U senci holokausta, esej Maše Gesen (II deo) U nastavku eseja, Gesen piše o stradanjima palestinskih civila izazvanih napadima izraelskih snaga u pojasu Gaze, koji, ako se danas nazove getom, dovodi u pitanje pravo Izraelaca da budu jedine žrtve.

Uništavanje u pojasu Gaze, oktobar 2023. (foto: Wikimedia Commons)

Rusko-američka novinarka Maša Gesen trebalo je da dobije nagradu za političku misao “Hana Arent”. Međutim, fondacija “Hajnrih Bel”, bliska nemačkoj Zelenoj partiji, je “u dogovoru sa Senatom grada Bremena” odlučila da se povuče iz ceremonije dodele nagrade ovoj novinarki, a kao razlog je naveden skorašnji esej “U senci holokausta” koji je Gesen objavila u časopisu New Yorker. Mi vam prenosimo sporni esej u dva dela. Prvi deo možete pročitati ovde.

 *  *  *

Ovog novembra sam otputovala iz Berlina u Kijev, vozom kroz Poljsku, a zatim Ukrajinu. Ovo je dobro mesto da kažem nekoliko stvari o mom odnosu prema jevrejskoj istoriji ovih zemalja. Mnogi američki Jevreji odlaze u Poljsku da posete ono malo, ako ništa drugo, što je ostalo od starih jevrejskih kvartova, da jedu hranu rekonstruisanu po receptima koje su ostavile davno nestale porodice, i da idu u obilaske jevrejske istorije, jevrejskih geta i nacističkih koncentracionih logora. Bliskija mi je ova istorija. Odrasla sam u Sovjetskom Savezu 70-ih, u senci sveprisutnog holokausta, jer ga je samo deo moje porodice preživeo i zato što je sovjetska cenzura potisnula svako pominjanje tog događaja. Kada sam, oko devete godine, saznala da su neki nacistički ratni zločinci još uvek na slobodi, prestala sam da spavam. Zamišljala sam jednog od njih kako se penje kroz naš balkon na petom spratu da me otme.

Tokom leta, naša rođaka Ana i njeni sinovi iz Varšave bi dolazili u posetu. Njeni roditelji su odlučili da se ubiju nakon što je izgoreo Varšavski geto. Anin otac se bacio pod voz. Anina majka je trogodišnju Anu vezala za struk šalom i skočila u reku. Jedan Poljak ih je izvukao iz vode, a preživeli su rata skrivajući se na selu. Znala sam priču, ali nisam smela da je pomenem. Ana je bila odrasla kada je saznala da je preživela holokaust i čekala je da kaže svojoj deci, koja su bila otprilike mojih godina. Prvi put kada sam otišla u Poljsku, devedesetih godina, istraživala sam sudbinu mog pradede, koji je proveo skoro tri godine u Bjalistočkom getu pre nego što je ubijen u Majdaneku.

Ratovi za sećanje na holokaust u Poljskoj trajali su paralelno sa nemačkim. Ideje oko kojih se vodi borba u ove dve zemlje su različite, ali jedna dosledna karakteristika je umešanost desničarskih političara sa državom Izrael. Kao i u Nemačkoj, devedesetih i dvehiljaditih ljudi su mogli videli ambiciozne napore da se sačuvaju sećanja, kako nacionalne tako i lokalne, koja su se probila kroz tišinu sovjetskih godina. Poljaci su izgradili muzeje i spomenike kojima su se sećali Jevreja ubijenih u holokaustu — a koji je polovinu svojih žrtava odneo u Poljskoj okupiranoj od strane nacista — i jevrejske kulture koja je izgubljena sa njima. Onda je usledila reakcija. To se poklopilo sa dolaskom na vlast desničarske, neliberalne partije Pravo i pravda, 2015 godine. Poljaci su sada želeli verziju istorije u kojoj su oni žrtve nacističke okupacije skupa sa Jevrejima, koje su pokušavali da zaštite od nacista.

To nije tačno: slučajevi u kojima su Poljaci rizikovali svoje živote da spasu Jevreje od Nemaca, kao u slučaju moje rođake Ane, bili su izuzetno retki, dok je suprotno – da čitave zajednice ili državne strukture Poljske pre okupacije, kao što su policijske ili gradske kancelarije, vrše masovna ubistva Jevreja — bilo uobičajeno. Ali istoričari koji su proučavali ulogu Poljaka u holokaustu bili su na udaru. Istoričar sa Prinstona, rođen u Poljskoj, Jan Tomaš Gros (Jan Tomasz Gross) ispitivan je i zaprećeno mu je krivičnim gonjenjem jer je napisao da su Poljaci ubili više poljskih Jevreja nego Nemaca. Poljske vlasti su ga proganjale i nakon što je otišao u penziju. Vlada je sklonila Darijuša Stolu (Dariusz Stola), šefa POLIN-a, varšavskog inovativnog muzeja poljske jevrejske istorije, sa njegove funkcije. Istoričari Jan Grabovski (Jan Grabowki) i Barbara Engelking izvedeni su pred sud jer su napisali da je gradonačelnik jednog poljskog sela bio saradnik u holokaustu.

„Priznanje holokausta je naša savremena evropska ulaznica“, napisao je istoričar Toni Džat u svojoj knjizi Posle rata iz 2005.

Kada sam pisala o slučaju Grabovskog i Engleking, dobila sam neke od najstrašnijih pretnji smrću u svom životu. (Primila sam mnogo pretnji smrću; većina se zaboravi.) Jedna, poslata na moju poslovnu e-mail adresu, glasi: „Ako nastaviš da pišeš laži o Poljskoj i Poljacima, sasuću ti ove metke u telo. Vidi prilog! Po pet u svako koleno, tako da više nećeš hodati. Ali ako nastaviš da širiš svoju jevrejsku mržnju, sručiću ti sledećih 5 metaka u pičku. Treći korak nećeš primetiti. Ali ne brini, neću te posetiti sledeće nedelje ili za osam nedelja, vratiću se kada zaboraviš ovaj e-mail, možda za 5 godina. Na mojoj si listi (…)” Prilog je bio slika dva sjajna metka na dlanu. Državni muzej Aušvic-Birkenau, na čijem je čelu osoba postavljena od strane vlade, objavio je tvit sa osudom mog članka, kao i izveštaj sa Svetskog jevrejskog kongresa. Nekoliko meseci kasnije, poziv da govorim na univerzitetu je povučen jer se, kako je univerzitet rekao mom agentu, pokazalo da sam možda antisemita.

Tokom poljskih ratova za sećanja na holokaust, Izrael je održavao prijateljske odnose sa Poljskom. Netanjahu i poljski premijer Mateuš Moravjecki su 2018. izdali zajedničku izjavu protiv „dela koje imaju za cilj da okrive Poljsku ili poljsku naciju u celini za zločine koje su počinili nacisti i njihovi saradnici različitih nacija“. U izjavi se lažno tvrdi da su „strukture poljske andergraund države koje je nadgledala poljska vlada u egzilu stvorile mehanizam sistematske pomoći i podrške jevrejskom narodu“. Netanjahu je stvarao saveze sa neliberalnim vladama centralnoevropskih zemalja, kao što su Poljska i Mađarska, delimično kako bi sprečio učvršćivanje antiokupacionog konsenzusa u Evropskoj uniji. Zbog toga je bio spreman da laže o holokaustu.

Svake godine desetine hiljada izraelskih tinejdžera putuju u muzej Aušvic pre nego što završe srednju školu (iako su prošle godine putovanja otkazana iz bezbednosnih razloga i sve većeg insistiranja poljske vlade da se umešanost Poljaka u holokaust izbriše iz istorije). To je snažno putovanje koje formira identitet i dolazi samo godinu ili dve pre nego što se mladi Izraelci pridruže vojsci. Noam Čajut (Noam Chayut), osnivač grupe koja se zaluže za prekidanje okupacije u Izraelu “Breaking the Silence”, pisao je o svom putovanju iz srednje škole, koje se dogodilo kasnih devedesetih godina, „Tada, u Poljskoj, kao srednjoškolac adolescent, počeo sam da osećam pripadnost, samoljublje, moć i ponos, i želju da doprinesem, da živim i budem jak, tako jak da niko nikada neće pokušati da me povredi.”

Čajut je ovaj osećaj noseio sa sobo u IDF (Izraelske odbrambene snage, prim. prev.), koji ga je poslao na okupiranu Zapadnu obalu. Jednog dana je lepio obaveštenja o oduzimanju imovine. U blizini se igrala grupa dece. Čajut se osmehnuo jednoj maloj devojčici, kako je smatrao, ljubaznim i nepretećim osmehom. Ostala deca su otrčala, ali devojčica se ukočila, uplašena, dok i ona nije pobegla. Kasnije, kada je Čajut objavio knjigu o promeni koju mu je ovaj susret izazvao, napisao je da nije siguran zašto ju je izazvala baš ta devojčica: „Na kraju krajeva, bilo je tu i okovani klinac u džipu i devojčica u čiju smo porodičnu kuću provalili kasno jedne noći da bismo pokupili njenu majku i tetku. I bilo je mnogo dece, stotine njih, koja su vrištala i plakala dok smo preturali po njihovim sobama i njihovim stvarima. A tu je bilo i dete iz Dženina čiji smo zid razneli eksplozivom koji je napravio rupu samo nekoliko centimetara od njegove glave. Za čudo, ostao je nepovređen, ali sam siguran da su mu sluh i um bili jako oštećeni.” Ali u očima te devojke, tog dana, Čajut je video odraz uništiteljskog zla, za koje su ga učili da postoji, ali samo između 1933. i 1945. godine, i to samo tamo gde su vladali nacisti. Čajut je svoju knjigu nazvao Devojčica koja je ukrala moj holokaust.

Putovala sam vozom od poljske granice do Kijeva. Skoro 34.000 Jevreja je streljano u Babinom Jaru, džinovskoj jaruzi na periferiji grada, za samo 36 sati u septembru 1941. Još desetine hiljada ljudi je tamo umrlo pre nego što je rat završen. To je ono što je sada poznato kao holokaust kuršumima. Mnoge zemlje u kojima su se desili ovi masakri — baltičke zemlje, Belorusija, Ukrajina — ponovo su kolonizovane, ovaj put od strane Sovjetskog Saveza nakon Drugog svetskog rata. Disidenti i jevrejski kulturni aktivisti rizikovali su svoju slobodu da održe sećanje na ove tragedije, da prikupe svedočanstva i imena i, gde je to moguće, da sami očiste i zaštite te lokacije. Nakon pada Sovjetskog Saveza, projekti očuvanja sećanja su išli pod ruku sa naporima za pridruživanje Evropskoj uniji. „Priznanje holokausta je naša savremena evropska ulaznica“, napisao je istoričar Toni Džat u svojoj knjizi Posle rata iz 2005.

tvrdnje Rusije da ju je Ukrajina prva napala i njeno prikazivanje ukrajinske vlade kao fašističke su lažni; Hamas je, s druge strane, tiranska sila koja je napala Izrael i počinila zločine

U šumi Rumbula, izvan Rige, na primer, gde je 1941. ubijeno oko dvadeset pet hiljada Jevreja, 2002. je otkriven spomenik, dve godine pre nego što je Letonija primljena u EU. Ozbiljni napori da se obeleži Babin Jar spojili su se nakon revolucije 2014. koja je postavila Ukrajinu na put aspiracije ka EU. Do trenutka kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, u februaru 2022. godine, nekoliko manjih objekata je bilo završeno i ambiciozni planovi za veći muzejski kompleks su bili u povoju. Sa invazijom, gradnja je zaustavljena. Nedelju dana nakon rata punih razmera, ruska raketa je pala direktno pored memorijalnog kompleksa, ubivši najmanje četiri osobe. Od tada su neki ljudi povezani sa projektom prešli u tim istražitelja ratnih zločina.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski vodio je iskrenu kampanju da pridobije podršku Izraela za Ukrajinu. U martu 2022. održao je govor u Knesetu, u kojem nije naglašavao sopstveno jevrejsko nasleđe, već se fokusirao na neraskidivu istorijsku vezu između Jevreja i Ukrajinaca. On je povukao nedvosmislene paralele između Putinovog režima i Nacističke partije. Čak je tvrdio da su pre osamdeset godina Ukrajinci spasavali Jevreje. (Kao i u slučaju Poljske, lažna je svaka tvrdnja da je takva pomoć bila široko rasprostranjena.) Ali ono što je funkcionisalo u slučaju desničarske vlade Poljske nije uspelo proevropskom predsedniku Ukrajine. Izrael nije pružio Ukrajini pomoć za koju je molila u ratu protiv Rusije, zemlje koja otvoreno podržava Hamas i Hezbolah.

Ipak, i pre i posle napada 7. oktobra, fraza koju sam čula u Ukrajini verovatno više od bilo koje druge bila je „Moramo da budemo kao Izrael“. Političari, novinari, intelektualci i obični Ukrajinci identifikuju se sa pričom koju Izrael priča o sebi, pričom o malom, ali moćnom ostrvu demokratije koje snažno stoji protiv neprijatelja koji ga okružuju. Neki ukrajinski levičarski intelektualci tvrde da Ukrajina, koja vodi antikolonijalni rat protiv okupatorske sile, treba da vidi svoj odraz u Palestini, a ne u Izraelu. Ovi glasovi su marginalni i najčešće pripadaju mladim Ukrajincima koji studiraju ili su studirali u inostranstvu. Posle napada Hamasa, Zelenski je želeo da što pre ode u Izrael ne bi li pokazao podršku i jedinstvo između Izraela i Ukrajine. Izraelske vlasti izgleda imaju drugačije ideje — poseta se nije dogodila.

Dok Ukrajina bezuspešno pokušava da navede Izrael da prizna da ruska invazija liči na genocidnu agresiju nacističke Nemačke, Moskva je napravila propagandni univerzum oko prikazivanja vlade Zelenskog, ukrajinske vojske i ukrajinskog naroda kao nacista. Drugi svetski rat je centralni događaj ruskog istorijskog mita. Tokom vladavine Vladimira Putina, kako su umirali poslednji ljudi koji su preživeli rat, komemorativni događaji su se pretvorili u karnevale koji slave rusku žrtvu. SSSR je u tom ratu izgubio najmanje dvadeset sedam miliona ljudi, od kojih je nesrazmerno veliki broj Ukrajinaca. Sovjetski Savez i Rusija su se skoro neprekidno borili u ratovima od 1945. godine, ali reč „rat“ je i dalje sinonim za Drugi svetski rat, a reč „neprijatelj“ se koristi paralelno sa „fašista“ i „nacistički“. To je Putinu umnogome olakšalo da u objavljivanju novog rata označi Ukrajince kao naciste.

Netanjahu je uporedio ubistva koja je na muzičkom festivalu izvršio Hamas sa holokaustom kuršumima. Ovo poređenje, koje su pokupili i preneli svetski lideri, uključujući predsednika Bajdena, služi da se ojača argument Izraela za vršenje kolektivnog kažnjavanja stanovnika Gaze. Slično tome, kada Putin kaže „nacista“ ili „fašista“, on misli da je ukrajinska vlada toliko opasna da Rusija ima opravdanje za bacanje tepih-bombi, opsadu ukrajinskih gradova i ubijanje ukrajinskih civila. Naravno, postoje značajne razlike: tvrdnje Rusije da ju je Ukrajina prva napala i njeno prikazivanje ukrajinske vlade kao fašističke su lažni; Hamas je, s druge strane, tiranska sila koja je napala Izrael i počinila zločine koje još ne možemo u potpunosti da shvatimo. Ali da li su ove razlike važne kada se opravdava ubijanje dece?

U prvim nedeljama pune invazije Rusije na Ukrajinu, kada su njene trupe okupirale zapadna predgrađa Kijeva, direktor kijevskog muzeja Drugog svetskog rata Jurij Savčuk (Yurii Savchuk) živeo je u muzeju i razmišljao o stalnoj postavci. Dan nakon što je ukrajinska vojska isterala Ruse iz kijevske oblasti, sastao se sa glavnokomandujućim ukrajinskih oružanih snaga Valerijem Zalužnijem (Valerii Zaluzhnyi) i dobio dozvolu da počne da prikuplja artefakte. Savčuk i njegovo osoblje otišli ​​su u Buču, Irpin i druge gradove koji su upravo bili „de-okupirani“, kako su Ukrajinci rekli, i intervjuisali ljude koji još nisu ispričali svoje priče. „To je bilo pre ekshumacija i ponovnih sahranjivanja“, rekao mi je Savčuk. „Videli smo pravo lice rata, sa svim njegovim emocijama. U atmosferi su se osećali strah i užas, a mi smo to apsorbovali putem vazduha.”

kako je ispričao tužilac na suđenju Ajhmanu, holokaust je unapred određen događaj, deo jevrejske istorije — i samo jevrejske istorije.

