O čemu se radi u novom romanu Bojana Savića Ostojića Ništa nije ničije odlično opisuju reči književne teoretičarke Tatjane Rosić: “Pripovedač ovog romana istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj.” Bojan Savić Ostojić je do sada objavio pesničke knjige Stereorama, Jeretički dativ i Prskalica, zbirke fragmenata Aleatorij i Podli podli psalmi, kao i romane Punkt i Nema oaze. Preveo je trideset naslova sa francuskog jezika, a osnivač je književnog časopisa Agon i izdavačke kuće Knjižuljak.
Bojane, evo trećeg romana. Sećaš li se da sam ti bila rekla kako Ništa nije ničije doživljavam kao produžetak – treći krak nečega što uslovno može biti trilogija – priče koja se priča u Punktu i Nema oaze? Tad si izrazio neslaganje sa mnom. Pošto očigledno drugačije doživljavamo tvoje pisanje, reci nekoliko reči o svom romanu. Što različitije od mog doživljaja i tekstova blurbova – to bolje!
Bojan Savić Ostojić: Bilo bi krajnje bezobrazno od mene da tebi ili bilo kom čitaocu uskraćujem pravo na ličnu hronologiju. (Tim pre što su trilogije u modi!) Ovi naslovi se zaista jesu pojavili jedan za drugim: Punkt 2017, Nema oaze prošle godine. Ali ideja za knjigu o buvljaku starija je od Punkta. Javila se otprilike istovremeno kada sam počeo da vodim blog Za sve pare, pre ravno četiri godine.
Kažem: „otprilike istovremeno“, jer taj blog na samom početku nije imao nikakve literarne ambicije. Započet je kao praktični vodič za ljude željne jeftinih knjiga. I danas na blogu stoji žanrovska odrednica: „buvljački barometar za biblioždere: ulov, cene, lokacije“. Kako su se izveštaji na blogu gomilali, neosetno sam njihove osnovne elemente, fotografiju i cenu, počeo da upotpunjujem sve opsežnijim komentarima, čisto da pružim kontekst pronađenom naslovu. Naravno, tekst je onda uzeo prevlast.
Čini mi se da je prvi nešto „književniji“ post bio posvećen Marini Cvetajevoj: jedne decembarske nedelje na zemunskom buvljaku bio sam pronašao njene fragmente Oktobar u vagonu i Pisma leta ’26, prepisku sa Rilkeom i Pasternakom. Obe knjige su pomalo bazdile. Pri povratku kući palo mi je na pamet nešto što je zvučalo kao stih: „Smrdi ko pokojna Marina!“ I čim je sinula književna varnica, više nisam mogao nazad, u pukog faktografa.
Odlaskom na buvljak dogodio se preokret u mom poimanju književnosti, ni manje ni više. Dotad sam mahom objavljivao poeziju ili fragmente (iste godine su za štampu bili pripremljeni Podli podli psalmi). Iz današnje perspektive, sve što sam pre buvljaka pisao vidim kao lirsko-knjišku literaturu. U susretu sa buvljakom, kad se javila potreba da o njemu kažem koju reč više od obaveštenja o ceni, imao sam utisak da počinjem od nule, da zahvaljujući tom iskustvu ponovo pravim pisca od sebe.
Za to je bila zaslužna i podloga za pisanje. Većinu objavljenih stvari do tog trenutka pisao sam rukom. Ali izveštaje „Za sve pare“ kucao sam direktno na blog, ne čekajući da se utisak po povratku s pijace ohladi. E u tom blog-editoru pronašao sam novu dinamiku i dotad nekorišćeni jezik, koji je zazvučao veoma sveže (kakav ni danas ne mogu da nađem u „Wordu“; taj program mi i dalje, evo, poslednjih 20 godina, služi samo za prekucavanje).
Često sam se pitao kako doći do čistog diletanta koji je ostao nesvestan svoje spisateljske genijalnosti, a ipak smogao snage da nešto zapisano ostavi za sobom.
Kako se došlo od bloga do romana?
Sama zamisao o romanu prošla je kroz mnoge metamorfoze. Najpre sam ga zamislio kao linearni, pomalo patetični roman o baštini koja se stalno vraća na buvljak. Onda sam pročitao Buvljak Zdravka Krstanovića i shvatio da nisam jedini koji se pača u tu temu. Leta 2017. napravio sam drugu verziju, koja je bila više polemička, proštepao sam je žestokim, selinovskim izrazom, gde se pucalo bezobzirno po svemu i svakome (pre svega po izdavačima). Ali taj siledžijski jezik jednostavno nije pristajao temi, i u mojoj izvedbi pucao je u prazno. Treća verzija, na kojoj sam radio, u toku ’18, prerasla je u mlaki triler sa beskrajnim opisima i previše je ličila na moj doživljaj „Novog romana“. Tek sam krajem 2019. došao do jezgra ovoga što je ponelo naslov Ništa nije ničije.
Punkt i Nema oaze nastale su u međuvremenu, praktično u pauzama rada na „buvljačkom romanu“, kao incidenti. Ove knjige, i međusobno uslovno povezane, nemaju mnogo suštinske veze sa Ništa nije ničije, ali evidentno je da su neki motivi slični: možda hodanje, taj jaki subjekat, prisustvo sveske… Iz perspektive NNN, Punkt i Nema oaze čine mi se kao formalne vežbe.
Iako je svaka od prethodnih verzija ostavila tragove na poslednjoj, radeći na Ništa nije ničije, želeo sam pre svega da zadržim neposredni ton autentičnih izveštaja. Ali istovremeno, da se što je moguće više udaljim od samog bloga. Knjiga je, tako sam zacrtao, morala da bude sopstveni okvir, analogni, koji se ne poziva na sekundarne izvore, a kamoli da od čitaoca zahteva nekakvu interaktivnost.
I tako sam, prolazeći kroz silnu građu, usput naišao na dva gotova lika: Lakija i Ćoke.
Kakav je pripovedačev odnos prema ovim likovima?
Veoma komplikovan. Dakle, suštinski. Uzmimo najpre lik Lakija. Njega sam uveo jer mi je bio potreban još jedan „bibliožder“, pripovedaču blizak. Laki je veoma upućen, „pedantniji“ od pripovedača, ali od njega se razlikuje pre svega time što je preprodavac. Sve što nađe na buvljaku ubrzo završi na Kupindu. U najranijim verzijama romana imao sam tu figuru antagonističkog dvojnika u glavi, samo što je Laki tada bio brat, a ne kao u Ništa nije ničije, „prijatelj pesnik“. Zahvaljujući njemu mogao sam bolje da sagledam pripovedača. U stvari, od svih trgovačkih objekata u knjizi, pripovedač se ponaša najčudnije: sve zgrće, ništa ne preprodaje. Toga na pijaci nema. Koliko se puta u knjizi javlja motiv, gotovo poklič „nije na prodaju“, koliko puta on sam sebe podseća na to da „knjige kupuje za sebe a ne za dalje“… U pripovedaču je anomalija, a Laki je sa svojom pragmatičnom beskrupuloznošću jedan potpuno prihvatljiv, logičan pripadnik ovog našeg sveta u kojem „imati“ znači „izneti na tezgu“.
Drugi lik koji se profilisao negde između buvljačkih tura jeste lik odsutne žene kojoj sam nadenuo ime Ćoka. Na početku, čitaocu se čini da je žena odsutna nakratko i da je otišla nedaleko, „da ostavi pripovedaču prostora za pisanje“. Ali kako knjiga odmiče, kako se gomila ulov sa buvljaka, shvatamo (i ja sam, pišući, to shvatao), da je Ćoka otišla malo dalje, na duže, da je, ukratko, nema. Postepeno dolazimo dotle da se zapitamo da li pripovedač možda tako besomučno zgrće da bi imanjem nadoknadio njeno odsustvo, da se ne bi pitao da li ju je u stvari izgubio.
Prisustvo, odnosno odsustvo Ćoke omogućilo mi je da ova knjiga postane roman. Takva crvena nit pružila mi je priliku i da za knjigu proberem određene tekstove, naslove, zapise iz nađenih svezaka koji se mogu (kao što je Tanja Rosić dobro primetila) čitati i kao sugestivni portret pripovedačeve nezavidne situacije, da ne kažem, pripovedačevog nemanja. U najgrubljim crtama rečeno, bila su mi potrebna dva fiktivna lika da bih autentičnije sagledao lik koji je zasnovan na meni.
Kakav je tvoj odnos prema pojmu autofikcije? Mnogo je razloga da razmišljaš o njemu – tvoj pripovedač je šarmantno ti – ali koliko ga zapravo poetički razmatraš? Kakav odnos imaš prema pripovedaču iz novog romana, sa njegovim sarkastičnim i ciničnim viškovima, i to oštroumnim?
Misliš da je to neko šarmantno ja? Pa to i jesam ja, Jelena! Što bi rekao Limonov, „Ja, Edička!“ Majke mi. Nema nikakve razlike između mene i pripovedača Ništa nije ničije. I on se zove Bojan. Dvoprezimen je, povremeno drži časove, smatra se piscem. Nisam, kao neki postmoderni autori, pripovedaču dao svoje ime čisto da se zabavim, da ga malo izmuštram ili možda ubijem. Potpuno sam ga zasnovao na sebi, a da nisam imao potrebu da mu izmišljam neki providni pseudonim, kao što je Selin izmislio Bardamua, a Džojs Dedalusa. Ja zapravo ne volim da izmišljam, u tome je stvar. Volim da nalazim. Kao što kaže jedan fragment iz pronađene sveske u romanu: „Budala traži, pametan nalazi“.
Isto kao što sam u susretu s buvljakom osetio dotad nepoznati književni „poriv“, tako sam, u izveštajima, otkrio u sebi novu personu. Kakvu? Spremnu u isti mah da se cenjka i da bez rezerve oplete po sistemu. Očigledno je da sam negde duboko u duši svađalica, sa elementima pijačnog nagvaždala, i da sam samo čekao da mi se omogući novi ugao iz kojeg ću moći da držim pridike o tome kako ja mislim da svet treba da izgleda. Upravo je ta jaka pozicija mog pripovedača duboko literarna, čak i komična. U tekstu sam joj dao maha bez ikakve inhibicije, jer sam shvatao da to novo iskustvo pred mojim očima pravi novu personu. A da bih od njenih doživljaja napravio knjigu, morao sam od nje da se odmaknem. Morao sam da je pretvorim u lika romana.
Ti kažeš da ta persona ume da bude cinična i sarkastična. Ume da bude i mila i zla, sve što situacija zahteva od nje. To je jedno „situaciono ja“, koje sam pustio u pripremljeni kontekst, i stojeći sa strane, trudio se da hvatam beleške o njegovom ponašanju. Mislim sad, mimo svih književnih tema, da smo svi mi zbir tih bezbrojnih situacionih subjekata.
Related
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićO autofikciji kao književnom postupku nisam u tehničkom smislu dublje razmišljao. Ali ako se osvrnem na svoju omiljenu literaturu u prethodnom periodu, moram priznati da su autori sa mojih polica uglavnom to pisali. Među njima, prvo mi padaju na pamet Ani Erno i Anri Kale, koji su sinonim za autofikciju među Francuzima. Tu su i meni vazda bliske sveske, koje su u srži neprobrane, spontane autobiografije. A ima li nečeg fiktivnijeg od autobiografije? Dodajmo k tome i opsesiju koju pripovedač Ništa nije ničije gaji prema nađenim dnevnicima i spomenarima, i slika će biti potpuna. Dakle, ne izmišljanje. Prepuštanje situaciji.
Ignorisana prošlost se zaista sveti, tim pre što je bila tako ambiciozna, bogata i komplikovana kao jugoslovenska. Buvljak je istinsko mesto našeg kolektivnog pamćenja, ne muzeji, ne škole, ne univerziteti.
Tvoj dvojnik se na jednom mestu žali: „Retko se ukazala prilika da nekome, detetu ili odraslom, ozbiljno govorim o sveskama koje sam na buvljaku našao“. Pa evo sada prilike. Zašto su one tebi, odnosno naratoru toliko važne?
Pronađene sveske su perfektan primer tajne, nepretenciozne književnosti. Moram da napomenem da sam oduvek bio naklonjen naturščicima u literaturi. Uvek su mi bile drage pojave kao što su na primer Artur Kravan, Žak Rigo – ljudi koje književnost po sebi uopšte nije zanimala i koji su bili baš zato sposobni da se izraze bezobzirnije, bez suvišnog poštovanja. Možda zato što sam sam oduvek bio štreber po tom pitanju, ko zna? Ali nisu li već ovi dadaisti stvaraoci? Nemaju li i oni „književnu pozu“? Često sam se pitao kako doći do čistog diletanta koji je ostao nesvestan svoje spisateljske genijalnosti, a ipak smogao snage da nešto zapisano ostavi za sobom.
E, kad sam počeo da nalazim sveske nepoznatih, otkrio sam upravo takve fenomene. To je, najblaže rečeno, OKEAN! Onome koga bude detaljnije zanimala poetika svezaka predlažem da posluša jednu epizodu „Govori da bih te video“ gde je sa mnom o tome opsežno i zanimljivo razgovarala Milena Radić. (I autentično: razgovor smo vodili na Bubanj potoku, hodajući!) Sveske su za mene autentične upravo zato što ih autori pišu za sebe, što u njima teže sebe da razumeju, da raščivijaju nekakav problem pisanjem. Druga važna strana je njihova dokumentarnost: u nekoliko fragmenata koje sam izabrao za Ništa nije ničije spominju se događaji neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, po smrti Josipa Broza… Zapis jedne osmogodišnje devojčice tiče se 1992. i izbora na kojima se glasalo za Miloševića i Panića. Ako je buvljak vremenska mašina, onda je sveska vremenska kapsula.
Naposletku, birajući ih za objavljivanje vodio sam računa da ne otkrijem identitet njihovih bivših vlasnika… Mada se sada potajno nadam da će se neko od njih prepoznati, makar samo na osnovu rukopisa!
Kada si poslednji put bio na buvljaku? I koja je poslednja knjiga koja te je snašla? Može li neki izveštaj iz prve ruke: šta rade, kako žive bukinisti i preprodavci knjiga ovih dana? Kako se drže? I gde je, kakvo je mesto klasnim pitanjima u Ništa nije ničije?
Bio sam na Kaleniću u popodnevnim satima na dan kratkodnevnice. Kad se na Kalenić ode u nekom nejutarnjem terminu, ispostavi se da je to potpuno druga pijaca. Menja se scenografija, menjaju se lica, ukazuje se druga smena. Još kad bi Kalenić radio noću, ali ne prerušen u one hipsterske buvljake, nego kad bi bio pravi buvljak pod svećama – e to bi bila čarlama! Elem, pri tom lešinarskom krugu nabasao sam na drugu zbirku pesama Bore Radovića Ostale poetičnosti iz 1959: netaknuto Nolitovo izdanje. Od nepoznate prodavačice dobio sam je za stotku.
Najbolje žive oni preprodavci knjiga koji ne izlaze iz kuće već dedinu biblioteku besomučno kače na Kupindo, dodajući uz svaku knjigu po jednu paprenu cenu i odrednicu „retko“. Ovi „moji“ bukinisti knjige vuku uglavnom nerado. Već sam istakao da je knjiga najnepoželjnija roba. Čini se da se s njom lomataju oni nesnalažljiviji. Prodavci koji drže do sebe prodaju auto-delove, tehniku… A kako žive? Kao i uvek. Korona ih nije poremetila, osim u onom kratkom periodu ovog proleća, kad su buvljaci bili zatvoreni.
U Srbiji buvljaci uopšte nisu regulisani kao što zaslužuju. I kada postoji dozvoljen termin, kao na primer nedelja ujutru za zemunski buvljak, prodavci svaki put moraju da trpe patroliranje komunalne policije koja se zaista ponaša kao trupa zelenaša. Moj predlog, jedan od retko konstruktivnih, bio bi da se buvlje pijace ozvaniče, da prodavci za simboličnu naknadu dobiju pijačno mesto, u određenim, prijavljenim terminima. I da se saobraćaj zatvori za to vreme. Neka se vlasti koje toliko vole da priređuju slavlja, ponašaju kao da organizuju karneval!
U knjizi sam izneo sugestiju da bi svi preprodavci knjiga mogli da se okupe u jednom, specijalizovanom prostoru, po pristupačnim cenama prodajnog mesta, i da tu, u okviru manifestacije koja bi mogla da postane tradicionalna, prerastu iz svaštara u antikvare, a ne da se stide onoga što iznose na tezgu. Sva je prilika da je trenutnim gradskim vlastima više stalo do spektakla i simboličnih podrški koje ništa ne koštaju i ni na šta ne obavezuju. I da ćemo još dugo čekati da se ovaj sektor normalizuje kao na Zapadu.
Kakav je tretman klasnih pitanja u knjizi? Tebi, koji si kupac, iz prve je jasno da ono po čemu prekopavaš tražeći neku dragu knjigu ili ploču, za prodavca predstavlja izvor najnužnijih sredstava. Shvataš odmah i da je samo imanje relativno, kada na tezgama naiđeš na biblioteke poznatih, Raše Popova, Milana Komnenića, Brane Prelevića, Dejana Mihailovića… Uviđaš da su ljudi koji iznose poslednje ostatke imovine dragoceniji od svih čuvara. I naposletku, kao očito primaš činjenicu da je buvljak zapravo muzej, ali takav koji svoje eksponate pušta u dalji promet. Na posedovanje ima pravo svako ko se u artefaktu prepozna. Evo šta je buvljak: muzej ogledala.
Kakav je tretman Jugoslavije u knjizi?
Jugoslavija je neizbežna tema posetioca buvljaka. Uopšte nisam morao da režiram fokus romana, niti da ga i ideološki usmeravam: naši buvljaci nose pečat prošlog veka. Ali evo izazova za potencijal naše države. Da li je ona zaista kadra da proizvede takvo nasleđe u knjigama? S obzirom na to koliki su danas u Srbiji tiraži i koliko se otkupljuju knjige po bibliotekama, mogu da se kladim da će na buvljacima 2070. godine i dalje preovlađivati izdanja Znanja, Zore i Prosvete iz 1950-ih. Sutrašnji buvljaci neće se ovajditi o nas, iako smo veći konzumenti od Jugoslovena.
Bilo je neodoljivo pomisliti da, baš zato što se nasleđe te države potiskuje u zvaničnom diskursu, njegovi elementi isplivavaju na buvljacima, kao kad se izliva kanalizacija na periferijama mreže. Ignorisana prošlost se zaista sveti, tim pre što je bila tako ambiciozna, bogata i komplikovana kao jugoslovenska. Buvljak je istinsko mesto našeg kolektivnog pamćenja, ne muzeji, ne škole, ne univerziteti. Pritom, trudim se da ne upadam u onu jeftinu idealizaciju SFRJ, u nekakvu muzejsku opčinjenost, iluziju koja tera na pomisao da je tada bilo bolje. Želeo sam da pustim da knjige, sveske, predmeti (koliko god to mogu) sami govore za sebe, kao likovi, da se čitalac, iole upućen u njihov kod, sam ka njima otvori, da ih pročita uperivši svoja sećanja ka njima.
Pitao sam se često kakav stav o Jugoslaviji imaju najnovije generacije, rođene od devedesetih i 2000-ih naovamo. Imaju li uopšte način da tu čas ružnu čas sladunjavu medijsku sliku o bivšoj državi relativizuju? Da o njoj nešto nauče? Imaju. Evo, predlažem im (pun sam prosvetiteljskih sugestija!) da u okviru dopunske nastave, nedeljom ujutru, kad njihovi profesori blaženo spavaju, odu na buvljak i da se igraju arheologa bez njihovog nadzora. U današnje vreme kad im raznorazni, na sve moguće načine, prodaju znanje, i to sve paprenije, u instituciji buvljaka će naći dostojnog naslednika nekadašnjih narodnih univerziteta. Ući na buvljak je dovoljno da biste ušli u vremensku mašinu. A besplatno je.
Razgovarala: Jelena Nidžović
Fotografije: Ema Bednarž