Šta čitaju oni koji pišu: Maša Seničić Na pitanje koju knjigu nikako nije uspevala da pročita do kraja, pesnikinja i dramaturškinja Maša Seničić duhovito odgovara “Zbirka rešenih zadataka iz matematike za četvrti razred srednje škole”.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

1000 zašto 1000 zato, Veliki Diznijev rečnik i svi tomovi Čudesnih svetova Volta Diznija (984 strane, 3 kg – kaže oglas na KupujemProdajem). Moje sećanje odnosi se zapravo na riznicu izbora – u smislu pitanja, odgovora, ilustracija, objašnjenja – ali i na strogu klasifikaciju u koju je usisana čitava planeta. I danas obožavam sve vrste enciklopedija i leksikona, sistematizacija i kategorizacija.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Hajdi, Alisa u zemlji čuda, Tajni vrt (čini mi se da je ovo i prva knjiga koju sam pročitala na engleskom jeziku). Devojčice koje opipavaju granice svojih kuća, dvorišta, planinskih obronaka i svetova.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Ima ih mnogo, u zavisnosti od toga koji deo mene im se vraća: Vrste prostora (Žorž Perek), Moji posedi (Anri Mišo), Lutalaštvo: Istorija hodanja (Rebeka Solnit), Gradoslovar (Bogdan Bogdanović), Lepota muža: Pesnički esej u 29 plesova tanga (En Karson), Sveske (Pol Valeri), Avangardni film (Branko Vučićević), Razgovor o stablima: Deset suvremenih nemačkih pesnika (uredila i prevela Truda Stamać), Grad Đubrište Zamak (Leonid Šejka), Fragmenti ljubavnog govora (Rolan Bart); dnevnici Franca Kafke, Suzan Sontag, Andrea Žida; drame Franka Vedekinda i Georga Bihnera.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Zbirka rešenih zadataka iz matematike za četvrti razred srednje škole (Vene Bogoslavov).

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Brojne u srži mediokritetne teorijske knjige/zbornike/radove.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

U slikovnici Tri prije lisičice (u originalu Tri botre lisičice), čiji autor je slovenački etnolog Milko Matičetov. Ilustrovala ju je Ančka Gošnik Godec 1976. godine, a ovim ikonografski i atmosferski nesvodivim enterijerima vraćam se često unutar svoje glave.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Kada se, u vrelo letnje veče, komarac zatekne u kontinuiranom vrtlogu oko mog kolena ili uha.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

One koji su na granici fikcije, na margini zadatog žanra/oblika ili na ivici teksta, tačnije, one koje tradicionalnom izdavaštvu i tržištu nisu prioritet. Knjige-koncepte i knjige-predmete. Neke od njih i planiram da smestim (ili vratim) na papir. 

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Sve pesničke knjige Judite Šalgo i En Karson, većinu (polu)esejističkih promišljanja Dubravke Ugrešić, knjigu Svila, škare Irene Vrkljan, dramu Stara vremena Harolda Pintera, pojedine stihove Luiz Glik, En Sekston, Dalibora Cvitana i Danijela Dragojevića.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Izgleda da nisam pročitala dovoljno opšteprihvaćenih remek-dela da bih bilo koje od njih odlučno odbacila. Ako i postoji neko takvo – očigledno sam ga zaboravila, što je potresnije nego odbačaj.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Uvek mislim da sam mogla (i da je trebalo!) da otkrijem ranije sve ono što me stilski i osećajno pomeri s mesta – ne samo knjige i autore, ali otkrića ipak moraju da se rasporede u vremenu koje je po svemu sudeći, nažalost, ograničeno i linearno.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Italo Kalvino, Gertruda Štajn, Rolan Bart, Klaris Lispektor i Stanislav Vinaver. Sigurna sam da bi se dobro zabavili i bez večere.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Ne podnosim obeležavanja unutar, ispod i oko sadržaja stranice – ako postoje, takve paratekstualne i grafičke intervencije smatram veoma ozbiljnim strukturalnim elementom knjige. Ukoliko bih donela odluku da ih koristim, to bi značilo da budućoj sebi, ili onima kojima ovo izdanje pozajmljujem, pružam neku vrstu uputstva; zar to ne deluje nametljivo, ako ne i opasno? Ranije sam pravila uši, sada ni to ne mogu da smislim. Stavljam zato papire, omote, fotografije između stranica gde me nešto čeka, a onda skoro neprimetno grafitnom olovkom obeležim red ili pasus. Ponekad ambivalentnost tih crtica dovodi do toga da se ne sećam šta sam htela da naglasim, ali čim nisam u stanju da ga prepoznam, izvod iz teksta dakle nije preživeo test vremena mog divljenja. Te i takve sitne smrti sam naučila da prihvatim.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odluženje doživotne zatvorske kazne?

Na pusto ostrvo – Atlas udaljenih ostrva (Judita Šalanski), kroz čiji bih se predivan dizajn podsetila da je svaka zemlja koja viri iz vode već otkrivena, kao i da su daleka ostrva takođe nečija teritorija, a taj neko će se kad-tad pojaviti i obratiti mi se na portugalskom, engleskom ili francuskom. Na odsluženje doživotne zatvorske kazne – Mediteranski brevijar (Predrag Matvejević), da uronim u dubinsko popisivanje obalskog inventara, kad već nisam na tom ostrvu.

Šta trenutno čitate?

Leica format Daše Drndić.

Ostale tekstove iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.