U maju 2022. muzej je otvorio novu postavku pod nazivom „Ukrajina – Raspeće“. Počinje izložbom čizama ruskih vojnika, koje je Savčukov tim prikupio. Čudan je taj preokret: i muzej Aušvic i Muzej holokausta u Vašingtonu izložili su stotine ili hiljade cipela koje su pripadale žrtvama holokausta. Oni prenose razmere gubitka, čak i kada pokazuju samo njegov mali deo. Izložba u Kijevu pokazuje razmere pretnje. Čizme su položene po podu muzeja u obliku petokrake, simbola Crvene armije koji je u Ukrajini postao zloglasan kao i kukasti krst. Kijev je u septembru uklonio zvezde petokrake sa spomenika posvećenom Drugom svetskom ratu na onome što se nekada zvalo Trg pobede — preimenovan je jer sama reč „Pobeda“ označava slavljenje Rusije u onome što se još uvek naziva Velikim otadžbinskim ratom. Grad je takođe promenio datume na spomeniku, sa „1941-1945“ – godine ratovanja Sovjetskog Saveza i Nemačke – na „1939-1945“. Prepravljanje sećanja spomenik po spomenik.

Izraelski sud je 1954. godine istraživao slučaj klevete u koji je umešan mađarski Jevrej po imenu Izrael Kastner. Deceniju ranije, kada je Nemačka okupirala Mađarsku i sa kašnjenjem požurila da sprovede masovno ubistvo svojih Jevreja, Kastner je, kao vođa jevrejske zajednice, ušao u pregovore sa samim Adolfom Ajhmanom. Kastner je predložio da sa deset hiljada kamiona otkupi živote mađarskih Jevreja. Kada to nije uspelo, pregovarao je da spase 1685 ljudi tako što će ih vozom prevesti u Švajcarsku. Stotine hiljada drugih mađarskih Jevreja utovareno je u vozove koji su išli za logore smrti. Preživeli mađarski Jevrejin javno je optužio Kastnera da je sarađivao sa Nemcima. Kastner ga je tužio za klevetu i, posledično, našao se na suđenju. Sudija je zaključio da je Kastner “prodao svoju dušu đavolu”.

Optužba za saradnju protiv Kastnera počivala je na tvrdnji da nije rekao ljudima da idu u smrt. Njegovi tužioci su tvrdili da bi se, da je upozorio deportovane, oni pobunili, a ne bi išli ​​u logore smrti kao ovce na klanje. Suđenje se tumačilo kao početak diskurzivnog sukoba u kojem se izraelska desnica zalaže za preventivno nasilje i vidi levicu kao svojevoljno bespomoćnu. U vreme suđenja, Kastner je bio levičarski političar; njegov tužilac je bio desničarski aktivista.

Sedam godina kasnije, sudija koji je predsedavao suđenjem za klevetu Kastnera bio je jedan od trojice sudija na suđenju Adolfu Ajhmanu. Ovde je bio i sam đavo. Tužilaštvo je tvrdilo da je Ajhman predstavljao samo jednu iteraciju večne pretnje Jevrejima. Suđenje je pomoglo da se učvrsti narativ kako Jevreji treba da budu spremni da preventivno koriste silu ne bi li sprečili svoje uništenje. Arent, izveštavajući o suđenju, nije se složila ni sa čime od svega ovoga. Njen izraz „banalnost zla“ izazvala je možda prvobitne optužbe, upućene jednoj Jevrejci, za banalizovanje holokausta. Taj izraz to nije bio. Ali ona je videla da Ajhman nije đavo, da možda đavo nije ni postojao. Ona je zaključila da ne postoji nešto kao što je radikalno zlo, da je zlo uvek bilo obično čak i kada je bilo ekstremno – nešto „nastalo u slivniku“, kako je kasnije rekla, nešto „potpuno plitko“.

Arent je takođe osporila priču tužilaštva da su Jevreji bili žrtve, kako je rekla, „istorijskog principa koji se proteže od faraona do Hamana – žrtve metafizičkog principa“. U ovoj priči, ukorenjenoj u biblijskoj legendi o Amaleku, narodu pustinje Negev koji se više puta borio protiv drevnih Izraelaca, tvrdi se da se svaka generacija Jevreja suočava sa svojim Amalekom. Ovu priču sam naučila kao tinejdžer; to je bila prva lekcija Tore koju sam ikada dobila, koju mi je dao rabin koji je okupio decu u predgrađu Rima gde su živele jevrejske izbeglice iz Sovjetskog Saveza dok su čekale papire da uđu u Sjedinjene Države, Kanadu ili Australiju. U ovoj priči, kako je ispričao tužilac na suđenju Ajhmanu, holokaust je unapred određen događaj, deo jevrejske istorije — i samo jevrejske istorije. Jevreji, u ovoj verziji, uvek imaju opravdan strah od uništenja. Zaista, oni mogu da prežive samo ako se ponašaju kao da je uništenje neizbežno.

Kada sam prvi put saznala za legendu o Amaleku, imala je savršenog smisla za mene. Opisivala je moje znanje o svetu; pomogla mi je da povežem svoje iskustvo zadirkivanja i premlaćivanja sa upozorenjima moje prabake da je korišćenje jidiš izraza iz kuće opasno u javnosti, sa nedokučivom nepravdom prema mom dedi i pradedi i mnogim drugim rođacima koji su ubijeni pre mog rođenja. Imala sam četrnaest godina i bila sam usamljena. Znala sam da smo moja porodica i ja žrtve, a legenda o Amaleku je prožela smislom i osećanjem zajednice to što sam se osećala kao žrtva.

Od najranijih dana osnivanja Izraela, javljalo se poređenje raseljenih Palestinaca sa raseljenim Jevrejima, samo da bi kasnije bilo odbačeno.

Netanjahu je mahao Amalekom nakon napada Hamasa. Logika ove legende, kako je on koristi – da Jevreji zauzimaju posebno mesto u istoriji i da imaju ekskluzivno pravo na žrtve – dala je snagu birokratiji koja se bori protiv antisemitizma u Nemačkoj i jeretičkom savezu između Izraela i evropske krajnje desnice. Ali nijedna nacija nije sve vreme žrtva niti su svi počinioci to sve vreme. Baš kao što veliki deo izraelskih tvrdnji o nekažnjivosti leži u statusu večne žrtve Jevreja, mnogi kritičari u toj zemlji pokušali su da opravdaju Hamasov teroristički čin kao predvidljiv odgovor na izraelsko ugnjetavanje Palestinaca. Nasuprot tome, u očima pristalica Izraela, Palestinci u Gazi ne mogu biti žrtve jer je Hamas prvi napao Izrael. Borba oko jedinstvenog prava da se bude žrtva traje oduvek.

Poslednjih sedamnaest godina Gaza je ultragusto naseljena, siromašna, ograđena teritorija iz koje je samo mali deo stanovništva imao pravo da izađe čak i na kratko – drugim rečima, geto. Ne kao jevrejski geto u Veneciji ili geto u centru grada u Americi, već kao jevrejski geto u nekoj istočnoevropskoj zemlji koju je okupirala nacistička Nemačka. U dva meseca otkako je Hamas napao Izrael, svi stanovnici Gaze trpe napade izraelskih snaga skoro bez prekida. Hiljade su umrle. U proseku svakih deset minuta u Gazi pogine jedno dete. Izraelske bombe gađale su bolnice, porodilišta i ambulantna vozila. Osam od deset stanovnika Gaze sada su beskućnici, sele se sa jednog mesta na drugo i nikako ne mogu da dođu na sigurno.

Čini se da je termin „zatvor na otvorenom“ skovao 2010. godine Dejvid Kameron, britanski ministar spoljnih poslova koji je tada bio premijer. Mnoge organizacije za ljudska prava koje dokumentuju stanje u Gazi usvojile su ovaj opis. Ali, kao i u jevrejskim getima okupirane Evrope, nema zatvorskih čuvara — Gazu ne kontrolišu okupatori, već lokalne snage. Pretpostavlja se da bi prikladniji izraz „geto“ izazvao napade zbog upoređivanja položaja opkoljenih stanovnika Gaze sa situacijom getoizovanih Jevreja. To bi nam takođe dalo jezik da opišemo šta se sada dešava u Gazi. Geto se likvidira.

Nacisti su tvrdili da su geta neophodna da bi se zaštitili ne-Jevreji od bolesti koje šire Jevreji. Izrael tvrdi da je izolacija Gaze, kao i zid na Zapadnoj obali, neophodna da bi se Izraelci zaštitili od terorističkih napada Palestinaca. Nacistička tvrdnja nije imala osnova u stvarnosti, dok izraelska tvrdnja proističe iz stvarnih i ponovljenih akata nasilja. To su suštinske razlike. Ipak, u obe tvrdnje se predlaže da okupatorska vlast može izabrati da izoluje, oslabi — i, sada, smrtno ugrozi — čitavu populaciju ljudi u ime zaštite svojih.

Od najranijih dana osnivanja Izraela, javljalo se poređenje raseljenih Palestinaca sa raseljenim Jevrejima, samo da bi kasnije bilo odbačeno. Godine 1948, kada je država (Izrael, prim. prev.) stvorena, članak u izraelskim novinama Maariv opisuje strašne uslove – „stari ljudi toliko slabi da su na ivici smrti“; „dečak sa obe noge paralizovane”; „još jedan dečak čije su ruke odsečene“ – u kojem su Palestinci, uglavnom žene i deca, napustili selo Tantura nakon što su ga izraelske trupe zauzele: „Jedna žena je nosila svoje dete u jednoj ruci, a drugom rukom je pridržavala svoju staru majku. Ona nije mogla da izdrži tempo, vikala je i molila ćerku da uspori, ali ćerka nije pristajala. Najzad se starica srušila na put i nije mogla da se pomeri. Ćerka je čupala kosu… strahujući da neće pobeći na vreme. Još gora od ovoga bila je asocijacija na jevrejske majke i bake koje su ovako ostajale na putevima pred grupama ubica.” Novinar se ugrizao za jezik. „Očigledno je da nema mesta za takvo poređenje“, napisao je on. “Ovakvu sudbinu su oni sami sebi prizvali.”

Jevreji su 1948. godine uzeli oružje u ruke da traže zemlju koja im je ponuđena odlukom Ujedinjenih nacija, a to je podela Palestine koja je bila pod britanskom kontrolom. Palestinci, uz podršku okolnih arapskih država, nisu prihvatili podelu i izraelsko proglašenje nezavisnosti. Egipat, Sirija, Irak, Liban i Transjordan izvršili su invaziju na proto-izraelsku državu, započevši ono što Izrael sada naziva Ratom za nezavisnost. Stotine hiljada Palestinaca pobeglo je od borbi. One koji nisu pobegli, izraelske snage su proterale iz njihovih sela. Većina njih se nikada nije mogla vratiti. Palestinci pamte 1948. kao Nakbu, reč koja na arapskom znači „katastrofa“, baš kao što Šoa na hebrejskom znači „katastrofa“. To što je poređenje neizbežno, nateralo je mnoge Izraelce da tvrde da su Palestinci, za razliku od Jevreja, sami izazvali svoju katastrofu.

Onog dana kada sam stigla u Kijev, neko mi je dao debelu knjigu. Bila je to prva akademska studija Stepana Bandere objavljena u Ukrajini. Bandera je ukrajinski heroj: borio se protiv sovjetskog režima; od raspada SSSR-a podignuto mu je na desetine spomenika. Posle Drugog svetskog rata završio je u Nemačkoj, predvodio partizanski pokret iz izbeglištva, a umro je tako što ga je otrovao KGB agent, 1959 godine. Bandera je takođe bio posvećeni fašista, ideolog koji je želeo da izgradi totalitarni režim. Ove činjenice su detaljno opisane u knjizi, koja je prodata u oko 1200 primeraka. (Mnoge knjižare su odbile da je prodaju.) Rusija radosno koristi ukrajinski kult oko Bandere kao dokaz da je Ukrajina nacistička država. Ukrajinci uglavnom reaguju tako što pravdaju Banderino nasleđe. Ljudima je uvek tako teško da pojme ideju da je neko mogao biti neprijatelj vašeg neprijatelja, a opet ne biti benevolentna sila. Biti žrtva i takođe počinilac. Ili obrnuto.

Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu