Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Mislim da je to sećanje na knjige više povezano sa pričom moje majke kako mi je stalno čitala bajke, i kako sam imala bujnu maštu pa sam neke od njih shvatala i ozbiljno. U ,,Tri praseta” zli vuk ruši kuće, pa sam tako i ja u nekoj dobi 4-5 godina imala traumu da se ruši zgrada, pošto sam tada živela na Novom Beogradu. ,,Tri praseta” svakako nisu bili moja omiljena priča, ali jeste ,,Pinokio”, a kasnije Andersenov ,,Svinjar” – bajka toliko poučna i simbolična na više nivoa. Povremeno je i dalje iznova pročitam.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Odgovor na ovo pitanje bih podelila na dva dela. Prvi pripada knjižici u stihovima, više slikovnici, pod nazivom San, ili java. Autor stihovanog dela je Politeo Lena, originalno je štampana kod Pestalozi-Verlaga u Erlangenu, a kod nas, početkom osamdesetih u preduzeću ,,Naša djeca” u Zagrebu. Patuljak koji vozi vespu i druži se sa dvojicom dečaka i životinjama, u prirodi, prikazujući jedan njihov dan, a ilustracije izgledaju kao animirane lutke. Ta knjiga je i danas na mojoj polici. Pored nje, tu je i Ćopićeva Ježeva kućica – danima sam išla po kući i deklamovala delove napamet naučene o ježurki koji voli da luta i iznad svega ceni svoju slobodu, zatim liji, zategnutom ratnom bubnju stomaka itd. Kasnije, to je bila knjiga Marka Tvena Jenki na dvoru kralja Artura – toliko je to bilo sugestivno i budilo moju imaginaciju da sam čitajući imala utisak da čitav svet te knjige oživljava dok je čitam, i da sam ja lično glavni junak, zalutali putnik kroz vreme. Sećam se i danas trenutka iz romana kada taj junak ,,izvodi” ritual pomračenja sunca i kako nakon toga biva proglašen za vrhovnog čarobnjaka. To me je sad podsetilo na film Čovek koji je hteo da bude kralj iz 1975. sa Majkl Kejnom i Šonom Konerijem, snimljen prema adaptiranoj priči Radjarda Kiplinga. Roman Prohujalo s vihorom je takođe knjiga mog odrastanja, ne toliko zbog tematike već zbog toga što je to bila prva knjiga koju sam samostalno iznajmila u Gradskoj biblioteci u Pančevu – bila sam šesti razred osnovne škole i to je bio tako važan trenutak za mene. Da, ima još jedna, ne mogu da je ne pomenem, i nek ostane samo tako, njome sam se oprostila od osnovne škole i definitivno jednog perioda života – Mihael Ende Beskrajna priča.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Jovanu Hristiću, uvek. Kavafiju, gotovo redovno, na moru. Ivanu V. Laliću ponekad, ali u trenucima važnih međustanja između sopstvenih knjiga. Antologiji moderne svetske poezije (priredio Raša Livada), Ani Ristović i Zagajevskom kad hoću da se našpanujem kao reket za pisanje. Jeleni Lengold kada tražim meru mudrog, a jednostavnog. Uglavnom poeziji, kao stihiji ili kao talasu, koja dolazi i odlazi, sa svim što donosi i vraća sebi u nekoj vanvremenosti. Ranije je to bio Čarobni breg od proze, ili Hadrijanovi memoari, ali nisam skoro, priznajem.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Trudila sam se zaista da pročitam svaku knjigu. Sa nekim delima je išlo zaista teško, a u pitanju je bila ili loša literatura ili ona za koju još nije bilo vreme – ili ne barem u tom trenutku mog života. Ima jedan roman našeg poznatog pisca (inače cool lik) koji mi nikako nije išao, i to je mislim jedina knjiga od koje sam baš jasno odustala – negde na petoj strani. Jednostavno mi taj stil pisanja nije legao.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Ne postoji takva, čak i one loše koje sam pročitala do kraja, nečemu su me naučile. Možda je to i stvar profesionalne deformacije, kako se kaže.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Po literaturi mog detinjstva i odrastanja da se naslutiti da sam oduvek bila ljubiteljka fantazije, ali interesantno, nikad nisam postala fan, kako se kaže, SF-a – da, kada su u pitanju filmovi, a tek pre neku godinu sam pročitala serijal Frenka Herberta i Martinovu Igru prestola. Pominjem ovo jer bih i sama za sebe pretpostavila da bi to bio svet književnog dela u kojem bi se, ali samo povremeno, nastanila. Međutim, sad kad razmislim, bila bi to definitivno knjiga priča-eseja Jovana Hristića Terasa na dva mora. Tu knjigu bih i inače, štampala i besomučno poklanjala svima, čak i slučajnim prolaznicima. Ako bi pitanje glasilo koji trenutak u određenom književnom delu, odgovor bi bio – momenat kada Hans Kastorp izlazi na terasu sanatorijuma za plućne bolesti i sedi na ligenštulu prekriven ćebetom od kamilje dlake dok posmatra beskrajno beli pejzaž pred sobom i kontemplira o večnosti.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Poslednjih nekoliko godina, kako intenzivno moderiram književni program u Pančevu, tokom godine pročitam dosta savremene i pre svega domaće književnosti. Poslednje dve godine počela sam da vodim književnu radionicu ,,Rukopisi“ u Domu omladine Pančevo (kao urednica Zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora ex-YU), tako da tu imam priliku da obnavljam lektiru, što se kaže, i prisećam se korisnih knjiga iz koji se može iznova učiti veštini pisanja. Dakle, to je intenzivno praćenje aktuelne književne produkcije s jedne i podsećanje na klasike s druge strane, tako da mi se dešava da kad odem na odmor (čitaj: more) i dođe leto, sve češće ne čitam uopšte već najčešće plivam ili sedim na steni, nekad i po ceo sat, ćutke, gledajući u liniju na horizontu. Povremeno, u tom stanju apsolutne izmeštenosti a svesvesnosti o sebi i telu, nedostaje mi da na minut-dva, pet, privučem neku knjigu poezije (i isključivo poezije), pročitam stih-dva, i opet se vratim sobom posmatranju te linije.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Imam izdavačku kuću, uslovno rečeno, odnosno ediciju poezije „Najbolja“ u okviru Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Trudimo se da objavljujemo druge i treće pesničke knjige, a povremeno i prve ukoliko stvarno zavređuju pažnju, i to koliko nam nesigurne finansije i nepredvidljive okolnosti dopuštaju. Pošto sam krenula u moderiranje književne radionice prošle godine, ideja je da jednom godišnje, zajedno sa Domom omladine Pančeva, objavimo i knjigu jednog polaznika radionice, kao rezultat zajedničkog rada i saradnje, a i podrške mladim autorima. Razmišljam, dakle, u onim koordinatama koje su mi dostupne, i u okviru kojih mogu da doprinesem našoj književnoj sceni. Time se doprinosi i raznovrsnosti naše književne kulture i podizanju opšteg kvaliteta objavljivanja, a posredno podržava i sopstveno stvaralaštvo jer je lepo biti u dobrom društvu.
Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Šta čitaju oni koji pišu: Stefan SlavkovićNa primer Zabavu za dokone kćeri, Sličice iz života kapelmajstora, Zmijštak (Ana Ristović, Jelena Lengold, Tanja Stupar Trifunović) ili Povest o telu, jednu suštinski važnu generacijsku knjigu priča i svedočanstva o odrastanju koju je napisao Marjan Čakarević. Ne mora se ići dalje od savremenosti, pa nam takvi autori i ,,pomažu” da živimo ,,duh vremena“.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Auuu, ne smem tu ništa da kažem, zvučaće skandalozno, a ja ću ispasti neozbiljna ha ha! Možda je dovoljno bezbedno da pomenem Anu Karenjinu ili Rat i mir, dakle Tolstoj. Mada, nije do autora ovaj ne-lajk. (Prustova knjiga viri iza teške plišane zavese i leprša na promaji izgubljenog vremena.) Postoje dela koja nam jednostavno ne legnu, i to je tako, nezavisno od svesti o njihovoj vrednosti i značaju u okviru književne istorije. Amaterski je ili zlonamerno omalovažavati autore koji su evidentno važni, što u domaćoj što u prevedenoj literaturi, a drugo je stvar interesovanja i čitalačkog doživljaja.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Ne znam! Nemam taj doživljaj ni za jednog autora odnosno delo. Pre bih mogla da kažem da sam neke knjige čitala prerano, naročito u srednjoj školi ili čak i na fakultetu, pa sam dobrim delom izgubila volju da ih čitam ponovo, a trebalo bi.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Veoma interesantno pitanje koje može da da lep presek naših spisateljskih sklonosti ili fiktivnih svetova, svakako zabavno kao mozgalica. Mislim da je jasno, na osnovu mojih odgovora, u kom pravcu idu moja spisateljska interesovanja, pa je za očekivati da ti ljudi budu i na ovoj imaginarnoj večeri, ali evo, to me tera na razmišljanje kako bih možda volela da mi društvo prave s jedne strane šaljivdžije, s druge gurmani, sa treće oni koji zanimljivo usmeno pripovedaju, pomalo boemi, barem jedan podnošljiv cinik, i tako… usput i sasvim slučajni, lokalni vagabundi ili još jedan koji je sve nešto mogao a nije ništa, ali drži ostale kao nevidljivi lepak, i često bude inspiracija za varijacije književnog junaka. E sad, nabrojim imena i to se ne poklopi uopšte s ovim postavkama stvari, pa nek bude po osećaju: Vislava Šimborska sedi u ćošku na fotelji i drži čašicu s dugom nogicom za kratko piće, ne znam zašto, ali ima noćnu kapu na glavi. Jovan Hristić pripoveda o nekoj od svojih jadranskih plovidbi, drži šaku smokvi i priseća se kako ih je delio jedne letnje večeri sa Todorom Manojlovićem za nekoliko Danteovih stihova (uz dobru čašicu konjaka koja ide na kraju večere, a nakon mnogih flaša iskapljenog vina), Margaret Jursenar koja nas svojim britkim umom upozorava da je važna umerenost, dok hvali dobru flašu bordoa i na primer fino pečenu patku, kao i srednje pečeni biftek (obaška što je Hristić jednom stvarno i obedovao s njom!). Mislim da bi u tom društvu svakako bio i Radoslav Petković, u krilu bi mu sedela mačka, u jednoj ruci čaša crvenog vina (donela je Jursenar), a u drugoj cigareta. Smokve bi odbio jer mu ne idu posle večere, a mislim da bi u nekom trenutku započeo konverzaciju sa Vislavom, tamo, u ćošku. Najzad, opet po osećaju, volela bih da to bude Crnjanski, jer on sve nabrojano može objediniti u sebe, i svemu dati i oštrinu i šarm i neumerenost, i odmah posle toga i meru itd. Ali, nijedna književna večera ne bi bila ta, ako tu nije moja književna ekipa koja zajedno sa mnom posmatra i posle komentariše ove pobrojane.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Merkur u devici u meni i natalnoj karti ne toleriše zavrtanje ušiju, šaranje ili čak i podvlačenje knjiga, da ne govorim o tragovima soca, soka, mrvica ili vode! Nikada nisu funkcionisali ni klasični obeleživači za knjige. Mogu iseckani sticker notes, bez lepljivog dela, delovi ubrusa i često karte za trajekt Jadrolinije (to ono dok sam intenzivno čitala knjige na moru, pa se onda vuče cele zime do narednog odlaska). Evo, sad se sama sebi smejem na ovakvom odgovoru.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
Trebalo bi porazmisliti o konceptu pustog ostrva i zatvorske ćelije prvo, i ne-sposobnosti interakcije s drugima. Skoro sam ponovo gledala film sa Tomom Henksom Cast away, pa nisam sigurna da bi ikom u takvoj situaciji bilo baš do knjige, iako bi ona bila idealan robinzonovski sadrug. U zatvoru generalno uvek postoji biblioteka, sa kakvom god literaturom, a vremena na pretek pa je nekako konceptualno to – to! U svakom slučaju u zatvoru te sačeka biblioteka, a na pustom ostrvu suočavanje sa samim sobom i sposobnošću fizičkog opstanka, to je prilično ekstreman koncept promene percepcije života. Ako je odgovor za spomenar: na pustom ostrvu bila bih srećna bilo kojom knjigom koja je preživela zajedno sa mnom, a u zatvoru – sa svim onim koje bih u njemu napisala.
Šta trenutno čitate?
Na paklenih 30+ čitala sam na bazenu Đurđicu Čilić ,,Novi kraj“, a u pretoplom stanu mladog Pančevca Uroša Đorovića, čiju knjigu Uriel sam uredila za ediciju Najbolja i koje je izašla iz štampe pre dve nedelje. Uskoro kreće sezona književnih večeri, pa se spremam da pročitam novu pesničku knjigu Vitomirke Trebovac u izdanju LOM-a, i veoma intrigantnu knjigu priča Dragane V. Todoreskov U čekaonicama koje je izašla kod NO RULES izdavaštva. U pauzama prelistavam novi broj ,,Polja“.
Ostale priloge iz rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.