Šta čitaju oni koji pišu: Dušan Šarotar “Sve što je suštinsko oduvek se prvo događalo u jeziku. Poezija je dijalog sa mrtvima”, kaže slovenački pisac, pesnik, prevodilac i fotograf Dušan Šarotar.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Na početku je bio glas. Zapravo se uopšte ne sećam dečje literature i svojih prvih čitalačkih iskustava. Najživlja uspomena mi je na bajkovite večeri koje sam provodio u dvorcu u Soboti, usred parka, gde se nalazila stara biblioteka. Mi deca smo sedeli među prepunim policama knjiga, ispod zasvođenih plafona, i očarani slušali pripovedačicu koja nam je čitala ili pričala priče. Potom bih sam išao kroz park kući. Sećam se da je već bilo mračno; u glavi sam još uvek proživljavao priču, dok sam se istovremeno plašio mraka i hodanja kraj visokih stabala. I danas mi se čini da je književnost satkana od istih tvari – od mašte i straha.

Koju knjigu biste nazvali knjigom svog odrastanja?

Moja škola čitanja bila je skromna i predvidiva. Mislim da smo mi tinejdžeri iz tog vremena čitali iste knjige: pustolovne i istorijske romane, ali pre svega stripove. Prekretnica se dogodila kada sam otkrio Platonovu Gozbu, koju sam kasnije svuda nosio sa sobom.

Kom piscu/pisateljki (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Edgar Alan Po nekada je bio moja velika fascinacija. Neizmerno me je privlačila njegova melanholija i način pripovedanja. Kasnije su mu se pridružili Kafka i V. G. Zebald. Uz njih imam osećaj da stojimo u istom dugačkom redu i čekamo nešto što još nema ime.

Knjiga koju nikako niste uspeli da pročitate do kraja?

Još uvek čitam Sveto pismo i Božanstvenu komediju. Ne znam kada ću stići do kraja.

Knjiga koju biste voleli da nikada niste pročitali?

Pre nego što sam postao pisac, pisao sam o knjigama za razne novine i časopise. Čitao sam sve što bih dobio u redakciji i tako sam učio da pišem, najviše kroz one knjige koje inače verovatno nikada ne bih pročitao. To je najbolja škola. Ono u čemu se prepoznate uvek je retko i izuzetno.

U svetu kog književnog dela biste voleli da živite?

Tek polako učim da živim u ovom svetu, još uvek sam poput onog deteta iz prvog pitanja.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Umem da budem sam, volim tišinu i razgledanje pejzaža. Brzo se udubim u misli. Ne čitam da bih ubio vreme – volim knjige koje mi daju osećaj da se vreme može produbiti, da se život može produžiti. Čitanje je prisećanje, uživljavanje, blisko ideji o preseljenju duša. Često se prepoznam u knjizi, čak i ako je autor živeo u potpuno drugom vremenu i prostoru. Ljudi su izmislili hiljade načina i razloga da ne čitaju jer osećaju nelagodnost i napor pri suočavanju sa životom i smrću. Ali, sve što je suštinsko oduvek se prvo događalo u jeziku. Poezija je dijalog sa mrtvima.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu ili kog pisca/pisateljku biste prvo objavili?

Mediteranski brevijar Predraga Matvejevića i Dunav Klaudija Magrisa – dve ključne knjige mog unutrašnjeg i spoljnog sveta: jadranska ostrva i panonska nizija. Ali, srećom, ova dva izuzetna autora već su odavno prevedena, tako da nemam potrebu da osnivam izdavačku kuću.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Jedanaesta Božja zapovest: ne poželi knjigu bližnjeg svog.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije dopalo? I zašto?

Uliks. Iako sam posle dužeg putovanja po Irskoj napisao roman s dugim rečenicama i beskonačnim unutrašnjim monologom, svojevrsni omaž Džojsu, Uliksa više nikada nisam ponovo čitao.

Za koje knjige (autora/autorku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Ne znam. Još uvek mogu da se oduševim i još uvek čitam sa radoznaološću.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/pisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi bio za stolom?

Veoma volim da kuvam, svakog dana spremam ručak za porodicu, povremeno sa suprugom pravim večere za veliki broj gostiju. Ipak, neke pisce ili spisateljice bolje je čitati u samoći nego večerati s njima.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Sve je dozvoljeno, zato još uvek čitam knjige na papiru. Knjige pamtim po koricama, fontu i po tome na kojoj polici u mojoj biblioteci se nalaze. Obično se na policama zature ili na čudan način nestanu samo pozajmljene knjige. Uvek me preplavi teskoba kad na radnom stolu ugledam knjigu koju je odavno trebalo da vratim.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne kazne?

Duge i vrele letnje mesece provodim na ostrvu i nosim punu torbu knjiga, ali više zbog samog osećaja. Tamo obično pišem, kuvam i odmaram. Prtljag za zatvor ne spremam.

Šta trenutno čitate?

Na mom radnom stolu su gomile knjiga koje su mi potrebne za ono na čemu trenutno radim. Na vrhu su otvoreni Zbignjev Herbert, Karl Gustav Jung, Gregor Strniša, Amos Oz, Šandor Marai, Daša Drndić…

Prevod: Gorana Popović Tavčar

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.