Nik Drejk, pevač – kantautor koji je snimio samo tri albuma, ne prestaje da baca dugu senku. Spoj krajnje stidljivosti i teškoća sa mentalnim zdravljem vodio je tome da ovaj lepi, meditativni i duboko melanholični izraz mističnog engleskog folka isklizne kroz pukotine komercijale za njegovog života. Nema snimka kamerom sa njegovog živog nastupa a da se za njega zna, ima tek nekoliko intervjua. Drejk je umro od predoziranja antidepresivima 1974. godine, sa samo 26, ali je nakon njegove smrti njegova muzika našla novu publiku jer su naredne generacije otkrivale zagonetni, ali besprekorni opus.
Pisac Ričard Morton Džek u novoj Drejkovoj biografiji nudi konačnu verziju životne priče obavijene misterijom i, na kraju, zasenjene tragedijom. Biografija, uz do sada neobjavljivane fotografije, prepisku i svedočanstva ljudi koji su Drejka najbolje poznavali, pruža zaokruženi portret umetnika čija dela nastavljaju da zanose i odjekuju. U ovim ekskluzivnim odlomcima vidimo Drejkovu svetlu i tamnu stranu: ogoljeni su njegovi problemi, ali isto tako i njegova izuzetna umetnost. (Fil Harison)
***
Drejkovu muzičku karijeru odlikovala je njegova povučenost, ali mu mladost nije bila baš sasvim lišena raspusnosti. Na putovanju sa prijateljima u severnu Afriku, na primer, dogodio mu se upečatljiv susret sa nekima od njegovih muzičkih heroja.
Tangerom su kolale glasine da su Rolling Stones u gradu. (Njegov prijatelj) Džulijan (Rejbi) ih je spazio pretposlednje večeri. “Dok sam gledao kroz malecki prozor na uski sokak, ugledao sam Stonse i društvo kako prolaze, u ovčijim kožama i zvoncarama, kao neke srednjovekovne utvare”.
Mik Džeger, Kit Ričards i Brajan Džons bili su tamo, kao i svita sa Anitom Palenberg, Sesilom Bitonom, Robertom Frejzerom, Kristoferom Gibsom i Majklom Kuperom. Pošto su ga drugari ubedili, Nik je u njihov pohod sledeće večeri poneo gitaru. “U nadi da ćemo stupiti u kontakt sa njima otišli smo do njihovog hotela, do slavnog El Minzaha”, pisao je kući.
“Pošto smo ih videli kako ulaze, a izgledali su prilično neobično čak i po njihovim merilima, umarširali smo unutra i zatražio sam da sviram u baru. Pošto su me veoma ljubazno odbili, Bob (Drejkov prijatelj Rik Čarkin, nazvan tako pošto je tvrdio da podseća na Boba Dilana) koga ništa nije moglo da pokoleba, počeo je da doziva svitu Stonsa i pita ih da li bi možda hteli malo zabave uz muziku! To je, nažalost, odbijeno na sličan način, pa smo se odlučili da okušam sreću negde drugde. I tako smo na brzu ruku prošetali po noćnim klubovima sa pitanjem da li mogu da sviram.
“Srećom, jedan od onih koji su prihvatili ponudu bila je Kutubija palas, najekskluzivnije mesto za večernje izlaske u Tangeru, urađena u stilu Mavarskog zamka. Nisam mogao da se otmem utisku da sam pomalo neprikladan za to mesto, ali sam ipak svirao jedno četvrt sata. Prijem je bio izuzetno dobar i sve su nas častili pićem, što nam je prilično prijalo”.
Primetno je da se Nik, iako su ga prijatelji podsticali, i sam dovoljno uzdao u sebe da je mogao spontano da nastupa. Sledećeg jutra ih je Majk (Hil, obično vozač na tom putovanju) prebacio 370 milja do Marakeša.
Bio je oduševljen tamošnjim sukom, opisujući ga kao “ogromno, prepuno mesto okupljanja, sa muzičarima, mađioničarima, prorocima, akrobatama, krotiteljima zmija, igračima i raznim drugim čudima koja ne znam ni kako da nazovem. Najbolja u svemu tome bila je trupa afričkih bubnjara i igrača koji su izvodili najzaraznije ritmove koji su me ikada pogodili”.
