Andre Žid o iskrenosti, bivanju protiv predstavljanja i definiciji i jasnoći umetničkog dela Nobelovac Andre Žid u svojim dnevnicima bavio se paradoksom iskrenosti, razlikom bivanja i predstavljanja i monumentalnim pitanjem šta zapravo znači biti sam svoj.

Tek na kraju svog dugog života veliki francuski pisac Andre Žid (1869 – 1951) dobio je Nobelovu nagradu za književnost za „neustrašivu ljubav prema istini i dubokom psihološkom uvidu “. Ali seme za to je posađeno u njegovoj mladosti – Žid je bio među mnogim slavnim autorima koji su imali kreativne i duhovne koristi od vođenja dnevnika. U jednom od svojih najranijih zapisa u njemu, zabeležio je: „Dnevnik je koristan tokom svesnih, namernih i bolnih duhovnih evolucija. Tada želite da znate gde se nalazite… Intimni dnevnik je zanimljiv posebno kada beleži buđenje ideja.”

Taj izuzetan put buđenja počeo je malo pre njegovog dvadesetog rođendana i nastavio se do njegove smrti. Na kraju je objavljen pod imenom Dnevnici Andre Žida – riznica „dubokog psihološkog uvida“ toliko bogata i dugotrajna da je mlada Suzan Sontag u njemu pronašla „savršeno intelektualno zajedništvo“ i hvalila dejstvo ponovnog iščitavanja tih dnevnika. Sontag nije bila usamljena u tome – Židov dnevnik, iako predstavlja lične introspektivne zapise, čini razumljivim i samim time podnošljivim čak i najneuhvatljivija, kompleksna i teška iskustva zajednička ne samo za pisce, ne samo za umetnike, već za čitavo čovečanstvo.

Jedno od njegovih najlucidnijih i najsjajnijih takvih razmišljanja bavi se paradoksom iskrenosti, razlikom između bivanja i predstavljanja i monumentalnim pitanjem šta zapravo znači biti sam svoj.

Nedelju dana nakon svog dvadesetog rođendana, istog dana kada je izložio svoja pravila moralnog ponašanja, mladi Žid piše:

Kad se spremim da iznova zapišem zaista iskrene beleške u ovu svesku, moraću da preduzmem takvo rasplitanje svog pretrpanog mozga da ću, kako bih uskomešao svu tu prašinu, morati da čekam na neizmerne, prazne sate, na dugu hladnoću, rekonvalescenciju, tokom koje će moja konstantno razbuđena radoznalost mirovati; tokom koje će moja jedina briga biti da ponovo otkrijem sebe.

Potraga za iskrenošću postaće pokretačka snaga u njegovom životu, kako u njegovim privatnim tako i u javnim pismima, a dvadesetogodišnji Žid uspostavlja temelje toga pod naslovom PRAVILA PONAŠANJA:

Ne obraćajte pažnju na predstavljanje. Bivanje je samo po sebi bitno.
I ne žuditeza prenagljenim ispoljavanjem nečije suštine putem sujete.
Otuda: ne tražite da bivate kroz sujetnu želju za predstavljanjem; već radije zato što to tako dolikuje.

On opominje na najopasniju manifestaciju pogrešnog predstavljanja namesto bivanja — imitaciju. Uhvativši sebe kako oponaša Stendala, mladi Žid upozorava – sebe, i odatle sve nas, pošto je ovo veliki dar njegovog dnevnika:

Moram prestati sa poticanjem svog ponosa (u ovoj svesci) samo zato da bih radio stvari onako kako ih je Stendal radio. Duh imitacije; čuvaj se toga. Beskorisno je raditi nešto samo zato što je to radio neko drugi. Treba se setiti pravila ponašanja velikih ljudi nakon što smo ih izdvojili iz verovatnih činjenica njihovih života, umesto što se imitiraju sitne činjenice.
Usudi se da budeš svoj. Moram to da podvučem i u svojoj glavi.
Nikada ne čini ništa kroz afekat ili kako bi se svideo ljudima ili putem imitacije ili zbog zadovoljstva oponiranja.

Sve do sledećeg leta, on je zaokupljen ovom neuhvatljivom temom nastanjivanja svog sopstva. U zapisu iz avgusta 1891. on piše:

U mislima sam se upravo raspravljao oko toga da li neko prvo mora da bude pre nego što se predstavi ili prvo da se predstavi, a zatim da bude ono što se predstavlja. (Poput ljudi koji prvo kupuju na kredit, a kasnije brinu oko svojih dugova; predstavljanje pre nego bivanja znači zaduživanje prema fizičkom svetu.)
Možda, rekao je moj um, jesmo samo u onoj meri u kojoj se predstavljamo.
Štaviše, ove dve tvrdnje su netačne kada se razdvoje:

1. Mi jesmo radi predstavljanja.
2. Mi se predstavljamo zato što jesmo.

Ovo dvoje moraju biti spojeni u međusobnu zavisnosti. Tada dobijate željeni imperativ. Mora se bivati da bi se predstavilo.
Predstavljanje se ne sme razlikovati od bića; biće se potvrđuje u predstavljanju; predstavljanje je neposredno ispoljavanje bića.

Do decembra, dvadeset jednogodišnji pisac je postao naročito zainteresovan za važnost i težinu iskrenosti u stvaralačkom radu. (Ovaj paradoks je nešto što je umetnica Kerol Danam (Carroll Dunham) lepo zabeležila više od jednog veka kasnije, primetivši da „morate da stvarate umetnost da biste bili umetnik, ali morate biti umetnik da biste stvarali umetnost.” (…)) Žid piše:

Kada neko počne da piše, najteže je biti iskren. Neophodno je da se razmisli o toj ideji i da se definiše umetnička iskrenost. U međuvremenu, palo mi je na pamet ovo: reč nikada ne sme prethoditi ideji. Ili drugim rečima: reč uvek mora iziskivati ideju. Mora biti neodoljiva i neizbežna; a isto važi i za rečenicu, za celokupno umetničko delo. I za umetnikov čitav život, jer on ne može odoleti svom pozivu…

Napominjući da ga strah od neiskrenosti „muči” već nekoliko meseci i sprečava da piše, on piše s uzdahom:

Oh, biti potpuno i savršeno iskren…

Dve nedelje kasnije, on se vraća na ovu temu sa novim divljenjem prema njenoj paradoksalnoj prirodi i razmatra „obrnutu iskrenost“ umetnika:

Umesto da prepričava svoj život onako kako ga je živeo, [umetnik] mora da živi svoj život onako kako će ga ispripovedati. Drugim rečima, njegov portret koji je nastao od njegovog života mora da bude poistovećen sa idealnim portretom koji on priželjkuje. I, još jednostavnije rečeno, on mora bitionakav kakav želi da bude.
Razdire me sukob između pravila morala i pravila iskrenosti.
Moralnost se sastoji u zameni stvorenja prirode (starog Adama) fikcijom koju preferirate. Ali tada više niste iskreni. Stari Adam je iskren čovek.
Ovo mi je palo na pamet: stari Adam je pesnik. Novi čovek, kojeg preferirate, je umetnik. Umetnik mora da zauzme mesto pesnika. Iz borbe između njih dvoje rađa se umetničko delo.

(…)

Tri decenije pre nego što mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost (…) Žid piše na praznoj, nedatiranoj stranici svoje beležnice iz 1918:

Sva velika umetnička dela su prilično teško dostupna. Čitalac koji ih smatra lakim nije uspeo da prodre u srž dela. Toj misterioznoj srži nije potrebna opskurnost da bi se odbranila od suviše smelog pristupa; jasnoća to čini dovoljno dobro. Veoma velika jasnoća, kao što to često biva kod najlepših dela… je, u odbranu dela, najlepši pojas; posumnjaćete da li se tu krije neka tajna; kao da najednom dodirnete dubinu. Ali deset godina kasnije vratite se i uđete u to dotakavši još veću dubinu. (…)

Vraćajući se ponovo ovom pitanju, Žid iz stihova Šarla Bodlera — kome se divio kao jednom od najvećih književnih umetnika svih vremena — izvlači periodni sistem elemenata velikog umetničkog dela:

U ovim Bodlerovim redovima:

La, tout n’est ku’ordre et beaute,
Luke, calme et volupte

[Sve je tamo red, lepota,
Raskoš, mir i slast života.]
(S francuskog preveo Nikola Bertolino)

u kome nepažljiv čitalac vidi samo kaskadu reči ja vidim savršenu definiciju umetničkog dela. Uzimam svaku od ovih reči posebno, zatim se divim vencu koji formiraju i efektu njihovog spoja; jer nijedna od njih nije beskorisna i svaka je tačno na svom mestu. Voleo bih da ih uzmem kao naslove uzastopnih poglavlja jednog spisa o estetici:

1. Red (logika, razumno izlaganje delova);
2. Lepota (linija, crtica, profil dela);
3. Luksuz (disciplinovano bogatstvo);
4. Mir (smirivanje meteža);
5. Čulnost (senzualnost, divan šarm materije, privlačnost).

Više od dve decenije kasnije, Žid će četvrti od ovih pet stubova podići iznad ostalih i napisati: „Jedina umetnost koja mi odgovara je ona koja, uzdižući se iz nemira, teži spokoju.”

Tekst: Marija Popova
Izvor: themarginalian.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o kvantnoj fizici u delima Marsela Prusta, zatim tekst o Cveću zla Šarla Bodlera, kao i tekst o posthumno objavljenim rukopisima Luja Ferdinanda Selina.