Vladimir Vulević: Mali Murat je ogledalo svih nas sa papirnom suzom krupnjačom "Mali Murat" je zamišljen kao portret jednog zavisnika kome su alkoholizam i odvikavanje scenografija i izgovor za nešto sasvim treće, kaže Vladimir Vulović o svom prvom romanu.

“Jezički i sižejni vrtlog koji vas nespremne ‘ošamari’ na početku, zavrti sa protagonistom od Zavoda za lečenje bolesti zavisnosti do maglovitog Tvin Piksa, od Gordane do Rajkana, a onda centripetalno odvuče ka prvim detinjim ‘packama’ i žabljim igrama, ka rodnom mestu prve traume i prve povodljivosti, koje su izvukle početnu liniju tlocrta egzistencijalnog dna”, navodi se u pokušaju da se u nekoliko rečenica čitaoci uvedu među korice Malog Murata Vladimira Vulevića, objavljenog nedavno za beogradski Kontrast.

Kažemo pokušaju, jer Vulevićev prvi roman nije lako ukratko predstaviti. Čitalac kreće sa protagonistom u oslobađanje od višestruke zavisnosti (prizori iz Zavoda će nekoga možda podsetiti na Kaurismakija ili filmove reditelja praške škole, pa i crnog talasa kod nas) i te scene smenjuju se sa stranicama natopljenim noarom i atmosferom sličnom onoj u prozi Karson Mekalers ili Džima Tomposona, na primer, ili na slikama Edvarda Hopera. A usput iskrsavaju pastiši i citati koji ukazuju na to da bi eventualne putokaze trebalo potražiti i u drugačijoj literaturi: od predsokratovaca i sokratovskih dijaloga, preko priručnika i poezije, do knjiga za decu poput Gijoove Bele Grive. No, prilaza je više, za svakog prema svojoj lektiri i osećaju.

Vulević je prethodno objavio Sećanje iz formaldehida (Zavet, Beograd, 2010), dramu u stihovima “za lutkarsko pozorište njegovih sestara”, smeštenu na kraljevski dvor u Galiciji 1900. godine, a u međuvremenu je pisanje spojio sa filmom i režirao je nekoliko kratkometražnih igranih filmova, među kojima i nagrađivani Kako sam pobedio lepak i bronzu (2020). Time i počinjemo ovaj razgovor, prepisku na relaciji Beograd – Hamburg, gde autor trenutno živi.

Počnimo odmah sa tim: zašto je Mali Murat roman, a ne film?

Zato što način na koji sam želeo da ispričam priču o malom Muratu nije bio za film. Bar ne za onaj koji mene zanima. Kao što ni način na koji sam želeo da ispričam priče svojih filmskih likova nije bio za roman. To su, uostalom, dve potpuno različite stvari. Književnost i film su mnogo veći neprijatelji nego što se misli.

Zavisnost, od opijata ili ma čega drugog, nebrojeno puta je tematizovana, štaviše i romantizovana, u umetnosti, a nemerljivo manje dela bavi se oslobađanjem od zavisnosti. Ali Mali Murat nije (samo) roman o tome, to je pre polazište za još mučniji kontekst i osnovna nit za kretanje kroz mrežu drugih tema, zar ne?

Zavisnost je teška isto onoliko koliko je lako romantizovati je. A romantizuje se jer se teško podnosi. Tako je manje strašna, više seksi. Isto je i sa lečenjem od zavisnosti. Nije lako popiti litru rakije. Ako ste alkoholičar, nije lako ni ne popiti je. Ali je, i od jednog, i od drugog mnogo lakše iz njih izvoditi romantične junačke premise. Mali Murat nije to, kao što nije ni brošura za terapijsko lečenje. On je zamišljen kao portret jednog zavisnika kome su alkoholizam i odvikavanje scenografija i izgovor za nešto sasvim treće.

Na više mesta u romanu se problematizuje odnos dokumentarnog i fiktivnog, autobiografije i mašte. Za film Kako sam pobedio lepak i bronzu rekli ste da je “izveden kao igrani, ali sa namerom da se uzdigne na nivo dokumentarnog”, a u Malom Muratu je, reklo bi se, obrnuto. Koliko vam je, s obzirom na temu, taj odnos važan?

Nije mi važan. Možda i zbog što ga ni ne razumem do kraja jasno. Dokumentarno me i u književnosti i u filmu zanima isključivo u ključu efekta. Jer jako je važno da ljudi konsekventno i kontinuirano veruju u ono što u okviru romana ili filma konsekventno i kontinuirano izmaštavate, naročito kada lažete, falsifikujete i izmišljate, tad naročito, ali ne kao u istinu svakodnevne realnosti i odomaćenog života, nego kao u istinu konsekvetno i kontinuirano izmaštanog, isfalsifikovanog. Lična iskustva, u slučaju da se deo pitanja ticao i toga, svemu tome pomažu u vidu nekakvog kontrolora kvaliteta, Milke Canić. Sve drugo bi, naročito ako se pozajmljuje iz života, moralo biti domaštano i otfantazirano, a ne iz života direktno preuzeto, jer tad je u najboljem slučaju dosadno, najčešće ne valja i nije dobro.

Pojedini detalji, kao što su krađa lepka iz fabrike ili skrivanje u tuđim sobama, javljaju vam se i na filmu i u romanu. Da li se režiser i pisac u vama dopunjavaju ili moraju da rade jedan uprkos drugom?

Krađa lepka iz fabrike i skrivanje po tuđim stanovima i sobama su izmaštane slike poduprte autobiografskim u smislu da sam nekoliko puta u ranijoj adolescenciji dunuo tri-četri kese lepka. One mi se stalno vraćaju i nalaze put, kao voda u zidu, pa mi žao da ih izbacim iz zida.

Likovi u Malom Muratu ne deluju “papirno”, nego kao readymade-ovi preuzeti iz života. Kako ste ih birali i gradili njihove uzajamne odnose? Pitamo to jer, osim vešto vođenih dijaloga, za “unutrašnje oko” zapada i dosta naopaka uzajamna komunikacija među njima. Ona je najčešće indirektna, aluzivna, jednosmerna, namerno površna… ili zamenjena neverbalnim, nagonskim reakcijama.

Ovo pitanje doživljavam kao komplimet, više u kontekstu pitanja o odnosu dokumentarnog i fiktivnog u onome što radim, koje sam izgleda, tek sada, posle ovog pitanja, u potpunosti razumeo. Svi likovi, od Gordane, Rajkana, striko Braja i ujko Moma, do Muratovih roditelja, školskih drugara i kolega sa terapije su izmišljeni likovi. Dijalozi koje vode takođe. Međutim, ton tih dijaloga, situacije, sobe, kreveti i ulice na kojima ih ti likovi vode, kao i pojedine karakteristike gotovo svih likova, drpani su i pozajmljivani od kojekuda, najčešće dokumentarni isečci koje sam koristio kao ankere za razapinjanje likova.

Kanalizacija, hotel, Gordanina dugmetara i lepak u kesi, na primer – postoje i znam gde su. Recepcionar hotela, magla, Rajkan, žabe, kante lepka u fabrici i puška u rancu – ne postoje, bar ne da znam, a i ako postoje ne znam gde su. Jedini izuzetak je sâm Murat koji je sandžački Frankenštajn Zokijeve strine, komšije s drugog, Lidijinog ortaka s fakulteta, jednog brke iz Užica, doktora Colića, mog oca, njegove majke, njenog oca, mog brata i mene.

Među najuspelijim stranicama u romanu su, primećuju prvi čitaoci, introspektivni momenti pripovedača. Sa čim ste se sve suočavali, da ne kažemo šta vam je bilo najteže, pri poniranju u perspektivu iz prvog lica?

Upravo to.

Ako uzmemo da je Mali Murat i neka vrsta ispričanog ogledala, koga pretpostavljate sa druge strane?

Sve nas. Sa papirnom suzom krupnjačom.

U romanu ima i dosta (crnog) humora. Odakle taj veseli pakao, da se poslužimo sintagmom Vojislava Despotova, u Malom Muratu?

Deo odgovora na ovo pitanje pripada i prvom pitanju. Odatle što sam tako želeo da ispričam Muratovu priču. I zato ona nije bila za film. Bar ne za onaj koji mene zanima. Uz to, deo odgovora na ovo pitanje pripada i drugom pitanju, obzirom da takva stilska odluka jeste pomalo i romantizacija Muratovog najvidljivijeg problema.

Narator i još neki likovi oko njega odrastaju i formiraju se u Tvin Piksu. Neki doživotno ostaju tamo. Da li bi bilo drugačije da je to mesto bilo, recimo, gradić Pejton ili Vranovac?

Mislim da ne bi. Sva su mesta ista i svi u njima doživotno ostaju.

„I mada čitalac nipošto neće izaći suv iz romana Vladimira Vulevića”, piše urednik izdanja Ivan Isailović na koricama, “neće se ni udaviti u njemu, pošto mu je obala ipak garantovana poslednjom rečenicom”. Da li je? Čiji je to par sićušnih ruku koji niz obraz pripovedača malim ribarskim štapom spušta suzu krupnjaču?

Mislim da jeste. Ne znam za Ivana, ali za mene je obala koju pominje suza u Muratovom oku, pa je onda jasno i da su ruke iza Muratovog uplakanog oka Muratove.

Razgovarao: Matija Jovandić