Slučajno su i Stonsi bili tu u masi jer su snimali na terenu. Među prijateljima je ponovo živnula ideja da ubace Nika da svira pred njima. Kad su ustanovili da su Stonsi odseli u starom francuskom kolonijalnom hotelu La Mamunija, iste večeri su otišli tamo. Pošto su otkrili da su (Stonsi) u velikoj trpezariji, priča Džulijan, “Rik je ušao sa Nikom i rekao im koliko je Nik sjajan na gitari. Nik im je onda svirao”.
Zanimljivo je da je Nik uopšte hteo da nastupi sam, neposredno suočen sa tako zastrašujućom publikom. Rik se ne seća šta je svirao, ali kada je prestao, nastavlja Džulijan:
“Svi smo posedali. Bila je to velika prostorija sa dugim stolom odmah sleva, ostavljenim samo za Stonse i njihovu pratnju. Mik Džeger je sedeo na čelu stola, a u sećanju mi je ostalo da je Nik seo na suprotni kraj. Ličilo je to na scenu iz Dekamerona, svuda je bilo hrane, a oni su nas ponudili da se poslužimo. Bili smo im jako zahvalni na tome jer smo bili mrtvi gladni. Bili su razvaljeni, ali očigledno impresionirani Nikom. Mik mu je na kraju susreta rekao: ‘Moraš da dođeš da se vidimo kad se vratiš u London’, a ne verujem da to kaže bilo kome”.
Mladi muzičari iz celog sveta bi pozavideli Niku, ali je, kaže Džulijan, “on bio tako prirodno blag da mu je to izgledalo normalno. Činilo se da je sve to internalizovao”. Njegovo neodređeno prepričavanje roditeljima glasilo je: “Ušao sam i odsvirao im nekoliko pesama. Zapravo smo se prilično raspričali sa njima i bilo je baš zanimljivo saznati sve te insajderske priče”.
Prepiska između Drejka i njegovog oca Rodnija u vreme dok je Nik studirao nagoveštava njegove sve veće nemire i zbunjenost. Otac odgovara strpljivo i pažljivo, ali se u tom odgovoru čita i tužna proročanska slutnja problema koji će podriti Drejkovu muzičku karijeru i prevladati u njegovom životu.
Nik je pisao roditeljima u četvrtak, 23. januara 1969.
“U Kembridžu je ovog semestra bilo prilično prijatno, ali evo, postajem sve sigurniji da želim uskoro da odem. Siguran sam da je iz raznih naših razgovora postalo jasno kako se osećam… Što se nastupa tiče, svakako nisam ništa više od amatera. Međutim, što se pisanja pesama tiče, sa nivoa do kog sam do sada stigao mogu da napredujem samo uz čisto profesionalan pristup… Znam pouzdano da moram da napredujem sa svojom muzikom da bih dosegao bilo kakav osećaj ispunjenosti.
“Nadam se da možda možete da prihvatite da ona ideja da mi muzika bude ‘hobi za praznike’ još godinu i po nije baš najsrećnija. Izgleda da Kembridž zapravo može samo da me spreči da radim ono što mi je u ovom trenutku najpotrebnije”.
Pošto je podrobno razmotrio celu tu stvar sa (svojom ženom) Moli, Rodni mu je sledeće nedelje poslao promišljen odgovor: “Očigledno je to korak o kom moramo pažljivo da razmislimo, pošto posle njega nema povratka”, počeo je on, a potom postavio dva ključna pitanja: “Ima li manje ili više izgleda da ćeš uspeti u pozivu koji biraš ako sada odeš? Drugo, kakve prednosti, nevezano za tvoj poziv, možda odbacuješ ako sada odeš?”.
Nastavio je iskreno: “Mi u porodici smo ljudi koji polako sazrevaju i razvijaju se, a ni ti, rekao bih, nisi izuzetak. Usudiću se da kažem da će i tebe samog da iznenadi koliko će ti se u naredne dve godine promeniti i razviti ličnost, tvoja shvatanja i stavovi. Osim toga, svaki poziv koji podrazumeva samozapošljavanje iziskuje i visok nivo samodiscipline, volje da se prevaziđu slabosti i truda neophodnog za hvatanje u koštac sa problemima, a to nije lako. Mislim da te čeka dug put da bi stigao do toga.
