Čarls Simić: Nisam mogao da biram kakav ću život imati ili kakav ću pesnik biti (I deo) Nedavno preminuli srpsko-američki pesnik Čarls Simić u ovom intervjuu za The Paris Review veoma direktno i intimno govorio o svom migrantskom odrastanju u SAD, prvim pesmama, prevodilaštvu…

Čarls Simić je rođen u Beogradu, u Jugoslaviji, 9. maja 1938. Njegovim ranim detinjstvom neizbežno je dominirala nacistička invazija, a neke od njegovih najmoćnijih pesama potiču iz sećanja na ovaj period. U pesmi „Dva psa“, na primer, on se seća da je gledao Nemce kako marširaju pored njegove kuće 1944:

Zemlja drhti, smrt prolazi… Mali beli pas je istrčao na ulicu
I upleo se u noge vojnika. Od udarca je poleteo kao da ima krila. To je ono što stalno viđam!
Noć se spušta. Pas sa krilima.

Simićev otac je više puta hapšen, da bi na kraju pobegao iz Jugoslavije 1944. u Italiju, gde je ponovo dospeo u zatvor. Po izlasku iz zatvora nakon završetka rata, Đorđe Simić je pet godina proveo u Trstu, a zatim se preselio u Ameriku; sa ženom i dva sina se neće ponovo sresti do 1954. godine.

Simić je pohađao osnovnu školu u Beogradu. Njegova majka Jelena više puta je pokušavala da pobegne iz posleratne Jugoslavije, a i sama je nakratko bila utamničena, zajedno sa sinovima, od strane komunističkih vlasti. Na kraju su dobili pasoše 1953. U strahu da bi pasoši mogli biti poništeni, Jelena se na brzinu spakovala, a porodica je te iste večeri ušla u voz za Pariz. Posle niza odlaganja, konačno su dobili američke vize i otplovili za Njujork u avgustu 1954.

Porodica je živela u Njujorku godinu dana, a zatim se nastanila u Čikagu. Simić nije imao novca da pohađa fakultet, pa je radio kao kancelarijski pomoćnik u čikaškim novimana Sun Times i pohađao večernju školu. Godine 1958. vratio se u Njujork, gde je radio razne poslove – pakovao pakete, bio prodavac, moler, službenik za isplatu plata – a noću je učio i pisao poeziju.

Godine 1961. Simić je pozvan u vojsku i bio je u obavezi da dve godine provede kao vojni policajac u Nemačkoj i Francuskoj. Po povratku u Njujork upisao se na Univerzitet u Njujorku, gde je studirao lingvistiku, i oženio se modnom kreatorkom Helen Dabin. Njegova prva zbirka pesama Šta trava kaže (What the Grass Says) objavljena je 1967. godine. Univerzitet u Nju Hempširu mu je 1973. ponudio zvanje vanrednog profesora i od tada je tamo.

Simić, koji je stekao brojne i verne pratioce, bio je zapanjujuće plodan autor, objavljujući zbirke svojih pesama i svojih kritika i eseja po jednu do dve godišnje. Prevodio je i pesnike kao što su Vasko Popa, Ivan Lalić, Aleksandar Ristović i Tomaž Šalamun, a igrao je ključnu ulogu u skretanju pažnje engleskog govornog područja na njihova dela. Njegova poezija je, zauzvrat, prevedena na većinu glavnih evropskih jezika.

Ovaj intervju je napravljen u novembru 2004. u mom stanu u Hajberiju u Londonu. Simić je došao na promociju izdanja svojih izabranih pesama (Selected Poems: 1963–2001) i da učestvuje na festivalu “Poetry International”. On dobro poznaje London i ovde ima mnogo prijatelja. Kao dugogodišnji obožavalac njegovog rada, bio sam oduševljen što sam se našao u prilici da sa Simićem razgovaram o njegovom životu, njegovoj umetnosti, njegovoj politici i njegovim čvrstim stavovima povodom svega u vezi sa hranom, a naročito sa rillettes, o kojima je nadugačko i sa velikim entuzijazmom govorio kako se serviraju kada sam mu ih ponudio za ručak.

