Federiko Garsija Lorka bio je izuzetno sposoban da ispriča zanosne, pustošeće priče o ljubavi muškarca i žene, a pošto je bio gej svoju strast prema muškarcima prerušavao je u pesme sa tek ponekom ličnom zamenicom[1]. Ljubav koju je opisivao bila je skoro uvek zabranjena, tako da možda možemo da kažemo i da je u njima zamena za njegove nedozvoljene i nelegalne žudnje.
Prve velike Lorkine ljubavne pesme pojavljuju se u Ciganskom romanseru[2]. Jedna od njih je “Romance sonámbulo”, koju prevodim kao “Balada o mesečarenju”[3]. Somnus na latinskom znači san; na španskom reč sueño označava čin spavanja ili sanjanja; ambular znači hodati. Hodanje u snu. Pesma pre dočarava nego opisuje stanje sna koje je istovremeno užasno i lepo.
Šta je to što je čini snom, ili snolikom?
Pesmu uokviruje refren koji se ponavlja i menja, a sa svakom izmenom se produbljuje. Refren nam govori o zelenosti žudnje. “Zeleno, volim te, zeleno” (“Verde que te quiero verde”) – egzotično, sveže i nabijeno čežnjom. Stih uopšte ne gubi svoj sjaj, niti zapada u zeleni mrak ponavljanja verde i verde. Zašto je zelena toliko seksi, pitam se; reči zeleno i seksi nisu baš prirodno bliske.
Priča se fokusira na troje ljudi, učesnika tragedije koja nije do kraja razjašnjena. Refren im je utkan u glasove, ili su njihovi glasovi utkani u refren, što podseća na hor grčke tragedije koji aludira na činjenice iz tragedije, ali ih ne izgovara. Lorka je bio veliki čitalac poezije sa svih strana sveta i crpeo je iz nje nadahnuće.
San bi mogao da bude moderni Kublaj kan, sa zelenim refrenom odsviranim na cimbalu. Semjuel Tejlor Kolridž nazvao je svoju pesmu “vizijom u snu”; poznato je da ju je napisao drogiran, pod uticajem opijuma.
Da mogu da ponovim sad
tu svirku i taj poj,
očara’o bi me njegov sklad,
pa dug i glasan napev moj
sazid’o bi taj dvor gde vlada led!
I tad bi rekla duša svaka:
ej, tog se čuvaj vilenjaka,
jer žar mu oko, kosa laka![4]
Van vidokruga su “brod na moru” i “konj u planini”. Pomoć potrebna pri bekstvu, iako sve troje znaju da bekstva nema. “San o gorkom moru” je drama ciganske devojke.
Lorkine romanse su narodne priče i ljubavne pesme, ali su i peani njegovim prijateljima, tamnoputim Ciganima[5] – koje je špansko društvo ocrnjivalo kroz istoriju, a živeli su i svirali svoje gitare na imanju njegovog oca.
Ali Lorka nije samo pesnik ljubavi. On je i pesnik smrti i straha od smrti. Raspoloženje, ton i privlačnost tragične uzvišenosti potpuno su njegovi; presedana nemaju čak ni u španskim romansama koje je oponašao.
Lorka je bio saosećajni realista, možda čak aristotelovski realista, kod koga opšte biva u svakoj stvari. Ili je možda gajio uverenje slično onome Vilijama Karlosa Vilijamsa da nema ideja do u stvarima i koristio se slikama da bi proširio osećanja i značenja
U Romansi mesečarki, kao i u svim njegovim romansama, Lorka pomera priču u stranu, ali je nikada ne gubi iz vida. On ne opisuje svoje likove, on ih priziva, uz zelenu noć i krv na košulji. San i njegovo okruženje su u skladu. Ko je ta devojka, ko su ti “kumovi”? Znamo da joj je put zelena, da joj je kosa zelena, a oči su joj hladno srebro. Olistala šuma i srebrna luna blješte po njoj. Jako je hladno. U Španiji “compadre” može da vam bude blizak prijatelj ili neko vama nepoznat; ovde ta reč, rekla bih, sugeriše iznenadnu povezanost. Tu su dvojica muškaraca i zajedno se penju na zelene visoke verande.
Jedan od njih kaže: “Kad bih mogao, mladiću”. Otud znamo da je jedan stariji, a jedan mlad. Grudi mladića prekrivene su ružama od krvi; on umire. Preklinje starijeg da uzme njegovog konja i sedlo u zamenu za život i krevet.
Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo
nož za njen ogrtač.
Ne znamo priču devojke na ogradi u zelenoj noći, niti o dvojici muškaraca koji se penju na zelenu terasu, a jednom su grudi oblivene krvlju, ružama krvi. Znamo da mladić sa ružama od krvi na grudima pita starijeg čoveka da li bi uzeo njegovog konja, sedlo i nož u zamenu za pristojno mesto za počinak.
Stariji odgovara: “ja više nisam ja / niti je moj dom više moj”.
Da nije on taj koji je izbo mladića kome su grudi prekrivene ružama od krvi? Da li su se stariji i mlađi čovek borili za ženu na zelenoj terasi? Glasovi im se prepliću. Teško je reći da li obojica, mladić na umoru i stariji čovek, žele da se popnu na zelenu terasu. Terasa postaje neka vrsta hladnih nebesa, osvetljenih mesečinom.
Obojica znaju da će mladić umreti i da će stariji biti uhapšen; znamo to i mi. Žandari su na putu i konačno ih stižu. “Pusti me da se popnem / na zelenu terasu”. Sudbine im se prepliću, ali ne znamo kako. Mladić će umreti, starijeg će odvesti žandari.
Znamo da ona – voljena – plače na terasi i da mladić umire. Znamo i da su ruže od krvi na njegovoj košulji krv zaljubljenog. Metafora je kod Lorke vrsta predivne stenografske beleške.
Lorka je bio saosećajni realista, možda čak aristotelovski realista, kod koga opšte biva u svakoj stvari. Ili je možda gajio uverenje slično onome Vilijama Karlosa Vilijamsa da nema ideja do u stvarima i koristio se slikama da bi proširio osećanja i značenja. Bio je pesnik metafore i zanosa. Bio je i romantičar, šapuće nam to zeleno lišće u pesmi.
On, pesnik, ne govori nam da je mladić smrtno ranjen jer je u devojku sa terase bio zaljubljen neko drugi ili da ju je jedan preoteo drugome… On nam samo govori o ružama od krvi na grudima mladića. Ruže će nam, zauzvrat, reći da to nije obična krv: to je krv ljubavi koja dospeva do nasilja. Ipak nas ruža očarava cvetom i ozleđuje trnom.
Bez namere da olako povučemo paralelu, ali ovo je Lorkina životna priča i predosećaj koji će se potvrditi. Kao mladić je često glumio scene smrti, izvodio je probe sopstvene smrti, izigravao mrtvaca, sa prijateljima kao članovima glumačke ekipe. A iz policijskog izveštaja, napisanog mnogo godina nakon njegovog ubistva i otkrivenog još mnogo godina kasnije, saznajemo da je odveden i streljan jer je “homoseksualac” i “socijalista”. To su te reči. Njegovo ubistvo bilo je političko. Ubijen je zbog ljubavi prema čovečanstvu i zato što je voleo muškarce. Biti ubijen zbog sklonosti ka ljubavi znači da ste prolili krv – ruže od krvi.
Refren ne samo što pruža okvir pesmi, on je i lament. Zelena je boja lišća, i trske, i trave. Promenljivi delovi refrena pojačavaju vrtlog, javlja se jedan stih, pa dva, jedan. Reč verde – zeleno – uvodi u refren; a uvek znamo koji stihovi su refren zbog ritma postavljenog u prvom stihu pesme, i on izbija svaki put kada se prva reč kaže. (…)
Related
Havijer Serkas: Bolanjo u Đironi - prijateljstvoZeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Zvezde od inja? Ako ste videli inje na lišću, znate da inje treperi u praskozorje kada je trava visoka i rosna. A senke, zar ne podsećaju na oblik ribe, možda senke koje se kreću pod drvećem dok se spušta sumrak? Sledeći stih nagoveštava i da senke podsećaju na kaldrmu: “popločavaju stazu zori”. Povezane senke-ribe, koje su takođe u obliku kamena za popločavanje, ukazuju zori put.
Tri stiha kasnije pojavljuje se jedna od najizvrsnijih i najtajanstvenijih slika, “a breg, mačak lupež / ježi svoje ljute agave”. Vidite li te agave, te sukulente sa bodljama što štrče ka nebu i podsećaju na podignutu ruku ili šapu sa kandžama? Metaforičnost pesnika, uprkos lirski slobodnom nizanju stihova, jako je precizna.
Lorkin sluh bio je besprekoran za ovu formu i pisao ju je sa lakoćom, nikada ne odstupajući ni za jedan slog. Ove pripovesti sa Ciganima napisane su kao tradicionalne španske romanse. Rečenice od 16 slogova prelomljene su tako da čine kuplete od po osam, ritmički patern sa dva ili tri akcenta, a rečenica se završava tamo gde je kraj parnom stihu. Kupleti su grupisani u strofe. Brzi su to stihovi, prosto vuku napred.
Kako nas je Aleksander Poup učio: manje akcenata, brži stih. Tim oblikom, Lorka nam kaže – a on uvek govori mnogo stvari odjednom – da su i Cigani Španci i da zato zaslužuju neke romanse.
Kroz celu pesmu glasovi prožimaju narativ i stapaju se jedni sa drugima, pojačavajući utisak snolikosti. A refren deluje kao da odražava čežnje sva tri glasa.
Mladi ljubavnik pita starijeg čoveka zar ne vidi njegovu ranu od grudi do grla. Stariji odgovara mladiću da mu se zadah krvi oseća iz pojasa. Jedan od njih, ili obojica, kaže “pustite me da se popnem / bar do zelene terase”. Terasa je mesto na kom devojka čeka. Žandari ih stižu; pijani su; igri je kraj. Nijedan od muškaraca se neće domoći visokih verandi. Refren se javlja i čili. “Verandice mesečeve / odakle voda kaplje”.
Često je postavljano pitanje: da li je ova pesma nadrealna[6]. Nisam sigurna da je odgovor tu bitan. Odgovor može da bude potvrdan, ali samo u pridevskom značenju “stvarnije od stvarnog” i u snolikom opisu mesta dešavanja, koji se meša sa logičnijim narativom. Zanimljivo je znati da reč nadrealno u španskom jeziku ne postoji. Surrealismo je pozajmljenica od francuskog surréalisme. Reč nam dolazi od francuskog surréel = qui dépasse le réel: ono što nadilazi stvarno, kao što to čini san.
Andre Breton najavio je 1924. godine osnivanje pokreta pod nazivom nadrealizam. Lorka, tada dvadesetšestogodišnjak, te godine je započeo Ciganski romansero. Sigurno je pročitao Bretonov manifest ili je makar čuo dovoljno o njemu da bi se zaleteo u tom smeru. Ali pozajmio je samo ono što mu se dopalo: san. On je po svojoj prirodi bio realista, a njegovi predivni onirični pasaži teže preciznosti opisa, saosećajnosti i, pored toga, odgovaraju na zahteve narativa, čak i onda kada nisu sve činjenice poznate. Analizirala sam pesmu i uzduž i popreko, a sad mislim da bi trebalo da počnem od početka. Snovi se, poput refrena, vraćaju i vraćaju.
A šta mislimo o mesečevom stalaktitu od leda? To je nesumnjivo klin svetla. A govori nam i koliko je hladno: hladna noć i hladna patnja ljudskog duha.
Piše: Sara Arvio
Izvor: Poetry Foundation
Preveo: Matija Jovandić
[1] Homoseksualnost u Španiji nije bila dekriminalizovana sve do 1979. godine i reforme Frankovog “Zakona o društvenoj opasnosti”
[2]El primer romancero gitano – Ciganski romansero (ili “prva knjiga ciganskih romansi”) napisana je krajem 1920-ih godina, a usledile su sjajne gazele i kaside Tamaritskog divana i sjajni Soneti o mračnoj ljubavi. Pogledajte moje prepeve u Poet in Spain (Knopf, 2017)
[3] Na našem jeziku je to “Romansa mesečarka”, u prepevu Miodraga Gardića, i taj prepev koristimo za potrebe ovog teksta (prim. prir)
[4] iz Kublaj kana u prepevu Ranke Kuić
[5] Reč gitano (Ciganin) – za narod koji se danas formalno naziva Romima – u Španiji se i dalje koristi i nema omalovažavajući prizvuk, osim kada se koristi u uvredljivom kontekstu. Mislim da je Ciganin tačnija i zasnovanija reč, reč koju španski Cigani koriste kada govore o sebi, i zadržala sam je zbog smisla i muzikalnosti pesme. Reč gypsy, skraćeno od Egyptian, u engleski jezik je došla iz francuskog početkom 16. veka i odnosi se na tamnost kože. Sa druge strane, reč Romi (od domb ili domba na sanskrtu) odnosi se na njihovo zvanje muzičara iz donje kaste u hindu kastinskom sistemu. Prema mom mišljenju, Ciganin je priličniji izbor. (Naziv Cigani, korišćen u različitim evropskim jezicima, navodno, potiče od iz vizantijske grčke reči “atsiganoi” ili “athiganoi” i znači “nedodirljivi”, ali je poreklo reči i dalje predmet spora istoričara i lingvista, prim. prir)
[6] Nadrealistički motivisani Pesnik u Njujorku i takođe nadrealističke Ode bile su stilski izleti, kao i svi Lorkini odlomci pesama.