne žele; ona prosto prenose javno mnjenje i govori ljudima gde se „nalaze u društvenoj svesti“.
***
Le Gvinova je jedno od nadahnuća za viziju Anaresa pronašla kod ruskog anarhiste Petra Kropotkina (1842-1921), posebno u njegovoj knjizi Uzajamna pomoć: Faktor evolucije iz 1902. godine.
Kropotkin je, kao prirodnjak koji je proveo pet godina u vojnoj ispostavi u Sibiru, bio nadahnut primerima životinja koje se povezuju da bi se međusobno zaštitile u surovim okruženjima. Prirodna selekcija nije samo usmerila životinje jedne protiv drugih zarad “opstanka najsposobnijih”; ona ih je podstakla i na stvaranje zajednica protiv surovog okruženja, nagrađujući one koje se, kroz “uzajamnu pomoć”, okupljaju da bi bile zaštićenije i jače.
Polazeći od posmatranja životinja u divljini, Kropotkin je razvio teoriju komunalnog anarhizma, ističući da bi ljudi mogli da se razvijaju spontano pomažući jedni drugima, bez potrebe da ih država organizuje i disciplinuje. U svom članku o anarhizmu u Enciklopediji Britaniki 1910. godine, Kropotkin ga je definisao na sledeći način:
…princip ili teorija življenja i upravljanja prema kojoj je društvo stvoreno bez vlade – u takvom društvu se harmonija ne postiže potčinjavanjem zakonu niti poslušnošću prema autoritetima, nego slobodnim dogovorom među različitim grupama, teritorijalnim i profesionalnim, a koji se uspostavljaju slobodno zarad proizvodnje i potrošnje, kao i za zadovoljavanje nebrojeno različitih potreba i ciljeva civilizovanog bića.
Ova “dobrovoljna udruženja” će se širiti i umrežavati sve dok “ne zamene državu u svim njenim funkcijama”. Prema Kropotkinu, kroz anarhizam bi se izbegle dve velike bolesti – kapitalizam i tiranija:
Ako bi društvo bilo zasnovano na ovakvim načelima, kapitalistički monopol i država koja ga podržava ne bi ograničavali čoveka u slobodnoj primeni njegovih proizvodnih moći; niti bi ga u ostvarivanju njegove volje ograničavali strah od kazne, niti poslušnost prema pojedincima ili metafizičkim entitetima, koji vode ka gušenju inicijative i umnom ropstvu.
Čovek tako ne bi bio iscrpljen radom za kapitaliste, niti bi bio potčinjen kralju ili bogu, nego bi mogao da “potpuno razvije sve svoje veštine, intelektualne, umetničke i moralne”.
Le Gvinova je pri stvaranju svoje anarhističke planete nadahnuće nalazila u mnogim različitim izvorima, ali je jasno da je pročitala Kropotkina. Izraz “uzajamna pomoć” se spominje sedam puta u romanu. Ševek na političkom skupu na Urasu kaže: “Mi nemamo zakone, nego samo princip uzajamne pomoći među pojedincima. Nemamo vladu, nego princip slobodnog udruživanja”.
Ali dok je Kropotkin na svojim sibirskim putešestvijima bio nadahnut prizorom “seobe jelena lopatara kakvoj je svedočio na Amuru, tokom koje su hiljade krda ovih pametnih životinja okupile sa nepregledne teritorije, jureći pre nego što napadaju duboki snegovi da pređu Amur tamo gde je najuži”, Le Gvinova je izumela planetu na kojoj teško da je uopšte i bilo životinjskog sveta – samo insekti, ribe i doseljenici, uz nekoliko autohtonih žbunastih, bezlisnih biljnih vrsta.
U gorepomenutom pasusu Ševek nastavlja: “Nemamo države, nacije, predsednike, premijere, poglavare, generale, šefove, bankare, zemljoposednike, nadnice, dobrotvorne organizacije, policiju, vojnike, niti ratove. A nemamo ni mnogo toga drugoga”.
Podnaslov romana je “neodređena utopija”, a kritičari su videli mnoge razloge za to. Nekim čitaocima je krajnja oskudica koja preovladava na Anaresu podrila snagu misaonog eksperimenta, dopuštajući Le Gvinovoj da ubedljivo zanemari probleme proistekle iz nejednake raspodele viška kapitala, a to je nešto za šta su se vlade od pamtiveka upinjale da održe ili ukinu. Ševek pita: “Šta je to idealističko u društvenoj saradnji i uzajamnoj pomoći kad je to jedini način da se preživi?”
Anarešani su prilično mobilni, slobodno se sele od grada do grada da bi ispunili svoje planove, delimično i zato što skoro da i nemaju imovinu koja bi ih vezivala za mesto. Ali mnoštvo drugih momenata moglo bi da nam podrije entuzijazam prema anaresijskom anarhizmu. Odbacivanje moći države nije iskorenilo dominaciju i manipulaciju, kao što ni nominalna jednakost polova (mnoge žene su na pozicijama moći) nije iskorenila povremeni seksizam.
Kako roman odmiče, Ševek, uz pomoć svog buntovnog prijatelja Bedapa, postaje sve svesniji restrikcija nametnutih birokratskim sukobima, izolovanošću anareštanskog društva i društvene represije. Bedap se žali na sputavajuću moć ovog poslednjeg, navodeći da je prava struktura moći na Anaresu “urođeni kukavičluk prosečnog ljudskog uma” koji se plaši da se suprotstavi okruženju. Kreativnost i inicijativu ne potiskuju zakoni i policija, nego običaji i stid: “Dopustili smo da saradnja postane pokornost”.
Mesto umetnosti i kreativnosti na Anaresu je posebno zagonetno. Čitaocima bi se moglo oprostiti ako opise umetnosti nađu neinspirativnim. Njena funkcija je, izgleda, pragmatična (”Slike i skulpture služile su uglavnom kao elementi arhitekture i urbanizma”), a poezija i pripovedanje viđeni su kao “efemerni” i “povezani sa igrom i pesmom”. Muzika je “oblik društvenog ponašanja”. U svetu zajedništva, gde “privatnost nije funkcionalna”, jedino se drama doživljava kao samodovoljni oblik umetnosti. Ne čujemo ni reč o dve najsamotnije aktivnosti: o čitanju i pisanju romana. Jedina pojava nalik umetniku u romanu, otpadnik po imenu Tirin, zapada u nemilost zbog subverzivnih dramskih komada i prisiljen je da potraži “terapiju” u “Azilu na ostrvu Segvina”. Završava kao “uništena ličnost” koja opsesivno piše iznova i iznova jedan te isti komad.
Besmrtna poezija Rona PadžetaSve to, ipak, ne bi trebalo da nas potera da odletimo na Uras. Uras se isprva čini kao zemlja nazadnog izobilja, mesto gde basnoslovno bogatstvo i otmenost postoje naporedo sa strahovitom nejednakošću. Njen geopolitički plan je očigledno zamišljen tako da odražava onaj u kakvom mi živimo.
Tu je A-Io, kapitalistička zemlja sa svojom luksuzno konzumerističkom (i zastrašujuće patrijarhalnom) kulturom, koju kričari često porede sa zapadnom Evropom ili Sjedinjenim Američkim Državama. A-Io je zaglavljen u trajnoj borbi sa rivalskom silom, Tu, koja ostavlja izrazito sovjetski utisak; zemljom upravlja “Centralni prezidijum” i zagušena je cenzurom. Njen smrknuti ambasador Čifoilisk, koji Anares zove “vaša mala komuna izgladnelih idealista tamo na nebu”, preti Ševeku da će ga preseliti u Tu da “vidi kako realni socijalizam funkcioniše”.
Na drugoj hemisferi je treća zemlja, Benbili, o kojoj Ioti izgleda ne znaju baš mnogo – ona je “retko naseljena, siromašna” i “stalno se dešavaju revolucije”. Dok je Ševek boravio u A-Iou, u Benbiliju je zbačena vojna hunta. Svrgnuti predsednik Havevert beži u svom “čuvenom oklopnom avionu”, a “vojska u povlačenju pri odlasku spaljuje polja i gradove svog naroda”. Tu podržava pobunjenike i preuzima dve istočne provincije, dok A-Io šalje trupe da vrate svrgnutog predsednika. Jedan od Ševekovih kolega u A-Iou kaže: “Ravnoteža moći održava se ovakvom vrstom policijske akcije”.
Mnogi kritičari ovo čitaju kao manje-više transparentan odraz hladnoratovskih geopolitičkih prilika, koje su kulminirale ratom u Vijetnamu, i svakako ne greše u tome. Možda je anarhistička utopija na Anaresu zamišljena uglavnom kao lek ili alternativa našem svetu, opisanom kao beznadežno podeljen između kapitalizma i tiranije. Ali onda sledi, donekle kao iznenađenje, trenutak kada se, kasnije u romanu, pojavljuje ambasadorka sa prave Tere. Ona donosi neobično autsajdersko viđenje A-Ioa: “Vlada ovde nije despotska. Bogati su zaista veoma bogati, ali siromašni nisu baš toliko siromašni. Nisu ni porobljeni, niti gladuju”. Spram njene upropašćene planete, Uras deluje kao “najdobronamerniji, najraznovrsniji, najlepši od svih naseljenih svetova”.
Sve to navodi na pomisao da u Lišenima svega ima još nečega osim kreiranja anarhističke utopije kao kritičke lupe nad našim sopstvenim svetom. U tome je, zaista, još jedan razlog za to što je roman zaradio podnaslov “neodređena utopija”. Ne radi se samo o tome da sam Anares ima mnogo tamnih strana, nego je i anarhistički ideal, sad veštački ograđen u jalov svet, potekao sa Urasa i na neki način mu i dalje pripada. I teranska ambasadorka i Ševek o Anaresu govore kao o “ključu” za Uras.
Ševekov put na Uras, čime roman počinje, predstavlja dvostruku destabilizaciju: neminovno raspetljavanje veličanstvene izolacije Anaresa i obelodanjivanje shvatanja da se i sam Uras, “bogata, prava, postojana sadašnjost”, suočava sa neizvesnom budućnošću. Dva sveta zavise jedan od drugog, što je još jedna činjenica koja prikazuje anaresijansku utopiju kao “neodređenu” – neodrživu samu po sebi i, nekako, uskraćenu za referentnu tačku koja bi joj dala smisao.
Likovi u romanu samo povremeno priznaju tu uzajamnu zavisnost. Upoznati smo sa debatama na Anaresu pri kojima neki žele da ukinu “profitabilne poslovne transakcije sa ratobornim propertarijancima” na Urasu, sve dok hladnije glave nisu odgovorile: “Urašanima će ispasti skuplje da sami kopaju rude; stoga nas neće osvajati. Ali, ako bismo prekršili ugovor o razmeni, koristili bi silu”. Intelektualna izolacija Anarešana odražava se na njihovu doslovnu ranjivost.
Čak su i građani Utopije (1516) Tomasa Mora bili izuzetno vešti u suptilnom licemerju ratovanja i odlazili su u rat “samo iz dobrih razloga: da zaštite svoju zemlju, da proteraju osvajačke vojske sa tla prijatelja ili da oslobode potlačene narode, u ime čovečnosti, od tiranije i ropstva”. Ali stanovnici Anaresa su začudo popustljivi i nezaštićeni; na početku romana nadzornica ni ne zna šta da radi sa oružjem člana posade sa Urasa (“Hladnokrvno je pogledala falusoidni predmet za koji je znala da je oružje”).
Dakle, teretni brodovi koji stižu osam puta godišnje da bi istovarili fosilna goriva, delove mašina i novo voće ili semenje, a odlaze sa živom, bakrom, aluminijumom, uranijumom, kalajem i zlatom, to je “povremeno ponovno poniženje” za Anares, koji je praktično “rudarska kolonija”. Nekoliko stranica dalje, Ševek razmišlja da je “postojanje njegovog društva (…) zavisilo od trajanja osnovnog, nepisanog ugovora o profitu. Nije to odnos uzajamne pomoći i solidarnosti, nego eksploatatorski odnos; nije organski, nego mehanički”. Taj “nepisani ugovor o profitu” sugeriše da ima još nečega u neodređenosti Anaresa osim pukih teškoća življenja na jalovoj planeti ili učvršćivanja anarhističke slobode u represivnu svakodnevicu.
***
Le Gvinova se izdvajala od pisaca političkih romana po sposobnosti da pomeša različite vrste politika. Bila je oduševljena velikim političkim načelima o klasi i revoluciji – njeni romani puni su skupštinskog frakcionaštva, dvorskih intriga, diplomata, špijuna i pobunjenika. Ili, kako to tuvijski ambasador kaže Ševeku: “Morate da razumete sile iza pojedinaca”. Ali, kao feministkinja i kao neko ko ume da zamisli i vešto dočara svakodnevicu, imala je osećaj i za mutne bitke za prevlast oko onog “lično je političko”. Niti je ignorisala surove paradokse i strukturno nasilje imperijalizma, izraženo i u koloniji i u metropoli. Uz sve to, zadržala je britak osećaj čistote snage ideja da bi se kretala tamo-amo po ova tri politička sveta.
Lišeni svega je nepresušna politička rasprava – puna intriga i drama, za svaki slučaj – u kojoj je Ševek primoran da preispituje i razvija svoje anarhističke ideale sučeljen sa celim spektrom prijateljski ili neprijateljski nastrojenih sagovornika i na Anaresu i na Urasu. U ovim različitim razgovorima nijedna politička ideja ne izmiče proveri, čak i kada Ševek pazi na svoje sve usavršenije anarhističke ideale.
Ovaj osećaj napetosti, u kom se političke ideje stalno dovode u sukob i o njima se razgovara, oličen je u jednoj od slika koja se stalno ponavlja u romanu, onoj o “dva meseca”. U drugom poglavlju Ševek, koji tada ima 15 ili 16 godina, leži sa prijateljima na proplanku i zure u Uras na nebu:
“Nikada mi nije pala napamet”, rekao je Tirin staloženo, “činjenica da tamo, na Urasu, ima ljudi koji sede na brdu, gledaju Anares, nas, i kažu: ‘Gle, eno ga mesec’. Naša zemlja je njima mesec; naš mesec njima je zemlja”.
‘Gde je, onda, istina?’, izdeklamovao je Bedap, i zevnuo”.
Odgovor je “izdeklamovan” (verovatno uz blagu mešavinu tinejdžerske ironije i patetike) i fino raspršuje pitanje – međutim, to pitanje je suštinsko za roman. Godinama kasnije, dok razgovara sa svojom partnerkom Takver – leže na krevetu i gledaju kroz prozor pun mesec – Ševek kaže: “Izbliza, svet je sav prašina i stenje. I, iz dana u dan, život je težak posao, umoriš se, izgubiš nit. Potrebna ti je distanca, interval. Način da vidiš koliko zemlja jeste lepa, jeste da je vidiš kao mesec”. Lepa je to misao. Međutim, mučnost tog zareza – “jeste lepa, jeste” – sugeriše da to nije zaključak romana, nego još jedna faza u Ševekovoj sve razvijenijoj političkoj osvešćenosti. I istina i lepota počivaju negde između sukobljenih ideja suparničkih svetova. Mnogo kasnije, kad počne da shvata da ga vlada na Urasu iskorišćava, Ševek sedi u svom univerzitetskom paviljonu, “gledajući belo kroz prozor u zeleni pejzaž okupan suncem”. Odoleo je čežnji da “govori pravski, da razgovara sa prijateljima, (…) da dotakne prašinu Anaresa”. Roman se završava pre nego što se on vrati na svoj mesec, ali nam podvlači njegovu čežnju za nesavršenim, nestalnim domom.
Piše: Džonatan Bolton
Izvor: LARB
Preveo: Matija Jovandić
[1] Roman The Disspossesed u prevodu Zorana Živkovića (Narodna knjiga i Partizanska knjiga, 1987) nosio je naslov Čovek praznih šaka. U prevodu Darka Tuševljakovića (Kontrast, 2023) naslov je Lišeni svega (prim. prev)
[2] Teže prevodiva igra reči. U pitanju je roman Dostojevskog kod nas objavljivan pod naslovima Zli dusi, Nečiste sile, pa i Bjesovi. Na engleskom je, pre nego što je objavljen pod naslovom Demons bio poznat kao The Possessed (opsednuti, (za)posednuti, s tim što possess znači i posedovati) , dok je naslov romana Le Gvinove u originalu The Disspossessed, odnosno suprotno od Possessed (prim. prev)