“Ti si ubeđen da problem pretvaranja amatera u profesionalca može da se reši prosto tako što ćeš se prebaciti iz Kembridža negde gde ćeš biti okružen, i pod uticajem, profesionalaca iz odabrane oblasti. Shvatam, prema onome što kažeš, da iskreno veruješ da te je izvesnost povratka u Kembridž na periode od po osam nedelja sprečavala da tokom dugih letnjih raspusta uskočiš u vodu, da tako to kažemo, i počneš da težiš profesionalnosti kakvu trenutno tražiš.
Kako je Anjes Varda postala ikona filma“Ali jako sumnjam u to i voleo bih mnogo ubedljivije razloge za to što si povučen (to moraš da prevaziđeš), za teškoće u komunikaciji (što moraš da prevaziđeš) i odbijanje da uroniš i pokušaš (što skrivaš iza samoubeđivanja da pre tog koraka treba više vežbati i slušati)… Ako sam u pravu u ovome što pričam i tvoj pravi problem jeste u tome što još nisi prevazišao svoje slabosti (a Bog zna da ih svi imamo), onda ćeš možda shvatiti da si odbacio Kembridž samo zato da bi nastavio da na neodređeno vreme ideš po ivici onoga za čim tragaš.
“Na Kembridžu imaš priliku da se boriš protiv svojih slabosti i da ih prevaziđeš (a MORAŠ đavolski da se boriš), da se disciplinuješ iznutra i da se aktivnije zainteresuješ za svoje drugare (još jedna tvoja slabost; sad sam baš grub, zar ne?) i da se generalno pripremiš i razviješ da bi postigao istinski uspeh u onome što želiš da radiš. A tvoje kreativne sposobnosti će se u međuvremenu razvijati, neće stagnirati, veruj mi, molim te. S druge strane, o tome kakve prednosti nevezane za tvoj poziv možda odbacuješ nema mnogo šta da se kaže, osim da je zaokružena ličnost najverovatnije upravo ono što onoga ko je ima vodi srećnim i ispunjenim putem kroz život. Prerano specijalizovanje i interesovanje za samo jednu aktivnost od Džeka pravi jako glupog dečka. Godina i po tebi možda deluje kao mnogo vremena. Dozvoli mi da te uverim da nije, ali je to užasno važno vreme u tvom razvoju kao ličnosti i nečega što ćeš postati sa oko 23 godine.
“Diplomiranje tebi možda ne znači mnogo, a na argument da ti to čuva leđa za slučaj da propadneš u muzici nesumnjivo ćeš odgovoriti da su leđa upravo ono što ti ne treba. Reći ću ti, međutim, da je samodisciplina koja se tu podrazumeva, na stranu sve drugo, neprocenjiva prednost u bilo čemu čime ćeš se baviti do kraja života. Eto, Nik, ja to tako vidim. I pozivam te da Kembridž doteraš do kraja”.
To što je rekao zaista jeste grubo, ali je Nik znao da je napisano iz ljubavi, prepoznao je u tome istinu i nije se uvredio. Rodni nije napisao ništa što ne bi i bilo koji drugi zabrinuti roditelj u toj situaciji, ali Moli i on možda nisu shvatali sa kolikim žarom im se sin posvetio muzici ili, što su kasnije priznali, koliko je briljantan.
Drejkov treći i poslednji album Pink Moon je sumorno, minimalističko delo, nalik grču iz dubina mentalnog oboljenja. Ono je, kako su to pokazale reakcije njegove porodice i savremenika, odraz njegove briljantnosti i neugodno lične prirode onoga od čega je satkan.
Ostalo je nepoznato kako se Nik odnosio prema završenom albumu, a izgleda da ga njegova porodica i prijatelji nisu bili svesni sve dok nije objavljen. (Njegov prijatelj) Brajan Vels ubeđen je da ga Moli i Rodni nisu pažljivo slušali, a Gabrijela (Drejk, Nikova sestra) takođe se ne seća da je to uradila; u vreme kada se pojavio, više su bili fokusirani na Nikovo svakodnevno stanje nego na njegovo muzičko izdanje.
Rodni je kasnije pisao da je ono snimljeno “onda kada je Niku postajalo baš loše i više je to ‘izlaz’, kako se to kaže”. U drugom pismu je priznao: “Sadržaj na albumu Pink Moon nas je uvek pomalo zbunjivao (osim From the Morning, koju volimo)”.
Džo Bojd (koji je producirao prva dva Drejkova albuma) nije imao nikakve veze sa albumom Pink Moon. Prvi put je za njega saznao kada mu je Island poslao primerak u Los Anđeles. “Kada sam video omot bio sam užasnut, a kada sam ga pustio bio sam još užasnutiji. Tu ogoljenost sam tumačio kao prekor upućen meni. Mislio sam da je autodestruktivan, da je kapitulirao, kao da govori: ‘Jebi ga, baš me briga da li će ga ljudi slušati ili neće’. Ja sam ga preslušao jednom”.
Nikovi bliski prijatelji takođe su bili uznemireni. Vels kaže: “Nisam bio tu kad je pravio Pink Moon, a kada sam ga čuo zvučao mi je turobno. Sećam se da ga je jedan prijatelj sa Kembridža opisao kao “muziku za samoubice”. Aleks Henderson i Ben Lejkok bili su zapanjeni takvim albumom nakon Bryter Layter. “Atmosfera na njemu nam je zvučala mračno i depresivno, pošto smo znali kako je bilo Niku”, kaže Aleks. “Nismo imali predstavu u kom smeru bi muzički hteo, ili mogao, da krene posle toga”.
“Bio sam zaprepašćen albumom Pink Moon”, seća se Drejkov kolega sa univerziteta Pol Viler. “Bio mi je neverovatno uznemirujuć. Mislio sam da su pesme stravične. Čak ni danas ne mogu da pretpostavim da ga neko sluša iz zadovoljstva. To je kao otvaranje neke užasne Pandorine kutije”.
Folk pevačica Beverli Martin delila je iste brige. “Pomislila sam: ‘Ovaj dečko je otišao, izgubili smo ga. Više ne možemo da dopremo do njega, a on ne može da dopre do nas’. Pitala sam se zašto se mučio da snimi neke od pesama, kao i ko je pomislio da je to dobra ideja da ga pusti u studio da to uradi. Bile su tako mračne i tužne, a govore o stanju njegovog uma: zla kob, tmina i očaj, sa elementima apokalipse. Ljudi to slušaju i kažu: ‘Ovo je sjajan stih!’ i pričaju o pesmama i nadrealnom omotu kao da su to rebusi koje mogu da reše, ali Pink Moon je kao Otkrivenje Jovanovo. On nema smisla i manifestuje bolest, ludilo. Kada su ljudi zaista bolesni, oni ne znaju šta govore, ne čuju šta izlazi iz njihovih sopstvenih usta. Pomislila sam da su te pesme, te reči, proizvod obolele osobe”.
Muzičar Ričard Tompson, koji je sarađivao sa Drejkom, čuo je Pink Moon kada mu ga je (producent) Džon Vud pustio u Saund tehniksu. “Bio sam potresen. Deo onoga što je Nikovu muziku ranije činilo toliko privlačnom bio je balans između tame i svetla. Tuga u samoj muzici bila je zaklonjena predivnim aranžmanima i intrigantnim glasom koji vas je uvlačio u sve to. Međutim, treći album je delovao kao grčeviti vapaj upomoć, kao glas čoveka koji leluja na ivici razuma”.
Nisu svi mislili tako. “Što se mene tiče, na njemu su neke od njegovih najoptimističnijih pesama”, rekao je (aranžer) Robert Kirbi. “Mislim da mi je Pink Moon, u stvari, omiljen, bar kad je reč o pesmama”. Uprkos razočaranju što nije sarađivao na njemu, podržao je Nikov pravo da izostavi aranžmane i kasnije je izjavio: “Mislim da je to njegovo najbolje delo, i to ubedljivo”.
Piše: Ričard Morton Džek*
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić
*Odlomke iz knjige Nik Drejk: Život, objavljene 8. juna 2023. godine u Velikoj Britaniji odabrao je i uredio Fil Harison.