*   *   *

Želeo bih, za početak, da pričam malo o vašem detinjstvu u Beogradu. Kakvi su ti bili roditelji i kako su se upoznali?

Moj otac je imao radničko poreklo. U njegovoj porodici bio je prvo dete koje je išlo na fakultet. S druge strane, moja majka je bila iz stare beogradske porodice koja je na istom mestu živela nekoliko vekova. Bili su prilično bogati krajem XIX veka, ali su izgubili sve. Moj deda sa majčine strane, koji je bio vojnik, sve je prokockao, što sam saznao tek godinama kasnije.

Kako su se slagale različite familije u vašoj porodici?

Istinu govoreći, prezirali su se. Moja majka je svoju nesklonost prema očevim odnosima iskazivala uzdasima, prevrtanjem očiju i značajno ostajući po strani, dok je očeva strana bila direktnija. Bili su gomila buntovnih, žestokih pijanica. Više sam se identifikovao sa njima. Porodica moje majke bila je uplašena, paranoična i tajnovita. Izgubili su bogatstvo i brinuli se kako da zadrže svoj izgled. Nisu imali smisla za humor. Nikada im ništa nije bilo smešno. Porodica mog oca, kada bi se zalaufali za stolom, izgledali su kao dadaistički kabare, tako da možete zamisliti kako se moja jadna majka osećala u njihovom društvu.

Koliko ste bili svesni ideoloških pozicija učesnika rata – toga šta su nacizam i komunizam značili?

Veoma – ne na intelektualnom nivou, ali svi oko mene su se sve vreme raspravljali o politici. Moj otac je imao simpatije prema rojalizmu. Moj deda sa mamine strane, onaj koji je prokockao sav novac i potrošio ga na drolje, bio je visoko odlikovani oficir iz Prvog svetskog rata koji je mislio da treba da se držimo podalje od rata pošto su naši saveznici na kraju hteli da nas zavrnu — kao što su to učinili na konferenciji u Jalti. Moja majka je celog života verovala — i to je otvoreno govorila — da su Srbi politički debili koji će, bez obzira na sve, doneti pogrešan izbor. Sa očeve strane, mladi su svi bili levičari, a samim tim i simpatizeri komunista. Radovali su se što će Rusi doći da nas oslobode i streljaju ljude poput porodice moje majke. Dakle, kao što možete zamisliti, bilo je mnogo vikanja, mnogo suza i lupanja vratima.

Isti tip ludaka koji je onako nešto napravio od sveta kada sam ja bio klinac još uvek je tu.

Koliko su vam te godine bile teške?

Ima jedna priča koja je kružila u mojoj porodici. Rat je završen dan pre 9. maja 1945. godine, kada je bio moj rođendan. Igrao sam se na ulici. U svakom slučaju, otišao sam u stan da popijem vode, a tamo su moja majka i naše komšije slušale radio. Rekli su: „Rat je gotov“, a ja sam ih očigledno zbunjeno pogledao i rekao: „Sada više neće biti zabave!“ U ratno vreme nema roditeljskog nadzora; odrasli su toliko zauzeti svojim životima da deca mogu slobodno da se igraju. Pre nekoliko godina pisao sam prikaz dve ogromne knjige fotografija iz rata u Bosni. Sva lica su izgledala nesrećno, osim nekih klinaca u Sarajevu koji su se smeškali, kao da hoće da kažu: “Zar ovo nije super, zar ovo nije sjajno!” Kada sam video ta lica, pomislio sam, to smo ja i moji prijatelji. Onda se posle rata zabava nastavila. Da, bili smo siromašni, postojala je komunistička indoktrinacija, ali bilo je i nekoliko američkih filmova, džez muzike na radiju, američkih oružanih snaga i buljuka dece koja se tuku po ulicama. Živeo sam u strogom centru Beograda u užurbanom, krcatom naselju, tako da nikad nije bilo dosadno. U školi su bile slike Tita, Staljina i Lenjina preko svake table, koji su nas gledali dok radimo naše školske zadatke. Naši učitelji su nam svakodnevno govorili da su to tri mudraca koji donose sreću deci poput nas širom sveta. Ni sam nisam znao u šta da verujem. Kod kuće su mi rekli da su oni loši ljudi koji su odgovorni za to što moj otac nije tu.

