Šta čitaju oni koji pišu: Dunja Ilić „Ne znam zašto, ali privlači me svet Nepodnošljive lakoće postojanja, romantizovan Prag iz perioda normalizacije, sepia, kaldrmisane, poluprazne ulice, depresivni prolaznici u kaputima, analogni fotoaparati, zagušljive pivnice“, kaže kritičarka i teoretičarka književnosti Dunja Ilić.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Mama mi je čitala dok sam bila mala, mislim da se sećam konkretne scene i kako je soba tada izgledala, ali to je možda i konstrukcija odrasle mene. U svakom slučaju, čitanje mi je od najranijih dana bilo povezano s ljubavlju i osećanjem pripadanja.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

To je svakako Hari Poter saga. Prve delove smo od nekog pozajmili, mama mi ih je još uvek čitala pred spavanje, a kasnije ih je donosila sa Sajma u Beogradu. Kada su izašli poslednji delovi, imala sam već dovoljno godina da idem i ja s njom. Sve je to imalo svoju posebnu magiju, novi delovi su se iščekivali, kao uostalom i Sajam, nije sve bilo dostupno na klik kao sada. Te knjige i vrednosti koje one zastupaju su obeležile moje detinjstvo i karakter, a posredno i moj odrasli život. Kao odrasla sam sve delove pročitala zasad samo jednom, videla sam tada koliko tu ima važnih, preozbiljnih stvari, koliko je to zapravo relevantno. Ali mislim da ne vredi ako niste čitali kao dete (ili barem svom detetu).

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Retko šta sam čitala više od jednom u celini, možda samo Ljermontovljevog Junaka našeg doba, a evo nedavno i Dan zaljubljenih Olafa Olafsona. Ali ima knjiga kojima se vraćam tako što ih prelistavam, čitam delove, gledam šta sam u tekstu označavala. Odnedavno su među njima i Skoro besmrtna ljubav Andree Sedlačkove i Ne, ne i ne Nine Like.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Priznajem da sam Lolitu čitala dva puta i oba puta sam stigla do polovine knjige, iako sam na osnovnim studijama čak polagala i ispit iz Nabokovljeve književnosti. Jednostavno su me iritirali taj teatralni pripovedač i njegov stil. Zanimljivo je da sam kasnije saznala da je Nabokov pisao tako jer mu je, kao nematernjem govorniku engleskog, bilo lakše da proizvede potpuno idiosinkratičan stil nego jezik svakodnevnog govora, dakle, da svako odstupanje od norme deluje „namerno“.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Sigurno da ima puno knjiga koje nisam želela da čitam onda kada sam morala da ih čitam, bilo tokom studija, ili sada kada treba da pišem kritiku, a vidim da je knjiga loša ili me jednostavno trenutno ne zanima. Ali ipak ne mogu da kažem da bih volela da ih nikad nisam pročitala.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

U svetu Harija Potera, logično 🙂 Inače fantastiku skoro da i ne čitam, a ostale knjige, pa, to je sve naš svet. Ali nije svugde isti. Ne znam zašto, ali privlači me svet Nepodnošljive lakoće postojanja Milana Kundere, romantizovan Prag iz perioda normalizacije, sepia, kaldrmisane, poluprazne ulice, depresivni prolaznici u kaputima, analogni fotoaparati, zagušljive pivnice. To sam donekle čak i doživela, u Pragu za vreme pandemije.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Ja zapravo nisam od onih koji stalno nose knjigu sa sobom, a naročito retko čitam u gradskom prevozu, pa mi zato ponekad bude žao kada mi se desi da neplanirano moram da čekam u nekom redu, a nemam knjigu kod sebe.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Budući da ja pišem kritiku hrvatskih knjiga za hrvatske portale i časopise, logično je da nailazim na knjige koje nisu dostupne u Srbiji, a želela bih da budu. Prva takva bio je roman Putar i parizer Jerka Mihaljevića. Moja kritika je objavljena na Booksi u januaru 2021, a srpsko reizdanje je, nakon što sam se povezala s jednom urednicom koja je knjigom bila oduševljena isto koliko i ja, objavila Laguna ove godine. Sledeći na mom spisku bili bi zbirka priča Novi dio grada Andrije Škare i roman Između Kristine Gavran.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Uprkos nekim ideološkim problemima koji se u njoj mogu kritikovati, kao i tome što je u poslednje vreme kul da se na njenu autorku gleda s visoka, knjiga koju bih volela da sam napisala su Razgovori s prijateljima Sali Runi. Radila sam na štandu Geopoetike na Sajmu 2018. godine kada se ta knjiga pojavila. Pošto sam bila u hali gde su knjižari, imala sam vremena da bacim pogled na knjige. Otvorila sam ih jako puno ali, onako umorna, ni na jednoj se nisam zadržala dok nisam stigla do ove. Sećam se tog utiska kada me je onaj besprekorni, matter-of-fact stil uveo u tu kosmički beznačajnu ali toliko blisku i zaraznu radnju i karaktere. Tad sam pomislila da bih i ja želela, a možda i mogla, da napokon nešto napišem. A to sam i učinila, doduše tek kada je počela pandemija.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Nije mi se svideo Mobi Dik. Čitala sam ga doduše u srednjoj, ali to je za mene bilo nešto strahovito dosadno.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Mislim da ništa nisam otkrila prekasno, sve sam otkrila baš kad je trebalo. Kaže se nekad da ne pronalazimo mi knjige, nego one nas. Tako je i u mom slučaju, s tom razlikom što mene knjiga trenutno najčešće pronalazi kada treba da pišem o njoj – onda posle svi moraju da čitaju o tome…

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Umesto „spisateljica“ pročitala sam „prijateljica“, a to je zanimljivo jer, otkad sam se vratila u Srbiju, najčešće se viđam s ljudima koji su upravo pisci ili pesnici, uglavnom s jednom ili dve, ali nekad i sa više knjiga, ili s onima koji tek objavljuju po časopisima. Mogla bih nekad da ih pozovem i na večeru! Ali ipak ću sad zloupotrebiti činjenicu da ni ja sama nisam „spisateljica“, a odgovaram na ova pitanja, i na svoju večeru pozvati teoretičare, i to samo dvojicu, s kojima bih se rado konsultovala oko nekih stvari: Žaka Lakana i Slavoja Žižeka.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Stavljam tačkice i crtice pored teksta, a ako mi se nešto učini baš baš značajnim (za mene, ne za knjigu), onda to podvučem.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

Nedavno sam otkrila da je jako korisno poneti knjigu koju izbegavate tamo gde ćete samo nju moći da čitate. Zato bih na pusto ostrvo ponela Beskrajnu lakrdiju Dejvida Fostera Volasa. A u zatvor – Deridu, kojeg sam već čitala, ali uvek ima još da se shvati, a uostalom, i da se, u trenucima malodušnosti, setim da svakako nema ničeg izvan teksta…

Šta trenutno čitate?

Trenutno sam između kritika, pa čitam roman Muškarci poput mene Pera Petešuna u izdanju Geopoetike. To je prevod iz 2019. koji sam uzela po preporuci jednog pisca (naravno). I stvarno, deluje da će biti odličan.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.

 

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: