“Dečak i čaplja”, novi Mijazakijev film o mirenju lepote sveta i ružnoće koju stvara Novim filmom “Dečak i čaplja”, Mijazaki se vratio iz penzije, nakon desetogodišnjeg odsustva iz filmskog sveta, ostavljajući snoliki anime kao oproštaj od života.

Kako neko nastavi dalje posle jednog od najvećih i najtemeljnije sumiranih oproštaja koji su se ikada godili filmu? Po definiciji, nikako. Ili se ode u penziju, ili umre. Ili se ode u penziju i onda umre. U nekim retkim slučajevima kao da se umire jer se otišlo u penziju.

A onda, tu je i 82-godišnji režiser i suosnivač Studija Gibli Hajao Mijazaki, uvek u svojoj zasebnoj kategoriji, koji je formalno ili neformalno napustio svoj posao najmanje sedam puta tokom slavne karijere, poslednji put nakon izlaska njegovog magnum opusa-a Diže se vetar (The Vind Rises) 2013 godine. Fiktivni biografski film o aeronautičkom inženjeru Jiru Horikošiju, čiji su najvizionarskiji nacrti izrađeni prinudnim radom Korejanaca i ostavljeni na milost i nemilost japanskoj ratnoj mašineriji u II sv. ratu, film ima i drugu stranu razorno sirovog autoportreta umetnika koji se bori da pomiri cenu i vrednost sopstvenih kreacija — da pomiri čistotu svoje imaginacije i nasilje potrebno da se ona učini stvarnom.

Bilo je to ozimandijasko[1] odjavljivanje filmskog titana koji gleda svoja dela, ye mighty, with despair[2], i trudi se da ubedi sabe kako ružnoća našeg sveta ne poništava lepotu naših snova koliko lepota naših snova potvrđuje ružnoću našeg sveta. „Diže se vetar“, zaključuje Horikoši, citirajući pesmu Pola Valerija dok gleda kako jedan od njegovih veličanstvenih aviona klizi kroz vazduh. “Moramo pokušati da živimo.” Ostalo je, naravno, samo pitanje kako.

Bilo je to pitanje koje je Diže se vetar postavio implicitno, ali i retorički, pošto je Mijazaki znao da je to takođe i pitanje na koje će svako morati da odgovori sam za sebe. A pod „svako“ mislim na sve; koliko god se trudio, mučeći samog sebe, Mijazaki jednostavno nije mogao da digne ruke.

Nejneubedljiviji penzioner u filmskom svetu snimio je film koji je očigledno trebalo da bude tačka na kraju njegove nenadmašne karijere, a ipak nije izdržao da od svojih poslednjih momenata ne napravi podrugljivu trotačku. Kao što su neki (tj. ja) bili šokirani objavom da će se Mijazaki usuditi da snimi još jedan film nakon Diže se vetar, taj šok je odmah smekšao u neizbežno odmahivanje glavom kada je u oktobru 2017. otkriven naslov njegovog novog poslednjeg filma. Naravno, on će dobiti naslov Kako da živiš? To će biti poslednja izjava nekoga ko sebi nije ostavio drugog izbora osim da ga snimi pre nego što nas zauvek napusti – nekoga ko je morao da povuče svoje povlačenje, po osmi i poslednji put, da bi umro pod svojim uslovima.

Nepotrebno je reći da nije bio oduševljen time. „Ne postoji ništa patetičnije od toga da kažete svetu da ćete se povući zbog svojih godina, a zatim se još jednom vratite“, napisao je Mijazaki kada je počeo da radi na Kako da živite? (odlomci iz njegovog dnevnika uključeni su u press materijal o filmu). „Da li je zaista moguće prihvatiti koliko je to patetično, a ipak to učiniti? Zar to što se starija osoba zavarava da je i dalje umešna, uprkos svom gerijatrijskom zaboravu, ne dokazuje da je njeno najbolje vreme prošlo? Možete se kladiti da jeste.”

Pa, i jeste i nije. Istina je da Kako da živite? – koja pripoveda originalnu priču čiji je naslov pozajmljen od istoimenog romana Genzaburoa Jošina iz 1937. godine i neshvatljivo je prekrštena u Dečak i čaplja za međunarodno izdanje po nalogu Studija Gibli… uprkos činjenici da je Jošinova knjiga ključna za radnju filma čiji vrhunac zavisi od očigledne zamene u kojoj scenarista-reditelj bukvalno pita publiku „Kako da živite?“ — nije Mijazakijev najbolji film. Nedostaje mu pun kineticizam Kagliostrovog zamka, bes Nausike iz doline vetrova, avantura Zamka na nebu, Totoro iz Mog komšije Totoroa, živahnosti Kikine dostavljačke službe, romansa Porko Rosa, veličanstvenost Princeze Mononoke, zavodljivosti Začaranog grada (Spirited Away), raskošnost Pokretnog dvorca, razmetljivost Ponjoa ili emotivna mega snaga Diže se vetar.

druga polovina Dečaka i čaplje podjednako uranja i nas i Mahita u neizvestan svet fantazije koji se preslikava na budni život, metaforički neizvestan poput sna.

Međutim, najvažnije je da Dečak i čaplja sadrži aspekte svih tih stvari (pored očiglednijih referenci na prethodni rad ovog anime božanstva). I dok je ova snolika labudova pesma možda suviše neskladna i raštrkana da bi mogla da pogodi snagom oluje zbog koje Diže se vetar toliko izgleda kao definitivan oproštaj, Dečak i čaplja predstavlja Mijazakija kako se tako ogoljeno pozdravlja – od nas, od raspada carstva snova i ludila koje će uskoro ostaviti za sobom –  da se taj pozdrav nekako pretače u još prikladniji rastanak, oplemenjen božanskim strahopoštovanjem i setom koja oduzima dah, dok se gleda kako se pravi besmrtnik miri sa sopstvenom smrću.

Treba imati na umu da Dečak i čaplja spada među najlepše filmove ikada nacrtane, i da uroniti u animirani svet koji je tako bujan i živ posle decenije Malaca (Minions) izgleda kao… pa, setite se kada je Anton Ego probao prvi zalogaj onog magičnog ratatuija? Sada zamislite da je skoro isključivo jeo 3D štampano meso od soje čitavu deceniju pre nego što je seo da pojede sudbonosni obrok. To je takav neki osećaj.

Ali uz svu njihovu veštinu i razdraganost, Mijazakijevi filmovi su uvek odražavali prilično mutan pogled na čovečanstvo, koji se obično izražava kroz pohlepu i sklonost njegovih likova ka ekološkom samoubistvu. Oni su ekstatične kreacije ogorčenog čoveka koji je svoje ovozemaljsko vreme – često u očaju, na direktnu štetu svojih bližnjih, a iz razloga koje čak ni on ne razume u potpunosti – posvetio stvaranju neokaljanog čuda. Dečak i čaplja je strukturiran kao frontalni sudar između tih naizgled nekompatibilnih načina razmišljanja.

U prvoj polovini priče upoznajemo se sa Mahito Makijem (glas mu daje Soma Santoki), 12-godišnjim dečakom čija je majka poginula u požaru u bolnici u Tokiju 1943. godine. Sa Mahitom se upoznajemo kroz njegove snove, gde je okružen siluetama koje gledaju kako dečakova majka izranja iz plamena poput feniksa koji kriče (prikladan početak za film koji je i sam iznikao iz pepela). Na javi, Mahitov otac – koji poseduje fabriku vazdušne municije – već se ponovo oženio, svojom snajom, čime je Mahitova tetka Nacuko (Jošino Kimura) postala njegova nova maćeha. Takođe, ona nosi dete njegovog oca. Nimalo iznenađujuće, Mahito se ne obazire ni na šta od svega ovoga, što ionako mrzovoljnog tinejdžera dovodi u veoma ogorčeno raspoloženje dok stiže u raskošnu zemlju svoje nove tetke-mame sa sve većom zlobom u srcu.

Dečaka na krovu imanja – koje se deli na glavnu kuću u japanskom stilu i rezidenciju u zapadnom stilu gde je Mahito smešten, što je kulturni raskol prikazan u filmu koji će na sličan način obuhvatiti život i smrt, stvarnost i maštu — jeste siva čaplja (Masaki Suda). I dok dugonoga ptica iz daljine može izgledati prilično elegantno, ubrzo se otkriva da je ovo konkretno stvorenje sve samo ne to. Ne samo da je apsolutna napast, koja udara kljunom o prozor Mahitove spavaće sobe i grakće o njegovoj mrtvoj majci glasom koji zvuči kao zlonamerni omaž Gilbertu Gotfridu, već se ispostavlja da čak nije ni čaplja, već prerušeni čovečuljak sa okruglastim nosom i zastrašujućim zubima (možda će vam pasti na pamet Džigo iz trećeg čina Princeze Mononoke kako se uvlači u lešinu vepra).

Čaplja na kraju razgovara sa Mahitom, vodeći ga ka misterioznoj kuli koju je dečakov pokojni pra-ujak sagradio u šumi iza kuće (u koju se mora ući puzeći po baštenskoj stazi kao u Totoru). Nestašna čaplja govori našem junaku da mu je majka živa i da će voditi Mahita ako se usudi da uđe u kulu. Što, naravno, čini na kraju prvog sata filma, a prati ga Nacuko sa jednom od mnogih starih sobarica koje se brinu za njenu kuću.

I tako, ono što je do te tačke po mnogim aspektima bio bazični Mijazakijev film postaje njegov najapstraktniji film, jer druga polovina Dečaka i čaplje podjednako uranja i nas i Mahita u neizvestan svet fantazije koji se preslikava na budni život, metaforički neizvestan poput sna. Neke konekcije su doslovnije od drugih. Mahito upoznaje pomorkinju po imenu Kiriko, koja izgleda kao mlađa verzija jedne od Nacukinih sobarica. Stojeći jedne noći na pramcu ogromne olupine drvenog broda, posmatraju kako se nasmejani mali duhovi zvani waru waru — zamislite Kodame iz Mononoke, ali mnogo slađe — penju ka nebu, što su ljudske duše koje se nadaju da će se roditi u gornjem svetu. Kasnije, bezizražajni vojnik kojeg je dečak video kako maršira u rat dok je odlazio iz Tokija dosledno je ekstrapoliran u vojsku izgladnelih humanoidnih papagaja, koji svi bezumno robuju svom destruktivnom kralju.

Ako je samopreispitivanja u Diže se vetar ostavljalo rane, Dečak i čaplja je za razliku od toga strašno potresno delo samoeliminacije.

Međutim, slike koje Mijazaki dočarava najčešće u širem smislu simbolizuju njegov doživotni pacifizam i gađenje prema čovečanstvu, a rašivenu priču filma — iskrpljenu i sa rupama od moljaca, što na neki način služi svojoj svrsi, a na drugi ne, uključujući i određeni rez nasred jedne scene koji se dogodio toliko naglo da sam se zapitao da li se projektor pokvario – nosi samo snaga podvodnih tokova tipičnih za ovog režisera. Glavni među njima je ambijentalna napetost između snova koji spajaju naš svet i nasilja koje preti da ga rasturi.

Zapanjujuće prelepa i strašno tragična u jednakoj meri, sekvenca sa waru waru-ima se završava tek kada doleti jato pelikana i počne da se hrani dušama koje sporo plutaju. Ptice su odlučne da polete dovoljno visoko da dotaknu nebesko ljudsko carstvo iznad neba, ali krila ima bivaju spaljena u tom pokušaju, koji je toliko nedostižan da su njihovi mladunci zaboravili kako da se odvoje od tla. Vetar se diže, ali na kraju uvek prevlada gravitacija.

Kao i većina snova, razdvojena na očigledno i nedokučivo, druga polovina Dečaka i čaplje prikazuje eteričnu nelagodu sekvence sa vozom duhova iz  Začaranog grada tokom većeg dela drugog sata, stvarajući time paralelu koja praktično traje sve do trenutka kada je Mahito primoran da odradi ružan posao kako bi platio svoj prolazak kroz podzemni svet. Međutim, koliko god ovaj film možda izgleda da je pun referenci, nikada nećete imati osećaj da se Mijazaki ponavlja.

Naprotiv, Dečak i čaplja pokazuju anime legendu kako stoji na ruševinama svoje svemoćne karijere – nepregledne planine zadivljujućih remek-dela i mimova koji blede, plišanih igračaka i ličnih trauma, jedinstvenog sjaja i uobičajenih frustracija – i žmirka u zalazak sunca kako bi izmerio vrednost te kreacije pre nego što sve ostavi iza sebe. On se suočava sa poznatim temama iz nove perspektive, i sa nužnim rastrojstvom nekoga ko zna da nikada više neće moći da se njima pozabavi.

Ako je samopreispitivanja u Diže se vetar ostavljalo rane, Dečak i čaplja je za razliku od toga strašno potresno delo samoeliminacije. Još jednom, Mijazaki preispituje svrhu umetničkog stvaralaštva u svetu koji je toliko sklon propasti, ali ovaj put pita i nas. Zašto bilo šta činimo kada kao da nam se sve ruši pred očima i kako smoći snage za to? Da je Mijazaki znao odgovor, do sada bi nam ga rekao; ne bi osetio potrebu da posveti godine sumraka svog života filmu mukotrpno animiranom, za koji se plašio da neće moći da ga završi pre nego što rat — ili smrt na bilo koji drugi način — pretvori ceo projekat u gubljenje vremena. Nije pitanje „šta ćemo bez Mijazakijevog genija?“, već „šta ćemo naučiti iz nasleđa njegovog neuspeha?“

Taj gorko-slatki osećaj uzaludnosti je najjači tokom klimaktičkog susreta Mahita i njegovog nestalog pra-ujaka, dok daje dečaku – toliko prostim terminima da istovremeno odražavaju i naivnost deteta i mudrost starca – nemoguć zadatak vraćanja ravnoteže u područje gde se izgubio svaki osećaj za ravnotežu. To bi ličilo na naročito okrutan zahtev filmskog stvaraoca koji je najveći deo svog života proveo boreći se da pomiri lepotu našeg sveta i ružnoću koju stvara, ali Mijazaki to traži od Mahita bez očekivanja. “Kako da živiš?” On ne očekuje odgovor ništa više od Mahitove majke kada je sakrila poruku za svog sina u knjizi koju je on pronašao tek nakon njene smrti. On se samo nada, kao i ona, da će njegovo sećanje inspirisati Mahita da nastavi da traži odgovor, makar samo u snovima.

„Sagradi svoju kulu“, moli ga njegov predak pre nego što kula u kojem je tako dugo živeo počne da se truni u prašinu. A poslednji kadar Mijazakijevog poslednjeg filma – najjednostavnija slika u filmu iz koje vrcaju spektakularna čuda – ostavlja nas same sa svim alatima koji bi nam mogli biti potrebni da uradimo upravo to.

Tekst: David Ehrlich
Izvor: indiewire.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o Mijazakijevim defamilijarizovanim svetovima i “shōjo” heroinama, kao i tekst o tome kako je slovenska veštica postala heroina feminizma.

[1] Ozymandian (eng.) – referenca na Šelijevu pesmu „Ozimandijas“, što je drugo ime faraona Ramzesa II. (prim. prev.)
[2] Stihovi iz navedene pesme “Ozimandijas“ u kojoj se govori o prolaznosti slave i moći. (prim. prev.)