Kada ste stigli u Francusku, francuske vlasti su vas zavele kao „raseljeno lice“. Raseljavanje, deracinacija, izgnanstvo, nepripadanje su stalne teme u vašoj poeziji. Da li ste u Parizu najizraženije osećali to nepripadanje?

Da, mislim da jesam. Volim Francuze, ali uživali su da nas ponižavaju. Svakih nekoliko meseci morali smo da obnavljamo svoje boravišne dozvole i morali smo da čekamo u redu satima da bi nam rekli da nedostaje neki dokument, kao što je izvod iz matične knjige rođenih moje prabake, koji smo odmah morali da dobijemo iz Jugoslavije, i onda kada bismo ga dobili, rekli bi da nam ipak ne treba. Proveli smo godinu dana u Parizu živeći u maloj hotelskoj sobi, preživljavajući od novca koji je moj otac slao iz Sjedinjenih Država. Nismo imali pojma koliko će vremena trebati da dobijemo naše vize. U međuvremenu smo peške šetali gradom, išli u bioskop i učili engleski. Majka nam je kupovala LIFE, LOOK i druge američke časopise u kojima smo brat i ja gledali žene u kupaćim kostimima, nove modele automobila i frižidere pune hrane. Međutim, u školi u Parizu prvi put sam se zainteresovao za poeziju. Morali smo da učimo napamet pesme Bodlera, Verlena i Remboa i da ih recitujemo pred razredom. Možete zamisliti kakva je to bila noćna mora za mene sa mojim naglaskom. Ipak, te pesme su mi izmamile suze na oči.

Često ste govorili da je Njujork vaš omiljeni grad: da li je to bila ljubav na prvi pogled?

Bila je. Bio je to zapanjujući prizor te 1954. godine. Evropa je bila tako siva, a Njujork tako svetao; bilo je toliko boja, reklama, žutih taksija. Amerika je bila udaljena samo pet dana brodom, ali kao da je bila daleka koliko je Kina danas. Evropski gradovi su poput operskih scena. Njujork je izgledao kao oslikane scene u karnevalskoj predstavi gde se pojavljuju bradata dama, gutači mačeva, krotioci zmija i mađioničari.

Kako ste se slagali sa ocem nakon što ga niste videli, koliko, deset godina?

Fantastično. Naravno, nisam imao pojma šta da očekujem. Moj otac nije želeo da imamo tipičan odnos oca i sina, što ni u kom slučaju ne bi bilo moguće. Voleo je da izlazi u džez klubove, barove, restorane – u stvari, vodio me je u džez klub prve noći u Njujorku. Razgovor sa njim je uvek bio zabavan jer je imao mnogo dobrih priča. Osim toga, čitao je sve: istoriju, književnost, političke studije, istočnjačke religije, misticizam, filozofiju, detektivske romane, sportske novine, pa čak i tračerske kolumne u novinama. On je bio jedan od onih ljudi koji uvek pokušavaju da nađu odgovore na velika pitanja. Lepa stvar kod njega je bila to što je takođe znao da sluša. Zanimalo ga je šta ko kaže, tako da je bilo lako provoditi vreme s njim. Mnogo godina kasnije upoznao je moje prijatelje pesnike Džejmsa Tejta i Marka Strenda i oni su potvrdili da je bio odlično društvo.

Ali on i tvoja majka se nisu tako dobro slagali?

Ne. Razveli su se manje-više prijateljski, dve godine nakon što su se ponovo spojili. Razlog je bila desetogodišnja razdvojenost, naravno, i jednostavna činjenica – koju sam shvatio u ranoj mladosti – da nemaju apsolutno ništa zajedničko. Moja majka je bila žena neverovatne lične hrabrosti i integriteta čiji su politički stavovi bili mnogo lucidniji i proročkiji od očevih, ali na dnevnom nivou nije bilo zabavno biti s njom. Očekivala je samo najgore. Kada bi me poslala u prodavnicu na ćošku po flašu mleka, unervozila bi se i zamišljala da mi se desila neka strašna stvar i bila bi zapanjena kada bi me videla kako se vraćam zdrav i čitav. Strahote rata ostavile su mnogo veći uticaj na nju nego na nas ostale. Često bi govorila da moj otac nije ozbiljan čovek, da nije razumeo šta nam se dogodilo. Osećala se poraženom i on nije hteo da prizna poraz; osećala je da su istorijski događaji obesmislili njihove živote.

A vi? Da li ste ikada osećali da vas je istorija tlačila?

Ne kad sam bio mlađi. Sada, nisam baš siguran. Isti tip ludaka koji je onako nešto napravio od sveta kada sam ja bio klinac još uvek je tu. Oni hoće više ratova, više zatvora, više ubijanja. Sve je to užasno poznato, veoma zamorno i zastrašujuće, naravno.

Jedna od izrazitih prednosti odrastanja tamo gde se na putu do škole mogu videte ljudi obešeni o uličnu rasvetu jeste što to smanjuje kukanje o životu kada se poraste.

Kako vam se svideo Čikago?

Čikago je bio kao fensi izdanje Komunističkog manifesta, sa sjajnim papirom i slikama vila na obali jezera i sirotinjskim četvrtima u centru grada. Na jednoj strani ste imali Mičigen aveniju sa svojim otmenim hotelima i luksuznim prodavnicama i, nekoliko blokova dalje, ostatak grada umotan u dim gde su fabrički radnici, lica prekrivenih garežom, čekali autobuse. Rekli biste raj za imigrante. Svi su bili zaposleni. Postojale su ogromne fabrike koje su brujale dvadeset četiri sata dnevno nedaleko od prelepih plaža gde su lepi mladi parovi sedeli i čitali Kamija i Sartra. Za prijatelje sam imao Šveđane, Poljake, Nemce, Italijane, Jevreje i crnce, koji su naizmenično pokušavali da mi objasne Ameriku. Čikago, gde sam proveo samo tri godine, pružio mi je moj prvi američki identitet. Sve što mi se tamo desilo ostavilo je veliki utisak na mene.

Kao šta na primer?

Sve je to bilo novo. Tražim posao, idem na posao svaki dan, upoznajem razne ljude na poslu koji su uglavnom stariji od mene, idem u barove svako veče sa nekima od njih i slušam ih kako pričaju o svojim životima.

Da li ste tamo počeli da pišete poeziju?

Pa, u početku je moja tajna ambicija bila da budem slikar.

Kakav ste bili slikar?

Počeo sam sa petnaest godina kao neka vrsta postimpresioniste. Kasnije sam imitirao Sutina, Vlamenka i nemačke ekspresioniste. Kada sam prestao da slikam oko tridesete godine, bio sam apstraktni ekspresionista, s vremena na vreme kao de Kuning, ponekad kao Gaston. Istina je da nisam bio naročito talentovan.

Kada ste počeli ozbiljno da pišete?

Počeo sam da pišem u poslednjoj godini srednje škole u Ouk Parku, ali ne ozbiljno –  šta god to značilo. Napisao bih pesmu s vremena na vreme, ali me je više zanimalo ono što sam slikao.

Nakon što ste maturirali, dobili ste posao kao kancelarijski potrčko u čikaškim novinama Sun-Times, da li je bilo govora o tome da odete na koledž?

Naravno, bilo je mnogo razgovora na tu temu. Bio sam primljen na Univerzitet Njujorku i Univerzitet u Čikagu, ali nisam mogao da idem. Kada je novac bio u pitanju, moj otac je bio potpuno neodgovoran. Imao je sjajnu platu ali odmah bi spiskao svaki peni.

Kada ste otišli ​​od kuće?

Kada sam imao osamnaest godina. Dobio sam stan u blizini Linkoln parka u istom kraju kao i prijatelj koji je radio u Sun-Timesu. Diplomirao je filozofiju na Univerzitetu u Čikagu. Bio je prvi ozbiljni čitalac moje poezije, idealan jer je imao razboritu sumnju u imaginaciju koju ima svaka razumna osoba. On je cenio logiku, a ne metaforu. Sedeli bismo na plaži na jezeru Mičigen i ja bih pokušavao da mu objasnim „Ljubavnu pesmu Alfreda Dž. Prufroka“ (poema T.S. Eliota, prim. prev.), a on bi rekao: „Kako veče može da bude ‘opijeno kao bolesnik na stolu’?” Dovodeći u pitanje sve što sam smatrao da je samorazumljivo, naterao me je da ozbiljno razmišljam o poeziji. Ispostavilo se da je on veoma važna osoba u mom životu. Ostali smo prijatelji više od četrdeset pet godina.

Kakve ste pesnike čitali?

Moderniste, evropske i američke. Paund, Eliot, Vilijams, Stivens, Apoliner, Breht, Rilke, itd. Romanopisac Nelson Algren, kojeg sam upoznao u Čikagu, jednom me je video sa knjigom Roberta Louela i rekao: „Simiću, ne čitaj to sranje! Ti si dete koje je došlo na brodu. Trebalo bi da čitaš Karla Sendburga i Vačela Lindzija! Na Srednjem zapadu, sa njegovom populističkom tradicijom, postojala je sumnja i nenaklonost prema intelektualnim elitama sa Istočne obale. Više su voleli Robinsona Džefersa od Roberta Frosta, Edgara Lija Mastersa od Volasa Stivensa. Što se mene tiče, prvi pesnik koga se sećam da mi se zaista dopao je Hart Krejn. Dopao mi se jer je bio nejasan. Njegove neodgonetljive pesme zvučale su kao viši oblik poezije. Nisam želeo da saznam da li postoji neko značenje skriveno u nepoznatom. Napisao sam nekoliko imitacija Krejnove poezije, često posežući za rečnikom kako bih pronašao neku najmanje poznatu reč i frazu, dok ne bih dobio pesmu koju niko, čak ni ja, nije mogao da razume. Srećom, sve su uništene.

Mnoge od pesama koje ste napisali tokom karijere oslikavaju život na margini — vaši likovi su često usamljenici, pijanci, klošari, očajnici, ulični mistici, dugogodišnji stanari buvara od hotela… Može li se reći da ste najbliže bili da živite takav život tokom onih godina provedenih u Njujorku u svojim ranim dvadesetim?

Da. Obreo sam se sam u Njujork u leto 1958. Imao sam puno prijatelja u Čikagu, koji su me pitali: “Zašto želiš da ideš u Njujork?” Ali Njujork je imao više stvari koje sam voleo — više filmova, više džez klubova, više knjižara. Noću sam pohađao nastavu na fakultetu, a danju sam radio najrazličitije poslove. Prodavao sam košulje u robnoj kući, radio u knjižari, malo farbao kuće, bio računovođa, zatim službenik za obračun plata i još nekoliko sličnih stvari. Kada nisam radio ili imao časove, išao sam u barove i bioskop. Malo sam spavao, puno čitao i često se zaljubljivao. Koliko se sećam, nisam bio ni strašno srećan ni strašno tužan. Jedna od izrazitih prednosti odrastanja tamo gde se na putu do škole mogu videte ljudi obešeni o uličnu rasvetu jeste što to smanjuje kukanje o životu kada se poraste.

Da li ste uopšte učestvovali na pesničkoj sceni?

Da, jesam. Išao sam na mnogo čitanja. Pedesetih i ranih šezdesetih godina XX veka čitanja poezije su predstavljala skromne događaje na koje bi došlo pet do šest pesnikovih prijatelja, dva ili tri nastavnika u penziji i još nekoliko onih koji su skriveno ili sa potpuno otvorenim neprijateljskim manirima najverovatnije bili ambiciozni pesnici. Slušao sam Alena Tejta, Louela, Berimena, Džejmsa Rajta, O’Haru, Krilija, Levertova i mnoge druge. Naravno, kritički sam razmatrao sve što sam čuo. Sedeo sam tamo i para mi je izbijala na uši. Tako sam upoznao druge ambiciozne pesnike. Istrtljao bih nešto nekome kada bih izlazio napolje; počeli bismo da se svađamo oko toga i na kraju otišli na pivo. Neki od njih su bili stariji, znali su više od mene i dali su sve od sebe da me prosvetle.

Ko su bili ambiciozni pesnici sa kojima ste se družili? Oko čega ste se svađali?

Ljudi strasno zainteresovani za poeziju, koji su povremeno objavljivali pesme u nekom od malih časopisa i za koje se posle više nije čulo. Iz knjiga i časopisa koje smo čitali pokušavali smo da shvatimo šta se dešava u poeziji.

Da li ste u tom periodu i vi slali pesme časopisima?

Da. Moje prve pesme su objavljene 1959. u časopisu Chicago Review, tako da su morale biti poslate u leto 1958, četiri godine nakon što sam došao u Sjedinjene Države.

Da li ste pisali na engleskom?

Uvek sam pisao na engleskom jer sam želeo da moji prijatelji i devojke u koje sam bio zaljubljen razumeju moje pesme.

Kad god čitam negde o „opravdanom ratu“ u kojem su poginule ili će poginuti hiljade nevinih, dođe mi da iskočim iz kože.

Kako sam shvatio, uništili ste sve svoje neobjavljene rane radove. Zašto?

To se dogodilo za vreme mog služenja vojnog roka — regrutovan sam u vojsku 1961. i poslat u inostranstvo u Francusku. Nakon što sam tamo proveo otprilike godinu dana, naterao sam brata da mi pošalje moju kutiju za cipele punu pesama, i kada su stigle i kada sam ih pročitao, sve su mi se učinile prevarantskim. Bile su tako proizvoljne, tako loše, tako pogrešne. Nikada se u životu nisam tako postideo. Izjurio sam iz barake u noć, sve ih pocepao i u nekom zanosu bacio u đubre.

Pretpostavljam da su svi koji su preživeli Hladni rat na neki način bili hladni ratnici, ali tokom sukoba kao što je Kubanska raketna kriza mora da ste se osećali prilično blizu linije fronta.

Da, stalno smo bili u pripravnosti jer smo očekivali da svaki čas počne rat, možda čak i nuklearni rat. Sećam se, tokom vrhunca Kubanske krize, naš komandant je sa velikom svečanošću slomio pečat na sefu. Pisalo je da se ne otvara osim u slučaju rata, tako da je to očigledno bilo to. Naša naređenja su, ispostavilo se, bila toliko glupa da su čak i naši oficiri i narednici bili bez reči. Redov Simić trebalo je da sam krene do raskrsnice na granici Nemačke i Francuske i obavesti strane državljane koji su bežali od ruskih trupa da ne koriste baš taj autoput jer je on po dogovoru NATO-a rezervisan isključivo za porodice američkih vojnika koji se povlače. Ako bi se usprotivili, imao sam pištolj i verovatno sam mogao na neki način da ga upotrebim. Na sreću, kriza je prošla za nekoliko dana, tako da nisam morao da pravim budalu od sebe.

Da li ste za to vreme pisali pesme? Da li se u tim uslovima moglo pisati?

Bilo je moguće, ali nisam imao želju da pišem pesme. Vodio sam dnevnik nekoliko meseci i imao sam svesku u koju sam beležio komentare o knjigama koje sam čitao, ali sve u svemu za to vreme sam vrlo malo pisao.

Izdanja vaših izabranih pesama uvek počinju sa pesmom „Mesara“ (Butcher Shop). Vidite li ovu pesmu kao svojevrsnu kapiju svog stvaralaštva, kao na prvu u kojoj ste pronašli svoj glas?

To je bila prva pesma koju sam napisao za koju sam znao da želim da je zadržim. Napisao sam je 1963. godine, kada sam živeo u Istočnoj trinaestoj ulici. Tada su u tom delu grada još postojale poljske i italijanske mesare sa izloženim divnim kobasicama, svinjskim kolenicama, zaklanom jagnjadi i pilićima. Nikada u životu nisam prošao pored takve mesare, a da nisam stao da je izbliza pogledam. Naravno, to me je podsetilo na Evropu, na moje detinjstvo. Kada sam bio dečak, klao sam kokoške, video sam kako kolju svinje, a zatim ih kasape.

Da li bih bio u pravu kada bih rekao da poslednji stihovi te pesme uspotavljaju neku vrstu veze između nasilja i kreativnosti?

Postoji drvena daska gde se lome kosti,
Gde se ogule – reka ispražnjenog korita
Gde sam hranjen,
Gde duboko u noći čujem glas.

Mislim da da, ali nemam pojma koliko sam toga bio svestan kada sam pisao pesmu. Najverovatnije ne. Trebalo mi je mnogo godina i susreta sa nekim mojim prijateljima iz detinjstva iz Beograda da shvatim da sam odrastao u klanici. Ne samo da smo bili okupirani, već se vodio građanski rat sa više frakcija koje su međusobno ratovale. Krv na ulicama nije bila stilska figura, već nešto što sam viđao iznova i iznova. Nema sumnje da je sve to imalo mnogo veze sa mojim pogledom na život. Nevina ljudska bića se ubijaju – to je bila moja najranija lekcija. Kad god čitam negde o „opravdanom ratu“ u kojem su poginule ili će poginuti hiljade nevinih, dođe mi da iskočim iz kože.

Od samog početka bili ste privučeni temama koje mnogi ljudi ne bi smatrali poetskim, kao što su, recimo, bubašvabe.

To je bila još jedna rana pesma. Bubašvabe se pojavljuju iz prostog razloga što su mesta u kojima sam živeo u Njujorku bila preplavljena njima. Bili su jedini posetioci koje sam imao tokom celog dana. Odgojen sam da budem ljubazan prema strancima i da pomažem starijim damama da pređu ulicu, tako da bih prestao da radim šta god sam radio i pokušao da saznam kako ove bubašvabe služi zdravlje.

Jasno mi je da je moj slučaj neobičan, teško ga je klasifikovati, niti egzilant niti imigrant, ali to me ne brine nešto naročito.

Insekti se mnogo pojavljuju u vašem radu. Izgleda da i vi prilično volite mrave, posebno u džekstrousu (eng. jackstraws – društvena igra u kojoj je zadatak sa gomile štapića izvući ih što više, bez pomeranja ostalih, prim. prev.)

Znam — kad su prijatelji pročitali tu knjigu rekli su: „Simiću, da ne piješ ti previše? Vidi sve ove bube!” U stvari, oduvek su me zanimala ova mala stvorenja što veselo idu svojim putem, da obave svoje poslove – kakvi god oni bili. Muve su neurotične, moljci su ludi, ali u spokoju niko ne može pobediti leptira. Čak i mravi izgledaju prilično kul. Kada sam bio mali, gazio sam ih iz čiste zločesti ili dosade. Sada ne bih mogao da povredim ni buvu koja me jede.

Vratimo se vašem ranom stvaralaštvu i pesmama kao što su „Mesara“, „Bubašvaba“ i „Viljuška“ –  kakve su bile reakcije kod prvih čitalaca sredinom šezdesetih?

Nekoliko urednika kojima sam pokazao pesme bili su nekako iznervirani. Rekli su da samo pokušavam da budem pametan. Još interesantnije, mislili su da to nisu teme dostojne poezije. S druge strane, moji drugari su ih voleli. Hteli su da pišem epove o čačkalicama i slavinama koje kaplju.

Da li je postojao neko ko je posebno uticao na njih?

Pa, možda Apoliner stoji iza „Mesare“. Što se tiče pesama o predmetima, to bi bili Vilijam Karlos Vilijams i francuski nadrealisti. Nije da sam čitao njihove pesme i hteo odmah da napišem nešto slično, ali sam svakako držao u malom mozgu njih kao primer. Ipak, to je bio prodor. Osećao sam, to je ono što želim da radim od sada i nije me briga ako se nekome to ne sviđa

Brojni kritičari tvrde da se u vašem radu postiže neka vrsta fuzije evropskih i američkih uticaja. Vidite li to uopšte na taj način?

Zaista ne znam kako da odgovorim na to. Čitao sam dosta evropskih pesnika, ali su takođe i svi moji američki savremenici. Nema sumnje da je moj način čitanja Evropljana bio drugačiji zbog mog porekla. S druge strane, kako će vam Srbi reći, moja poezija im zvuči uglavnom strano. „Nije više jedan od nas“, čujem kako govore i ljutito i razočarano. Jasno mi je da je moj slučaj neobičan, teško ga je klasifikovati, niti egzilant niti imigrant, ali to me ne brine nešto naročito. Nije kao da sam mogao da biram kakav ću život imati ili kakav ću pesnik biti. Ovo mi se sve samo desilo.

Rekli ste da je vaš način čitanja Evropljana drugačiji zbog vašeg porekla. Kako to?

Iz očiglednih razloga. Osim što sam znao neke od tih jezika, znao sam kako Evropa izgleda i imao sam iskustvo njene novije istorije iz prve ruke.

Kakav je bio osećaj pisati na jeziku koji nije bio onaj koji ste govorili dok ste odrastali?

Ne znam kako da odgovorim na to pitanje jer nikada nisam pisao poeziju na svom maternjem jeziku. Nikada nije bilo unutrašnje borbe.

Koliko je od suštinske važnosti za to kakvu poeziju želite da pišete bilo iskustvo čitanja jugoslovenskih pesnika kao što su Vasko Popa i Ivan Lalić?

Sve mi je pomešano sa iskustvom njihovog prevođenja. Prevod je najbliskije čitanje pesme, tako da je gotovo nemoguće ne biti pod takvim uticajem. Bila su to dva veoma različita pesnika, Popa koji potiče iz francuskog nadrealizma i srpskog folklora, i Lalić sa svojim korenima u Helderlinu i Rilkeu, tako da sam stekao dodatno znanje o tome kako da sastavljam pesme na tako radikalno različite načine. To važi i za druge prevode koje sam radio u poslednjih četrdeset godina. Prevodio sam razne vrste pesnika i učio kako se prave pesme i, što je najvažnije, učio sam o jezicima, odnosu između mog prvog i drugog jezika. Zapanjujuće je otkriti da se reč, fraza ili cela pesma savršeno razumljiva na jednom jeziku ne može prevesti na drugi. Kakav god da je odgovor na ovu zagonetku, on ima neke veze sa odnosom iskustva i jezika i načinom na koji svaki jezik sadrži određeni pogled na svet. U stvari, to nije samo pitanje kojim treba da se bavi poezija, već i filozofija i o tome treba da razmišlja.

Možete li da date primer reči ili pesme koja se ne može prevesti?

Chieftain Iffucan of Azcan in caftan
Of tan with henna hackles, halt![1]

Što više pesma zavisi od jezika da bi ostvarila svoj efekat, teža je za prevođenje. Mislim, postoje lirske pesme u kojima gotovo da nema sadržaja, gde su raskoš rečnika i muzika sve. Što se tiče pojedinačnih reči, sreo sam jednog momka koji je insistirao da se reč za hleb ni na jednom jeziku ne može prevesti. Naravno, može se naći ekvivalent u rečniku, ali da li taj drugi hleb zaista može opravdano biti isto ono što neko poznaje kao hleb?

Pitanja: Mark Ford
Izvor: theparisereview.org
Prevod: Danilo Lučić

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

[1] Poglavica Ifucan od Askana u kaftanu / Preplanule boje sa kanom, stani! – stihove pesme “Bantami u borovoj šumi” (Bantams in Pine-Woods) Volasa Stivensa, prim. prev.

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: