Zejdi Smit se vratila posle 17 godina u inostranstvu. Vratila se u Kilburn, u jugozapadnom Londonu, u kom je odrasla i pretvorila ga u prostor iz svojih knjiga od kako su je 2000. godine Beli zubi pretvorili u zvezdu. Njen četvrti roman jednostavno je nazvan Severozapad. Čak i oni romani koji nisu tu smešteni, O lepoti i Vreme svinga, svraćaju ovde u posetu. Mnogi njeni likovi pobegnu samo da bi se na kraju vratili, kao što je i ona uradila, napuštajući sa svojim mužem, severnoirskim pesnikom Nikom Leirdom, i njihovo dvoje dece Njujork u vreme pandemije. “Ako dugo ostaneš daleko, prosto mnogo propustiš”, kaže.
Srele smo se u pabu Vilijam IV na Herou roudu. Smitova stiže na biciklu, u crnoj majici i džinsu, sa cegerom London rivju of buks otežalim od knjiga i laptopa. Vraćala je decu iz škole. (Njen brat Ben, komičar i reper Dok Braun, sa porodicom živi u blizini, njegova žena predaje u školi koju su kao deca pohađali Zejdi i njena braća. “Tako da mi je sve to veoma poznato”, kaže sad.)
Ovaj pab izabran je jer je važan za novi roman Smitove, Obmana (The Fraud), još jedan koji se dešava u Kilburnu i okolini. Ali umesto dima i pare, ćevabdžinica i tezgi iz njenih ranijih romana, Obmana se vraća u vreme kada su se na ovom području nalazile samo poljane i plemićke kuće sa majurima. Sa društvenim nepravdama, nasleđem, suđenjima i obrtima sudbine, roman kombinuje svet Dikensa (koji ima kameo ulogu) sa žarom istorijskih romana Hilari Mantel. I izlazi u pravo vreme. Ili, kako sama Smitova kaže: “Čudo je”.
Smitova je u tekstu objavljenom nedavno u Njujorkeru napisala da je otišla iz Londona pošto joj je bilo dosta njegove “klaustrofobične” književne scene. Posebno je bila sita toga da je predstavljaju kao “multikulturalni (sazreli) vunderkind”, što je etiketa koje nije mogla da se otrese još od Belih zuba. Objavljen u prvim danima novog milenijuma, taj roman je od nje sa 24 godine napravio glas generacije, doprinos iz sveta knjiga kul Britaniji. Sada, kada ima 47, nekadašnje čudo od deteta postalo je uticajna dama britanske književnosti. Drugi razlog da ode, napisala je u istom tekstu, bio je taj što nije želela da piše istorijski roman, a “svaki pisac koja živi u Engleskoj… pre ili kasnije će zateći sebe kako piše istorijski roman”. Pa šta se dogodilo?
“Taj tekst je pomalo preteran”, priznaje. “Ponekad pišem tekstove da bih izbegla davanje intervjua”. Smitova mrzi da daje intervjue. U Zapisima sa pustog ostrva (emisija na BBC-u, prim. prev) još 2013. je rekla da je njen otac bio najponosniji kada se ona pojavila u Gardijanu, pošto ga je smatrao “otmenim” novinama. “On ih je voleo”, rekla je. “Ja sam uvek zazirala od njih”.
“Trebalo bi da intervjuišete romanopisce dok pišu romane”, kaže sada. “Pošto su uvek ushićeni. A ovaj roman posebno bio je čista radost. Svakog dana sam sedela za pisaćim stolom i bila sam srećna i smejala sam se zadovoljno”. Ali nakon što ga je završila osetila se prazno. “U trenutku kada ga završite iznenada nestane i nešto što je uključivalo svaki delić vašeg bića, vaše svesti i duše. Nedostaju mi ljudi. Nedostaje mi cela ta stvar. Bilo je divno.”
Roman je zasnovan na životu plodnog, ali danas uveliko zaboravljenog, pisca iz 19. veka Vilijama Harisona Ajnsvorta, koji je ovde svraćao na piće sa Dikensom, a sahranjen je (kraj Tekerija) na groblju Kensal grin, odmah tu preko puta. Smitova je otkrila njegov grob, kao i grob njegove kućepaziteljke, a možda i ljubavnice, Elize Tačet, za vreme šetnji tokom lokdauna. (Njihova veza predstavljena u njenoj fikciji više liči na S&M nego na Razum i osećajnost). Na biciklu na putu kao ovamo prošla je pored Ajnsvortovog nekadašnjeg doma, danas u bloku nazvanom Ajnsvortova kuća, na Kilburn Lejnu.
Ali obmana iz naslova odnosi se na Tičborna Klejmenta, stanovnika Ist Enda koji je živeo u Australiji pod imenom Artur Orton i tvrdio je da je sir Rodžer Tičborn, davno izgubljeni naslednik bogatstva. Orton je sahranjen u masovnoj grobnici na starom groblju u Padingtonu, nedaleko od kuće Smitove. Sve zajedno joj je samo došlo na prag. “Imala sam mnogo sreće”, kaže.
Suđenje Tičbornu iz 1873. godine, jedno od najdužih u britanskoj istoriji, postalo je slavan slučaj, pošto je viktorijanska publika pratila ne samo Ortona, nego i njegovog čuvenog svedoka, Endrjua Bogla, crnog roba sa Jamajke. Opasni populistički heroj, nedeljama na optuženičkoj klupi, koji izaziva frenetičnu podršku, teorije zavere i lažne vesti, zvuči li vam to poznato? Ako Smitova i nije imala na umu Donalda Trampa kada je prvi put naišla na tu priču pre skoro 12 godina, njegova figura prilično je bljesnula kada je konačno počela da piše 2020. “Tramp se predstavio u paradoksalnoj formi: kao uzdanica radnih ljudi, ali i milijarder”, kaže ona. “Orton je držao velike mitinge po celoj zemlji, svuda ponavljajući iste stvari. Ljudi su isticali transparente i izvikivali slogane. Podsetilo me to”.
Reč “ropstvo” jedva da je spomenuta, ali je ono pozadina svega u romanu, pošto Eliza, abolicionistkinja, prati ustanak u Jamajci iz Kenzal Rajza.”To je neviđena stvar i svi je ili gledaju ili se bore protiv nje ili pokušavaju da je ignorišu”, objašnjava Smitova. Htela je da knjiga pokaže kako su ljudi u stanju “da žive na vrhu monstruoznosti”. I opet su tu neizostavne paralele. “Mi sada živimo na vrhu monstruoznosti”, uzvikuje ona; klimatska kriza je “savršena analogija” stavovima o ropstvu iz 19. veka. “Kad kažemo: pa kako su uopšte mogli? Kako mi možemo?”, pita ona. “Hoćete li leteti avionom ovog leta? Mi to radimo stalno. Kako uopšte mi možemo?”
Uprkos ulozi javne intelektualke odbija da bude “u etru naše kulture u kojoj se tonski zapisi skraćuju”, kaže. “Nađem se u problemu svaki put kad govorim o stanju nacije”. Slično njenom prijatelju Martinu Ejmisu, kome je na više načina književna naslednica, i njoj je to što je poznata izazivalo nelagodu.
“Navika Engleza” je da napadaju svoje najsjajnije zvezde, a onda ih “na rubu smrti pretvaraju u nacionalno blago”, kaže Smitova o tome kako je britanska štampa maljem udarala po Ejmisu pre nego što je i on otišao u Njujork. “To je sramotno!”
Smitova se, samo što je iskoračila sa univerziteta, našla pod reflektorima medija. “Većina užasnih stvari koje su kružile o meni kada sam bila mlada nisu imale zaista nikakve veze sa mnom, bile su sulude projekcije”, priča ona danas. “Nosite se sa onim što ljudi sami žele da je tako”. Niko nije mogao da poveruje da mlada žena ne želi da se o njoj beskrajno pišu dugi tekstovi, da joj fotografije izlaze u novinama sa najtraljavim opravdanjima. “Ali zaista to nisam htela. Ne želim da budem fotografija u novinama koja je tu da popuni neki prostor”.
Niti je htela da vodi TV emisije, piše kolumne ili bilo šta drugo što joj je nametano u njenim dvadesetim godinama. “Jasno sam rekla: želim da pišem romane. Možete li da me pustite da ih pišem, molim vas?”
I upravo to je i uradila. Za Belim zubima usledio je često previđani Sakupljač autograma o korozivnim posledicama slave. Protagonista ovog romana, Britanac-Jevrej-Kinez Aleks-Li Tandem je “čudni, zaluđeni, opsesivni, melanholični tip momka… on verovatno više liči na mene od bilo kog drugog lika kog sam ikada stvorila”, priznala je Smitova nedavno u jednom eseju. Njen sledeći roman, O lepoti, prvoklasna obrada Hauardovog kraja E. M. Forstera prenetog u univerzitetski gradić u Novoj Engleskoj, doneo joj je nagradu Vimens 2006. Imala je tek 30 godina.
Usledio je jaz od sedam godina, sve do Severozapada, po formi eksperimentalnog, ali duboko ličnog romana o prijateljstvu i uspehu, iz 2012. Potom je došlo Vreme svinga, 2016. godine, koji se ponovo bavi poznatošću i ismevanjem izgleda, a delom se dešava u zapadnoj Africi.
I dok se svi romani Smitove bave rasom, klasom i polom, od crnih devojčica koje odrastaju u opštinskim zgradama u Vremenu svinga do kućepaziteljke iz 19. veka kojoj su misli u budućnosti u Obmani, ona ne oseća bilo kakvu vrstu odgovornosti. “Uživam u tome. Mislim da je to nešto što sam preuzela od Zore Nike Harston i Toni Morison. Nema tu nekog mučnog tereta pouke. To je ushićenost”, kaže. “Nisam ja tu da bih predstavljala bilo koga”, dodaje. “Jedva da predstavljam i sebe. Moj posao je da razmišljam o stvarima i da ih izrazim jezikom”. Načas zaćuti. “Želim da me ljudi čitaju zato što umem da pišem. To mi je važnije od bilo čega drugog”.
Nije ni bilo sumnje da Smitova ume da piše. Poput Ejmisa, jednako je hvaljena zbog svojih nefikcijskih dela koliko i zbog romana. Urednik u Njujorkeru Dejvid Remnik njene eseje opisuje kao ništa manje nego “blagoslov… samog jezika”. Biblioteka u Vilsdenu, vremenske prilike, Barak Obama, Bregzit, Džoni Mičel i Džastin Biber, svim tim se bavi uz podjednaku mešavinu sumnje u sebe i intelektualne strogoće. Jednom je intervjuisala svog heroja, Džej Zija. “Nisam se usudila da ga pitam za Bijonse”.
U prvim danima pandemije ili “planetarnog poniženja”, kako je ona karakteriše, napisala je zbirku eseja, neku vrstu oproštaja od grada koji je odabrala za život. Nagoveštaji su napisani i objavljeni za tri meseca, a Smitova i urednici su za to vreme radili od kuće. Svi prihodi otišli su u dobrotvorne svrhe. “Nisam mogla da podnesem pomisao da bukvalno ne radim ništa”, kaže. “A sve što sam mogla da radim bilo je da pišem”.
Predavala je književnost (20 romana svakog semestra, najomiljeni joj je uvek bio Najplavlje oko Toni Morison) na Univerzitetu u Njujorku i često i rado priča o svojim studentima. “Bilo je dobro to vreme”, kaže. “Kad se izmaknete od toga, počnete da cenite ono što ste time dobili. Bilo je veoma podsticajno”. I volela je anonimnost života u gradu gde ne možete da se prošetate trotoarom a da ne naletite na pisca. “A tamo su i Robert Deniro i Bijonse. Biti pisac u Njujorku znači biti veoma nisko u lancu ishrane, a to je baš prijatno”.
Ljudi misle da sam Marokanka ili Arapkinja, ili da mi brat nije brat, da mi majka nije majka, da mi otac nije otac. Prosto prestanete da verujete tuđim mišljenjima. Ja tačno znam ko sam, odakle potičem. Nije važno kako drugi gledaju na to
Žurke koje je Smitova pravila u Njujorku bile su legendarne, a na njima su se pojavljivali svi, od Ejmisa do Line Danam. “Pisci ceo dan rade sami”, priča Smitova. “Kad dođe sedam sati, poželim da popijem martini. Provela sam celu mladost u sobi, pišući romane, tako da uveče volim da pijem i pričam sa ljudima. To baš volim”.
Ali, opšte uzev, životi pisaca nisu baš toliko zanimljivi, ističe ona. Pogledajte Dž. G. Balarda koji je živeo veoma povučeno sa troje dece u Šepertonu u Sariju, a romani su mu “radikalniji, maštovitiji, divljiji, izazovniji nego bilo šta drugo u kanonu engleske književnosti”. Kad je reč o publicitetu, ona prosto nije stvorena za to, kaže. Samo joj stvara nervozu. “Nisam jedina uspešna romansijerka na svetu. Neke izgleda jako uživaju u publicitetu. Nekima ga nikada nije dosta”. Svesna da to može da zazvuči grubo, dodaje: “Iskreno, moj posao znači sedam godina sedenja u sobi i šest meseci provođenja na putu. Što bi moj otac rekao: ‘Nije to baš silaženje u rudnik, je l’ da, Zejdi?’ Pa i nije”.
Smitova je najranije detinjstvo provela u Vilsdenu iz njenih romana, sa dvojicom mlađe braće, Benom i Lukom. Bila je Sejdi, a ime je promenila u Zejdi kad joj je bilo 14 godina. U njenoj porodici niko nije ličio ni na koga, kaže. “Majka mi je bila Jamajčanka sa jako tamnom kožom, otac je bio stari belac”. Među njima je bilo 30 godina razlike. Roditelji su joj se rastali još dok su deca bila mala, a otac se preselio u stan iza ugla, što je svima odgovaralo. Umro je 2006.
“Rođena sam da stvaram zablude”, priča o svom detinjstvu. “Ljudi misle da sam Marokanka ili Arapkinja, ili da mi brat nije brat, da mi majka nije majka, da mi otac nije otac. Prosto prestanete da verujete tuđim mišljenjima. Ja tačno znam ko sam, odakle potičem. Nije važno kako drugi gledaju na to”.
Imala je, kao što piše u esejima, sreće: mogla je da iskoristi prednosti državnog sistema obrazovanja, funkcionalnog zdravstvenog sistema i besplatnih biblioteka. Njena mama čuvala je stari klavir i postarala se da joj ćerka uzima časove. Svirala je violinu u Brentskom orkestru mladih.
Upisala se na Kembridž, gde je srela Leirda. “Oboje smo poreklom iz porodica u kojima se pisanje nije smatralo poslom”, priča Smitova. Svesna je da je za današnje mlade ljude sve drugačije. “Ja sam znala da mogu da odem na koledž i da možda mogu da napišem neki članak da pokušam i napravim prvi korak. Postojao je šablon, mogli ste da dobijete mali depozit za kuću a da ne bankrotirate. Oni nisu u takvoj situaciji. Mi ne možemo ni da zamislimo osećaj prekarnosti sa kakvim oni žive”.
Klimatske promene su ono “o čemu lupa glavu”, kaže Smitova. “Ja sam samo jedan od mnogih očajnih građana. To je pitanje postojanja. Nikada nismo morali da se bavimo pitanjem da budućnosti neće biti. Zamislite to, a imate 18 godina. To je van pameti, a oni moraju svaki dan da žive sa tim. Saosećanje je neophodno, i akcija, naravno”.
I Smitova i Leird pružili su podršku pokretu Extinction Rebellion; “Američka pesma” iz Leirdove nove zbirke Do kasno napisana je za protest. “Rekla bih da svi koji imaju ajfone znaju kako su napravljeni, u kakvim uslovima, šta je u njima”, nastavlja ona. “Ne vidim da ih ljudi bacaju u zapaljene kontejnere na ulicama”.
Vadi staru nokiju. Svoj život možete da organizujete i sa starim telefonom i laptopom, navodi ona. “To nije teško”. Iako prihvata da joj je olakšica to što nema “pošten posao”.
A šta kad se izgubi? “O, Bože, svi to pitaju! Kao da je najgora stvar koja može da zadesi ljudsko biće to da se izgubi”, uzvikuje ona. “Hajde da to postavimo kako treba: u zamenu za mape ćete se odreći demokratije, mentalnog zdravlja vaše dece, svog mentalnog zdravlja – zbog mape? Ja ću vam dati mapu! Mi smo slobodni! Ako želite da budete slobodni, možete sami da se oslobodite”.
Generacija X se “neverovatno bavi sama sobom”, priznaje ona, ukazujući na trenutni trend u izdavaštvu vezan za knjige o menopauzi. “Imali smo poslove. Niko nikada ranije nije imao posao. A onda smo dobili bebe i bilo je to kao da niko nikada nije rađao bebe. A sad imamo menopauzu i ima da slušate o tome”, kaže ona i smeje se. “Postoji nešto jako pogrešno u generaciji koja ne može da prestane da misli da smo mi prvi ljudi na svetu koji su nekada nešto doživeli”.
Ali ima i nekih prednosti u tome biti “klinac devedesetih”: ove godine obeležava se 50 godina hip-hopa. “Videla sam rađanje forme umetnosti. Proživela sam to. Koliko ljudi to može da kaže?”
Ovih dana oseća se malo mudrije: “Prođe vam ceo život samo da biste savladali osnove”. Isto važi i za pisce. “Velika je stvar kad pišete onako kako biste hteli da pišete. Kad ste mladi, tu ima mnogo ambicije i energije, ali nema mnogo kontrole”. Nikada nije problem ideja (već ima na umu knjigu eseja), nego je problem imati vremena, mira i volje. “Potrebno je mnogo volje da bi se napisao roman”, kaže. “Kada vam je 47, nemate još mnogo knjiga pred sobom. A za njih je potrebno neko vreme”.
Smitova piše samo u vreme kada je škola. “Često se dešava da ceo dan izgubite na internetu i to je sve što se dogodi. To je deprimirajuće”, kaže. Leird piše u hladu u bašti; ali u stanu u Njujorku je Smitova pisala u spavaćoj sobi, a Leird u sobi do nje, a kad su bili mlađi pisali su na suprotnim krajevima kauča. “Uvek smo provodili mnogo vremena zajedno. Navikli smo se na to”. Od kada su dobili decu rade na smenu. “Staneš i sam na bedem tvrđave ako tvrđavu treba braniti”. Ali priznaje da je on preuzeo baklju tokom lokdauna. “Ja sam se zaista osećala loše i nisam dobro funkcionisala. Obmana ne bi bila napisana da nije bilo njega”.
Velika je stvar kad pišete onako kako biste hteli da pišete. Kad ste mladi, tu ima mnogo ambicije i energije, ali nema mnogo kontrole
Terapijska podrška (“Teško je tome odoleti u Njujorku”, šali se ona. “Ja sam to radila za ljude oko sebe”) pomogla mi je da prepoznam vrhove i klance pri iznošenju knjige. Ali i dalje oseća “onu vrstu maničnog entuzijazma dok piše, pa potom onu blagu pogubljenost”, kaže. “Život je težak svima, pa i meni, ma koliko imala sreće”.
Sve što trenutno želi je da čita; da uhvati korak sa knjigama koje je propustila dok je pisala Obmanu. Novi život Toma Krua, Kairos Dženi Erpenbek i istorijski roman glumca Patersona Džozefa o životu Ignjacija Sanča izazvali su veliko diljenje kod Smitove. “Imam problem. Ne umem da prekinem”, priznaje o svojim čitalačkim navikama. “To je moj život”.
Javila joj se nedavno potreba da ponovo pročita Virdžiniju Vulf, još jednu spisateljicu koja je prisvojila ulice Londona; iz svog LRB cegera izvlači njene dnevnike objavljene nedavno u tvrdom povezu. “Vulfova nije mogla ni da zamisli da ću je ja čitati 2023. ali ta spona je tako zanimljiva”, kaže Smitova pre nego što se uputi na Harou Roud da pokupi sina sa časa klavira. “A ona je još jedna osoba koja voli dobre žurke uveče. Volela je da izlazi posle celog dana pisanja. Osećam se zbog toga kao da me neko vidi i navija za mene”.
Piše: Lisa Alardajs
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić