Šta čitaju oni koji pišu: Mladen Jakovljević „Previše reči i nepotrebnih detalja opterećuju i ubijaju svaki pokušaj da domislim svet o kojem čitam. (...) Ono što nije napisano i opisano važno je koliko i ono što jeste“, kaže pisac i profesor engleske i američke književnosti Mladen Jakovljević.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Vajldova bajka „Slavuj i ruža“, ilustrovana, velikog formata, prva je pročitana knjiga koje se sećam. To je bilo negde na početku osnovne škole – bibliotekarka bi nam preporučila knjigu, a kada je vratimo postavila bi nekoliko pitanja i tako proverila da li smo je zaista pročitali. Ta knjiga veoma me je rastužila pa sam bibliotekarku zamolio da mi preporuči neku vedriju. Vajld bajke nije pisao za decu, ali one ipak nekako dođu do njih, prerano.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Teško je izabrati samo jednu. Svaki period imao je neku svoju priču. U nižim razredima osnovne škole to je bila gorepomenuta Vajldova bajka, u višim Poove priče i Heseov Stepski vuk, a tu negde se udenuo i Domanović. Zatim su u srednjoj školi na red došle Lavkraftove priče, Zelaznijeve Hronike Ambera, pa Dikov Ubik, Kingovo Uporište. Na fakultetu me je dočekao Džojsov Portret umetnika u mladosti, nakon fakulteta Ursula Le Gvin… Mislim da sam odrastao baš dugo i, iskreno, sa svakom knjigom koja na mene ostavi utisak još uvek pomalo odrastem.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Filipu K. Diku, već decenijama, zato što stalno pronađem nešto novo, neku novu nijansu, značenje, detalj koji nisam ranije primetio, ili sam prevideo njegov značaj.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Nostromo. Konradov stil mi jednostavno ne prija. Imam utisak da je tokom pisanja listao rečnike sinonima i koristio ih krajnje neumereno. Možda je to izvornim govornicima egzotično, ali meni je uvek delovalo usiljeno, neprirodno i naporno.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Takve uglavnom zaboravim odmah da mi ne zauzimaju mesto u memoriji.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Bez imalo dileme, u svetu Hronika Ambera, u kojem je moguće pronaći ili stvoriti svaki zamislivi svet, svaku verziju sopstvenog ili tuđeg života. Zvuči bajkovito, kao da ste pronašli zlatnu ribicu koja vam dozvoli da jedna od želja bude ispunjenje svake buduće želje. Ipak, u senkama Ambera, pa i u samom Amberu, mnogo je opasnosti, ali to svemu daje dodatnu čar.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Kada vidim ogromnog pauka.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Ne bih voleo da imam izdavačku kuću. Problemi sa kojima se suočavaju izdavači zaista nisu nešto sa čime bih umeo i mogao uspešno da se nosim.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Nema takve jer u tuđim svetovima nalazim ono što mi nedostaje. Ali voleo bih da jednog dana napišem knjigu koja će na nekoga ostaviti onakav utisak kakav je na mene ostavio Sondersov roman Linkoln u bardu.  

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Ruski klasici, svi redom. Previše reči i nepotrebnih detalja opterećuju i ubijaju svaki pokušaj da domislim svet o kojem čitam. Ne volim kada mi je to uskraćeno. Ono što nije napisano i opisano važno je koliko i ono što jeste. Ponekad je čak i važnije.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Mislim da dobre autore i dobre knjige nikada ne možete prekasno otkriti.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Svakako bih pozvao Oskara Vajlda i onda bi bilo sasvim svejedno ko je još za stolom jer pored njega niko drugi ne bi mogao doći do izražaja. Bilo bi sjajno uživo videti glasnogovornika estetizma i čuti neke nove oskarizme.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Ako je u papirnom formatu, grafitnom olovkom na marginama, mada nerado jer ne volim da šaram po knjigama. Ali zato u elektronskim izdanjima redovno označavam bitne delove i ubacujem napomene – bez imalo griže savesti.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
Ne znam da li me više užasava boravak na pustom ostrvu, doživotna robija, ili to što me ovo pitanje primorava da preispitam vezanost za Kindle i savršenu priliku da zahvaljujući njemu uvek imam gomilu knjiga u džepu, budući da je u oba scenarija dopuna baterije nerealna opcija.   

Šta trenutno čitate?
Upravo je izašao Sin and Sorrow Majkla R. Flečera, treći deo serijala City of Sacrifice pa ću ovu godinu (2023. prim. ured.) prigodno ispratiti uz odličan grimdark.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.