Vitold Gombrovič: Naivna, prostolinijska iskrenost u književnosti ne služi ničemu Jedan od najvažnijih poljskih pisaca XX veka Vitold Gombrovič govori o svom stvaralaštvu, odnosu prema književnosti, kulturi, publici, i bez zadrške govori intimno o svom životu i svetonazoru

Izdavačka kuća Dereta objavila je knjigu intervjua Testament: razgovori sa Dominikom de Ruom (prevod: Milica Markić), koja daje detaljan uvid u život i delo Vitolda Gombroviča. Na poleđini knjige stoji da je o njegovoj književnosti Bruno Šulc rekao da je  “neoibčno ispoljavanje spisateljskog talenta, da ga je Apdajk karakterisao kao “najdublji izraz pozne moderne”, a Česlav Miloš u njemu video “spomenik poljske književnosti”. U ovom segmentu koji vam prenosimo, Gombrovič priča delom o godinama provedenim u Argentini, gde je slučajno završio 1939. i u nemogućnosti da se vrati u Evropu raznetu II sv. ratom. Osvrće se na svoje višetomne Dnevnike, memoarsku prozu koju je pisao “da bi postao slavan”, kao i na jednu od svojih najpoznatijih knjiga Ferdidurke. Osim toga, provokativno i pronicljivo, govori o književnoj kritici, odnosu sa publikom, obavezama i poziciji umetnika, migraciji, i mnogo čemu drugom…

 

VITOLD GOMBROVIČ: Godina je 1952. U to vreme sam bio sekretar direkcije Banco Polaco u Buenos Ajresu. Gosn sekretar, jad i beda! Platu od 100 dolara mesečno rastezao sam ko pijan gaće – produktivnost nulta. Izrazit antitalenat za funkciju u banci, ništa nisam razumeo od tih papira, besmisleni sati, jalovi, iritantni… Pokušavao sam tada da pišem Trans-Atlantik, a kad bi ušao guverner, krio sam papire ispod stola, kao đak. Tada sam počeo da sarađujem sa već pomenutom Kulturom, najvažnijim mesečnikom poljske emigracije u Parizu. Bila su to moja prva javna pojavljivanja na poljskom, posle petnaest godina pauze. Drugi, ili treći feljton napisao sam u formi dnevnika. U svom pismu, Ježi Gjedrojc, urednik, poručuje mi:

„Ako taj žanr vama odgovara, nastavite tako da pišete.”

Od tada do danas pišem taj dnevnik za Kulturu i već tri toma su nastala od toga, na hiljadu strana, četvrti je u pripremi. Skoro da uopšte ne pišem članke, eseje, sve što imam da kažem izvan čiste umetnosti, pakujem u dnevnik.

DOMINIK DE RU: Dnevnik verovatno ima slabiju čitanost.

G: Poljaci ga veoma rado čitaju. Uprkos tome što je bio zabranjen, Dnevnik je veoma tražen, osobito među mlađima. Mnogo više nego druge moje knjige. Ali zato na stranim jezicima znatno manje. Knjige Ferdidurke, Pornografija, Kosmos, već su se pojavile u petnaestak zemalja, a prvi tom Dnevnika do sada je objavljen samo u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji. Trenutno je u pripremi u Sjedinjenim Državama, Argentini i Italiji. Kasniji tomovi još nisu prevedeni.

R: Zašto za Dnevnik vlada slabije interesovanje? Ti pritajeno ratnički zapisi pokazuju vas i vaše stvaralaštvo u novom svetlu, a postali su veoma značajni i zbog toga što su pokušaj ekstremne revizije kulture iz radikalno Vaše optike. Na to su stavljali akcenat tekstovi u štampi. I slažem se s kritičarem koji je rekao da dok su danas, izgleda, svi tabui srušeni, Dnevnik otkriva čitave areale kulture koje kritička misao nije ni dotakla. A čita se kao zabavno, živo, sveže štivo…

G: Dnevnik se obično kupuje zato što je autor slavan. A ja sam pisao dnevnik zato da bih postao slavan. To je to qui pro quo.

Sem toga ja… s tim svojim životom… Kad bi se iz Židovog dnevnika izbacila bižuterija čuvenih imena, sumnjam da bi knjiga imala dovoljno kupaca… Gde da se mere susreti s D’Anunciom, ili razgovori s Klodelom s mojima? Ja sam se u kafani Reks viđao s mojim prijateljem Ajslerom, od koga sam zarađivao jer sam ga pobeđivao u šahu. Moj monotoni život… Da moj dnevnik sam sebe nije napravio, neprimetno, iz meseca u mesec, nikad se na njega ne bih odlučio… Dnevnik? Ja? Sa svojim životom? Kakva zamisao!

R: Ali ta druga strana medalje? Živeli ste u Poljskoj i u Argentini dvostrukim, ili i trostrukim, četvorostrukim životom? To je moglo biti zanimljivo.

G: Nije.Suviše zamršeno,suviše neuhvatljivo…I moj skriveni život bio je nedohvatljiv, neizoštren, obezbojen nijansama od kojih inače vrcaju memoari autentičnih potukača. Morao bih da kompenzujem, da nadodajem. Čime bih onda nafilovao taj dnevnik? Intelektualnim đakonijama u stilu: paralela između Svetog Jovana od Krsta i Erazma Roterdamskog? Ne, to nije moja struka. Da makar može da bude nihilističko, apokaliptično ili političko… Ali ništa od toga, prazni rafovi.

Samo što, kao što rekoh, počelo je polako, iz meseca u mesec… Baš zato smatram da je književnost neherojska, u njoj se sve odigrava lagano i neprimetno, granice, čak i najteže prebrodive, zatrte su. Ah, zaboravio sam još jednu poteškoću: za umetnika koji je prekalio svoju ruku u određenoj vrsti – lirici, epici, grotesci, recimo – veoma je opasno da pređe na koloseke drugačijeg iskaza. A tek posao skretničara! Prelaz sa pozorišnog komada na običnu prozu, pa to može da bude katastrofa, takav manevar angažuje čitavog čoveka u pisanju. Plašio sam se toga! Odbaciti metaforu, stil, pisati kolokvijalno? Već sam imao za sobom dvadeset godina književnog rada, a toga sam se plašio kao da sam debitant!

R: Pa ipak, uprkos svemu, to se desilo.

G: Jer mi je to veoma, veoma bilo potrebno!

Imao sam za sobom deset novela, dva pozorišna komada, jedan roman. I ako sam na početku svog pisanja i gajio nadu da ću polako postati pristupačniji i razumljiviji, sada je postalo jasno da ljudi to i dalje ne znaju, ne znaju kako da me čitaju, šta u meni da traže. Ko me je mogao udostupiti, objasniti? Kritičari? U jednom trenutku verovatno svaki umetnik otkriva da kritika ne samo da ničemu ne služi nego je samo prepreka više na putu do čitaoca. Veoma deprimirajuće saznanje. Umetničko delo aspiriše ka jedinstvu, a kritika, čak i najbolja, po prirodi svojoj katalogizira, klasifikuje, niveliše, rastvara količinski, produkcijski. To je protiv same suštine umetnosti, zato nije prijatno i ne zvuči baš mnogo pametno. I do sada nije pronađen način koji bi sprečio gospodina X, ne osobito produhovljenog, da ne progovara glasom sudije dok piše u novinama članak o Homeru – i to je takođe nešto što deluje veoma odbojno. Verovatno nema umetnika koji ne bi na kraju prozreo da je kritičar neprijatelj, čak i kada hvali.

Mene je tamo, u Argentini, nad rekom golemom, samoća grobne tišine tištala. Današnja umetnost, nažalost, sve teža postaje. Ja sam bio težak. Već u Ferdidurke sam preuzeo na sebe ulogu komentatora, da bi to nekako olakšalo čitanje, ali ti komentari izgleda nisu bili dovoljni. Štaviše, čak i da su bile najpogodnije okolnosti, čak i da sam stanovao na Sen Žermen de Pre i posećivao De Mago[1], moja dela bi morala tešku bitku da biju; ali mene, avangardistu, inovatora i, uostalom, osobenjaka, povrh svega tištali su rat, revolucija, izgnanstvo i stotine miliona argentinskih krava. Šta činiti? Šta uraditi? Da li bi mi u toj situaciji bile dovoljne delikatne glossy[2] i suptilne interpretacije, predviđene za nekakav viši milieu? Ne – znao sam – ničiju pažnju neću privući sve dok ne iskoračim iz domena umetnosti, sve dok ne progovorim običnim glasom, ne uvedem ljude u svoje svakidašnje sadržaje. Pariski inovatori mogli su sebi da omoguće ekskluzivnost. Ja ne. Mene ništa nije izolovalo od ulice, od mase, ja nisam imao svoj salon.

R: Opet isto, kao kad ste pisali Ferdidurke. Povezati umetnost sa sopstvenom stvarnošću. Boriti se za sebe, nametnuti se…

G: Opet. Još jednom. Ali ovog puta na drugi način, drugim sredstvima. I do toga je došlo nehotično… A još više je prošlo vremena pre nego što sam zapazio da je taj moj feljtonski dnevnik počeo da dobija obrise rasprave sa svetom.

Ti odlomci, štampani u parisko­poljskom mesečniku, izazvali su proteste čitalaca, ali nisam se njima bavio, uopšte uzev, bili su previše primitivni. Posle dve godine trebalo je prirediti celinu, za knjiški uvez. Pitao sam se da li da napišem predgovor. Umesto toga, uzeo sam pero i u ime predgovora napisao:

Ponedeljak – ja.
Utorak – ja.
Sreda – ja.
Četvrtak – ja.

I video sam sebe u najoštrijoj opoziciji sa svim posleratnim tendencijama koje su anatemisale to „ja”. To „ja” je Crkva ekskomunicirala kao nemoralno, Nauka ga je odbacila kao protivno objektivizmu, odbacio ga je Marksizam, i sve misaone struje epohe koje zahtevaju od čoveka da prezre to svoje egoistično, egocentrično, anahrono, antisocijalno „ja”. Odasvud su stizale do mene stroge opomene: niko si i ništa, zaboravi na sebe, živi drugim ljudima! Kad sam svoje „ja” četvrti put napisao, osetio sam se kao Antej koji dodiruje zemlju! Pronašao sam tlo pod nogama!

Utvrditi sebe u tom „ja” uprkos svemu, totalno bezobzirno, tvrdoglavo nehajno, bez preuveličavanja, baš prirodno – u tome sam video pozvanje svog Dnevnika. Počinjući, razume se, od svojih najličnijih potreba i nužnosti.

Što će reći, dobiti pravo glasa, pre svega.

Jer, imajmo u vidu da za umetnika važi konvencija koja ga obavezuje da bude delimično nem. Sme da „peva”, ali ne sme da govori; licem okrenut ka umetnosti, ne ka ljudima; bilo bi netaktično ako bi taj sveštenik koji činodejstvuje pred oltarom odjednom počeo da brine o tome šta to ljudi s njim izvode, i još da se gloži zbog kvalifikacija koje pripisuju njegovom liku i delu (a jedno je u vezi sa drugim). Umetnik je, takoreći, delimično bespomoćan.

R: I to je u vama odavno čučalo. Ta vaša oholost…

G: Oholost? Ma kakva oholost! To je najprirodniji vid prava na samoodbranu! Potpuno suprotno – ohola je koncepcija koju bih nazvao „aseptično­aristokratska”, po kojoj velečasnom umetniku nije dopušteno da se „unizi”, on mora da se pretvara da ga se ta mišljenja ne dotiču. I ohola je, takođe, koncepcija koju bih nazvao „aristokratsko­socijalistička”, po kojoj umetnik ima pravo, pa čak i obavezu da licem bude okrenut ka ljudima, ali samo kao učitelj, predvodnik, duhovni vođa, rečju – kao više biće. Znate li zašto umetnik ne može da siđe s pijedestala? Zbog toga što umetniku nije dozvoljeno da prizna da se bori s ljudima za svoju superiornost. On „peva”. A to što peva zato da bi se probio – fuj!, o tome ni zuc!

Pa ipak, svako umetničko delo ima ta dva lica. Nesebično je, nastaje iz čiste kontemplacije, ali je takođe proizvod ambicije, umetnikove žudnje da se uzvisi, da bude priznat; pa čak i ako je nesebičan i čist ko suza, onda i ta čistota ide naruku uspehu dela i oruđe je lične ekspanzije. Diskretnim ćutanjem zaobići taj drugi aspekt umetnosti znači osiromašiti je, lažirati je, i – dođavola!… da li ja, autor, treba da sedim ovde ko bubica i da puštam da me svako živi deformiše kako mu se samo prohte?

U Ferdidurke sam se, takođe, borio za to: imati pravo na vlastito lice. Ali u Dnevniku sam otkrio retoričnost obične proze. Jer ipak, ono što je bilo umetnički kapital Ferdidurke postajalo je nepristojno u okvirima kolokvijalnog načina beleženja u Dnevniku. Šta je to?! Nekakvo zamumuljeno piskaralo što, umesto da sedi mirno i čeka da ga drugi pohvale, sam sebe diže u visine?! Koji trubi na sav glas o svojim privatnim ukusima i naklonostima, kao da to nekog interesuje? Šta to treba da bude? Autoreklama? Manija veličine? Sprdnja?

Mnogi od mojih kolega po peru, Poljaka u emigraciji, bili su spremni da me optuže za nelojalnu konkurenciju.

R: Danas, kad ste priznat pisac, u vašem Dnevniku već je mnogo manje gorčine, a u ono vreme to mora da je bilo veoma iritantno. Narušili ste nešto više od morala, konvencije. Sem toga, oholost je još teže podneti imajući u vidu lakoću s kojom se uzoholite…

G: Da se toliko uzoholim mogao sam samo zahvaljujući svojoj izuzetnoj skromnosti. Onaj ko govori o sebi „želim da budem veliki”, manje je za sebe vezan, drži sebe na većem odstojanju nego onaj koga obliva rumenilo na samu pomisao da tako nešto prizna. Onaj ko otkriva vlastiti subjektivizam, taj je objektivniji.

R: Vaš metod, ako dobro razumem, svodi se na otkrivanje. Otkriti svoju nezrelost. Otkriti svoju žudnju za superiornošću, zrelošću. Javno, otvoreno – to je vaš moto.

G: Baš naprotiv!

R: Vrdate kao čikov.

G: Ne vrdam ja, to je književnost. Šta bi se desilo sa čikovom kad biste ga uhvatili? Pojeli biste ga. Književnost i čikov dokle god žive, vrdaju.

Iskrenost…

Za mene kao pisca, nema većeg straha od toga. Naivna, prostolinijska iskrenost u književnosti ne služi ničemu. I evo još jedne dinamične antinomije umetnosti: što si izveštačeniji, utoliko možeš da budeš iskreniji, izveštačenost omogućava umetniku da bude bliži postidnim istinama. A što se Dnevnika tiče… Da li ste ikada videli „iskren” dnevnik? Pa „iskreni” dnevnik je lažljiv dnevnik, jer iskrenost nije od ovoga sveta. I iskrenost je dosadna. To je neefektno!

Dakle? Dnevnik je ipak morao da bude iskren, ali nije mogao da bude iskren. Kako se izvući? Reč, ta opuštena reč govornikova, ima jedno utešno svojstvo, bliska je iskrenosti, ali ne onda kada nešto priznajemo, nego kada nešto hoćemo, kad nečemu težimo. Zato je Dnevniku trebalo oduzeti ispovedni ton, on je morao da me pokaže „u akciji”, u mojoj nameri da se nametnem ljudima na taj, a ne na drugi način, u tom mom samooblikovanju izloženog ljudskom pogledu. „Takav hoću da budem za vas”, a ne „takav sam”.

R: Ta namera je u dubini duše svakoga ko piše dnevnik.

G: Možda. Ali „u dubini”. Po meni, savremena književnost je ona koja stavlja tačku na „i”.

R: Stalno govorimo o tim privatnim svojstvima vašeg Dnevnika. Pa ipak, njegova tematika je neuporedivo opširnija. Približno možemo razlikovati nekoliko glavnih motiva. Zanima me da li ćete se složiti s mojom klasifikacijom.

a) Ono što pišete o sebi da biste se ispoljili, objasnili, da biste sobom sablaznili, iznenadili, začudili… na primer impresije, uspomene, izveštaji s putovanja, priznanja i ispovesti (ipak!).
b) Komentari na sopstveno stvaralaštvo i rat s kritičarima.
c) Rat s književnošću i umetnošću uopšte, napadi na čistu poeziju; napadi na slikarstvo, napadi na Pariz…
d) Rat s filozofijom, a posebno sa egzistencijalizmom, katolici­ zmom, marksizmom i, napokon, sa strukturalizmom.
e) Rat s Poljskom i problematika drugorazrednih kultura.
f) O vašem „čoveku”, onakvim kakvim ga vi vidite: kao stvaraoca i sužnja forme; kao „nedo” biće (nedovoljno, nedozrelo).
g) Ekscentričnosti, poigravanja, zavitlavanja, Zabava sa čitaocima.
h) Stranice isključivo artističkog karaktera – humor ili lirizam posebno.

G: Nemam ništa protiv takve segregacije pod uslovom da se te tačke zajedno pomešaju. Jer moj Dnevnik, to je ćušpajz i skoro svaka rečenica nekolikim bogovima istovremeno služi.

Kad razmišljam o Dnevniku, pokušavam da shvatim zašto je to moje obično „ja” jednom pušteno na slobodu, pokazalo takvu agresivnost. Jer, znate, ja sam već u prethodnim, artističkim delima bio ratnički nastrojen, a onda sam se tek ovde usudio da budem dosledna opozicija gotovo čitavoj savremenoj kulturi. Čudi me moja hrabrost. I nonšalancija tog napada. I njegova žestina.

Nije li to zbog toga što je u pozadini ogromnog okeana moje „ja” bilo tako minorno, marginalno, anonimno, privatno? Cinkario sam ludaka. Nisam imao ništa da izgubim. Mogao sam da pišem šta mi se prohte, jer to nikoga nije potresalo. I ako sam čak tada i bio (nepriznat) umetnik, pesnik, ipak nisam bio književnik, ako pod time razumemo nekoga ko je ušao u književni svet, ima određene manire svojstvene toj sredini i određeno obrazovanje… to nije samo intelektualna škola, više je škola dobrog odgoja… bez nje je teško biti član, da upotrebim tu metaforu, Svetskog saveza književnika. Moja prirodna sklonost ka privatnoj egzistenciji, želja da živim za svoj račun, našle su podršku u mojim socijalnim prilikama, mom argentinskom izgnanstvu i osobenjaštvu – u tome je bio koren agresije Dnevnika, a Dnevnik je gotovo nehotično postao ta agresija. Bio sam niko i ništa, dakle, mogao sam sebi svašta dopustiti.

Elem, tako je to u kulturi, dok se pridržavamo pravila igre svega ima, sve je na svom mestu, priznato je i uživa poštovanje. Čim, međutim, prekršiš pravila, igri je kraj.

Ujutru, posle doručka, kulturni čovek prelistava kulturni nedeljnik i pasionirano čita žustru polemiku između strukturaliste i egzistencijaliste. To je toliko inteligentno da čovek ne može direktno da zaključi da je glupo… glupo je, jer se oba mislioca prave da su pametniji nego što jesu, jer istini za volju, znaju oni tamo nešto, površno, ovlaš, na brzaka, traljavo (može li se danas znati drugačije?).

Naš homo sapiens kada poluzainteresovano pročita ovu glupo­pametnu polemiku, izlazi u grad da pogleda izložbu Pikasovih ili, ako vam je draže, Ticijanovih dela. I tu Lepotu guta zaokupljeno, ali kao da je rastrzan; ushićen je, ali kao da ga se to ne dotiče; pada na kolena, ali kao da ne pada. Zatim se sa žaljenjem rastaje od Lepote, ali sa olakšanjem. Vrativši se kući baca se na najnoviji roman i čitaga, ali kao da ga ne čita. Zevne. Pogleda kroz prozor. Odloži roman, uzima u ruke Ulisa i čita ne čitajući, ustaje, odlazi na doručak, i u kulturnim krugovima prepušta se razgovoru na visokom nivou i bez trunke snobizma, iskrenom, skromnom, ali…

Dovoljno, već vam je jasno. Posredi je to „ali” koje nije deo igre. Moj Dnevnik ne postoji zbog toga da bi kulturu produbljivao, obogaćivao, nego zato da bi proveravao da li je ona prema našem guberu skrojena i da li deli zemlju s nama, ili se otrgla i u visinama lebdi terajući nas da dižemo nos. Nije kultura ta koja mene zanima, nego naš odnos prema njoj. Moje ishodište je perfidno pojednostavljujuće: svako se pravi da je pametniji i zreliji nego što jeste.

R: To gotovo da izgleda kao obična demaskacija snobizma.

G: Snobizma? Naravno, takođe i to, ali ovde je i nešto važnije u pitanju. Posredi je otuđenje, možda gore od onog koje uzrokuju mašine. Mehanizmi tog naslojavanja i izdizanja kulture su komplikovani i vrše se izvan nas, u međuljudskoj sferi.

Ja sam sa sela i to nešto je isto tako imalo uticaja na moje inklinacije.

Zamislite moj Dnevnik kao proboj seljana u evropsku kulturu, ili kao proboj plemića, poljskog šljahtića sa sela, nepoverljivog seljana sa zdravim seljačkim razumom, seljački realističnog. Ja sam to poneo iz kuće i taj šljahtinski stil je nešto neverovatno otporno, tako da sam, uprkos svim tim godinama života u tuđini i gradu – i dalje palanački sitnoposednik. Jednom sam zabeležio u Dnevniku da sam u mladosti, u društvu sa intelektualcima bio zemljoposednik, građanin – zato da bih ih nervirao, dok sam okružen svojom porodicom i susedima – da bih ih nervirao – bio umetnik, probisvet, intelektualac. I zabeležio sam i ovo: da se po kulturi šetam kao plemić po voćnjaku na majuru svome, zagrizam kruške ili šljive, i kažem: ova je dobra, ova nije ukusna… Ne poričem, takva sibaritsko­vlastelinska promenada po voćnjaku može biti iritantna, pogotovo za stvaraoce, za one koji proizvode, koji izgaraju na oltaru viših vrednosti; ali ako moj dnevnik može nečemu da posluži, onda ponajviše služi konfrontiranju seoske relaksiranosti sa neumornim zgomilavanjem svih tih pregnuća u krilu višemilionskih prestonica Evrope i Amerike.

Mogao bih sebe definisati kao poljskog plemića koji je svoj univerzalni rezon otkrio u tom nečem što nazivam distancom prema formi (pa i kulturi). Poljski šljahtić – donekle anahrona pojava – većinom svetu nije simpatičan. Još bolje! To tražim! Pokazaću kakvu snagu može da ima šljahtinska kritika vrednosti.

Šta je moja snaga? Baš to što je sve u životu onako… kojekakvo… nepotpuno… izmešano… nedovoljno… Baš taj pravi jezik života, a ne onaj ispoliran, isforsiran, izdignut, taj kojim vi operišete!

Ja sam kao aspirin koji otklanja grč.

R: Izvinjavam se! Aspirin – možda, ali šljahtić! Šljahtić koji je napisao Ferdidurke, Venčanje, Pornografiju? Vi ste revolucionar, prevratnik, bogohulnik i avangardista, a ne šljahtić!

G: Avangarda koju pravi donekle konzervativni šljahtić možda zavređuje više poverenja. Nije zdravo kad je frizer baš isti kao i svi drugi frizeri, ubedljivije je kada frizer ima stav i ponašanje pukovnika, a pukovnik se upodobljava farmaceutu. Za umetnost je bolje da ne ishodi direktno iz gremija kojem pripada autor. Još jednom ću ponoviti da je spajanje suprotnosti najbolja stvaralačka metoda.

I ne vidim zbog čega plemić ne bi bio najsavremeniji čovek sveta… ako se odnosi prema samom sebi na zaista savremen način.

Stavljam naglasak na ono seosko u sebi, jer mi, barem u Dnevniku, to deluje tvorački snažnije, iz te pozicije mogu da kritikujem. Mada treba priznati da ta kritika… i nije tako jednostavna kao što izgleda. Jer taj moj atak na intenzivnost nije mogao biti intenzivan, moj Dnevnik nije mogao da postane ono što bi da podrije, ono sa čim vojuje, ta moja kritika morala je da bude nehajna, nonšalantna, neobavezna… pa čak i u tom nehaju neintenzivna…

R: Dakle, napad čija snaga počiva u slabosti?

G: Paradoksalno, zar ne? Ali odavno sam spoznao ništavnost argumentacije i znao sam da se shvatanjem slabo šta može postići, da više treba namamljivati, inficirati tonom, duhovnim odrazom, stavom. Dakle, ta razbarušenost Dnevnika, ta smeša važnog i sporednog, to izbegavanje svakog maksimuma, ta promenada, sve je to lovačka vabilica, koja treba da navuče, navadi i izmami određen stil i određen ton.

Znao sam, to je mnogo važnije. Za moj kafanski sto dolazila je da sedne brojna omladina, i u Poljskoj i kasnije u Argentini. Neki su bili svađalački nastrojeni i pravili su mi jaku opoziciju. Dugo nisam mogao da shvatim zašto je mnoge od tih mojih oponenata mrzelo da me upozna sa svojom porodicom, zašto su tako kilavili s tim da mi predstave svoje drugare. Na kraju sam prozreo: oponent je preuzimao moj ton, pa čak i moje šale, i savršeno je trijumfovao meni iza leđa. Kad sam slučajno upoznao rođaku svog takmaca, ona je uzviknula: ali vi govorite potpuno istim tonom kao Alberto! Tada mi Albertovi argumenti više nisu bili strašni, znao sam da sam ga osvojio! Daleko sam od razmišljanja da će mi Sartr ili Fuko ikada praviti slične prepreke sa svojim rođakama, ali tu i tamo, ja ću polako da izbijem. Ne želim da budem talas koji udara o stenu, hoću (u Dnevniku) da budem voda koja curi, prodire, probija se…

(Pročitajte i intervju sa Simon de Bovoar, ili segment iz knjige razgovora sa Orsonom Velsom.)

[1] Deux magots – čuvena kafeterija u Parizu koja je imala reputaciju sastajališta intelektualne elite. (Fusnote su prevoditeljskine.)
[2] Misli se na „glosu”; u pisanju se Gombrovič pridržavao načela starog poljskog pravopisa, uključujući i poljski nastavak „y” koji označava množinu.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: