Šta čitaju oni koji pišu: Vuk Vučković “Sećam se pre svega kako nam je majka, koja je tada znala napamet desetine narodnih epskih pesama, govorila neku od njih pred spavanje”, otkriva nam spisatelj Vuk Vučković.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Moje najranije sećanje u vezi sa književnošću ne tiče se mog ličnog čitanja neke knjige. Sećam se pre svega kako nam je majka, koja je tada znala napamet desetine narodnih epskih pesama, govorila neku od njih pred spavanje. Isto tako nam je, nekad uz knjigu u ruci, a nekad čisto usmeno govorila Odiseju, čas po sećanju, a čas po proznom prevodu Panajotisa Papakostopulosa.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

To bi definitivno bili: Junaci antičkih mitova, Vojtjeha Zamarovskog.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Rumiju, Borhesu, Bulgakovu, Despotovu, Bori Stankoviću, Plutarhu, Herodotu, Kapušćinskom, Vinaveru esejisti i Nastasijeviću u ulozi pripovedača. Rumiju se vraćam jer nas on uči ljubavi, a preostalima jer su njihova dela uvek zanimljiva i jer se uz njih učim kako da pišem bolje. Svestan sam da ima ljudi koji ne čitaju dva puta iste pisce, ali ja nisam među njima i mislim da bih mnogo propustio da nisam imao neko drugo, treće ili četvrto čitanje pomenutih autora.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Ima ih mnogo, ali takođe imam i tu osobinu da se vratim knjizi koju nisam uspevao da pročitam i probam opet – često se desi da se neka barijera tada probije.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Famu o biciklistima. Imao bih nadu da je to zapravo remek-delo koje me čeka.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Sjenkjevičev Qvo vadis bi bio zanimljivo mesto.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Nosim u torbi uvek neku knjigu, ali nekad je to bilo da bih čitao, a sada je to zbog psiholoških razloga – da znam da je doza tu, a zapravo kada sam napolju uživam u posmatranju gradova, ostataka prirode i slušanju razgovora najrazličitijih ljudi. Pre 7-8 godina prestao sam da slušam muziku dok se krećem kroz grad. Prvo jer smatram da je to izuzetno nedruštven potez, bukvalno uvreda za sve ljude koji oko mene pokušavaju da se kreću, a ja ih ne čujem, a zatim i zato što sam propuštao ljudske glasove i zanimljive rečenice kojih u gradskom prevozu ili u nekom parku uvek ima u izobilju.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Vojislava Despotova i njegov roman Evropa broj 2, a nakon toga i njegova sabrana dela. On je pisac koji nema slabu tačku u svom delu – poezija, proza, eseji: sve je na izuzetno visokom nivou.

Pored toga i Flena O’Brajena – sva tri njegova romana jesu prevedena na srpski, ali su izdata u velikim vremenskim razmacima i različitim izdavačkim kućama. O’Brajenov Treći policajac jedan je od najduhovitijih romana koje sam pročitao. Uz to, potrudio bih se da objavim i Morelov izum Adolfa Bjoj Kasaresa i roman Mambo-Džambo afro-američkog autora Ismaila Rida, kao i sabrane pesme Lengstona Hjuza. Malo se odužila lista, znam, ali teško je bilo odabrati samo jedan naslov…

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Možda sam pre i imao taj momenat – vau, voleo bih da sam ja to napisao – ali više ne. Divim se svim istinski velikim stvaraocima i uživam u njihovim delima dok usput pokušavam da izgradim i redom reči u rečenici prikažem nešto svoje.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Hazarski rečnik, što se tiče domaćice. Ima tu u knjizi jedan nesrećni, obogaljeni lik koji radi u štampariji koji odjednom postaje izuzetno srećan. Ispostavlja se na kraju da je postao srećan kad je naučio kako da sam sebe oralno zadovoljava – to je, čini mi se, kroz ceo svoj opus radio i Pavić. I dok je ostatak njegovog dela evidentno slabiji, u Hazarskom rečniku je Pavić u najboljoj formi, ali kao i mnogi ljudi koji su stigli do vrha, ne želi da stane na vreme i onda njegova preterivanja počnu da dobijaju svoja preterivanja, čitav tekst hipertrofira i eksplodira nečujno.  Dok od strane književnosti mogu da navedem Objavu broja 49 Tomasa Pinčona i Divlje detektive Roberta Bolanja. Ne znam da li je do prevoda (Pinčona je preveo Albahari, pa verovatno nije), ali ceo taj paranoidni bućkuriš mi je delovao bezveze. Divlji detektivi sa druge strane imaju prelepe delove, ali broj pripovedača i eksperiment koji tu izvodi Bolanjo u jednom trenutku doveo me je kao čitaoca do toga da pomislim – sve je ovo moglo jednostavnije i efektnije. Nisi veliki pisac samo kad pišeš zakukuljena dela.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Mislim da toga nema u književnosti.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Rumi, Babelj, Ljosa, Lengston Hjuz i Vasilij Grosman.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Uši. Mada jako retko to radim i zato mi posle treba mnogo vremena da pronađem određeni deo koji bih opet da pročitam ili da pokažem nekome.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odslužene doživotne zatvorske kazne?

Teško pitanje. Mislim da bih na oba poneo Rumijevu Mesneviju.

Šta trenutno čitate?
Drenje Luke Bekavca, Autobiografiju Malkolm X-a, Vreme i priču Pola Rikera i  U zemlji Franje Josifa Ljubomira Koraćevića.

Drenje je izuzetno pomeren tekst, nabijen misterijom koja čeka i ne izlazi na vrata na prvo zvonjenje. Bekavčev hrvatski nekad deluje kao da je hiljadama jezika i dijalekata udaljen od mog srpskog.

Malkolm nam pripoveda o svom životu od početka do kraja. Jedan od najvećih revolucionara ikada imao je i jednu upečatljivu i tešku životnu priču koja ga je oblikovala. Činjenica da su ga favorizovali jer je imao svetliji ten govori o tome gde se on ponekad nalazio: između dve vatre.

Rikerova knjiga Velika je studija o narativu i narativnom shvatanju vremena koje je prošlo. Čeka se Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića da objavi i drugi deo te knjige.

Roman Ljubomira Koraćevića koji je završio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu simpatično je i iščašeno delce, ali mislim da bez obzira na prohodnost i mali broj strana pripada knjigama koje nemaju veliku publiku, što je šteta jer se radi o knjizi u kojoj nam je ponuđena samo priča, bez ikakvih primesa onoga što bi danas u najširem smislu potpalo pod autofikciju i bez ikakvih dodatnih objašnjenja. Samo tekst za čitaoca, bez prečica i olakšica.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: