Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Keva danju čita Zmaja, noću Biblijske priče. A još ranije: jedna živahno ilustrovana knjiga sa vickastim narodskim pesmama, koja se nije očuvala u povezu jer smo je brat i ja pocepali. I danas se pitam koja je to knjiga. Možda neki ruralni Poletarac?
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Mirjam, Nepobedivo srce. Tu sam prvi put čuo za vođenje ljubavi. Po autorkinom, izrazito šturom opisu, to je bilo nešto što se vrši pre svega razgovorom. Knjigu sam našao sa devet godina na tavanu u selu. Činjenicu da je postala popularna TV-serija doživljavam kao sunovrat mašte, dokaz da smo zakržljali.
Ali prva knjiga koju sam zavoleo zbog stila, a ne zbog slika koje zamišljam čitajući bili su Ćopićevi Doživljaji Nikoletine Bursaća. Ujedno prva uz koju sam vrištao od smeha. Još pamtim čitave rečenice. Tipa: “Donio đavo u četu đaka”. I danas bih je čitao, preživela je sve.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Ima autora od kojih se ne odvajam, koji su maltene srasli sa mnom, pa opet želim iznova da ih prođem. Među pripovedačima, to su: Robert Valzer, Emanuel Bov, Anri Kale. Ima u njihovim lažno naivnim glasovima nečeg zaraznog, što se ne može istrošiti jednim čitanjem.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Ima ih, više od pročitanih. Sva sreća, kad jednom dignem ruke od knjige, retko joj se vraćam. Većinu sam ostavio na prvim stranicama. Ali ne uvek zato što su me odbile. Prve rečenice su mi često otvarale neku dimenziju koja je činila nastavak knjige izlišnim.
Poslednja takva: Žerom Ferari, Po svom liku (À son image). Ono što nastupa posle maestralnog prvog poglavlja prosto nije “moja priča”.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Mirjam, Nepobedivo srce. Napravila je neprocenjivu štetu u mom sentimentalnom životu. Bolje da sam u to doba umesto nje otvorio Henrija Milera (Mirni dani u Klišiju), bar kad je ljubav posredi.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Danju u svetu iz Kolridžovih Svezaka. Šume, proplanci, vrtače, jezera, i beskrajno šipčenje s pogledom na planinske vrhove. A noću, iz istog razloga, u okrugu Henrija Dejvida Toroa. Oko vatre, na primer, dok se prepričavaju dnevni koraci.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Uvek i svuda ih vukljam, za ne daj bože. Češće zažalim što su mi pri ruci.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Imao sam svoju izdavačku kuću, posvećenu mahom mlađim domaćim piscima. Nemam više živaca za to, ali da sam izdavač, sve bih dao za nekog neznanog junaka. Koji će, kad kod mene objavi hit, da se otisne među krupne ribe.
Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Zapažanja Natali Kentan. Autoportret Eduara Levea. Ja sam ti je on Miroslava Mandića. Te knjige su postavile svoj formalni standard, kalup, kad su se pojavile. Treba ih smestiti u svetske književne patente.
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićOpšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
U XX veku: Džojs, Uliks. Previše virtuoznosti i kalemljenja. Eto sjajnog sižea koji bih ja potpuno drugačije ostvario. Knjiga bi imala dimenzije novele i bila bi izvedena u jednom pasusu, staloženo, za strpljive. Ja više volim neprekidan dah.
A što se našeg veka tiče, mrzi me da nabrajam. Prema današnjoj jednodušnosti po književnim pitanjima uglavnom sam mrtav hladan.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Foknera (pre tri godine), Lihtenberga (pre sedam, i otad se ne razdvajamo). Ali nikad nije bilo prekasno za oduševljenje. Znam, s druge strane, da neke nepročitane knjige nikad neću otvoriti. Mada, pred svakom novom knjigom spreman sam na iznenađenje. Kao čitalac sam porozan. (A kao pisac despot.)
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Stavio bih pet pisaca pod sto. A doveo pet čitalaca da govorimo o njima. (Kad god se mrdnu, šutnem ih.)
Ili: isti raspored, samo o tih pet pisaca govore njihovi prevodioci, a ne znaju da ih pisci slušaju.
A sad ozbiljno. Za sto treba zvati kozere, a oni su među piscima retki. Zvao bih zato Lihtenberga, Siorana, Kolridža, Marinu Cvetajevu, Roberta Valzera i Žila Renara. Sedeo bih najbliže Kolridžu. Ali njega ne bi držalo mesto. Taj prosto ne bi mogao da sedi. Tako da bi ih brzo ostalo pet.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Prepisujem u sveske. Posle, kad ih prelistavam, te citate uredno preskačem.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
Au je****! Zlotvori koji bi me time počastili sigurno mi ne bi dozvolili čitanje. Ali hajde da se pretvaramo.
Na ostrvo bih poneo priručnik o lepom ponašanju. Na doživotnu: rečnik sinonima i nijansi. Obe knjige će zatrebati kad popusti pamćenje. E: i Zoščenka, u obe varijante. Kad bude prestao da me zasmejava, znaću da je gotovo.
Šta trenutno čitate?
Ovo pitanje dolazi kao fajront na spid dejtu. A taman sam hteo ja vas da priupitam štošta. Koju ste knjigu nekad obožavali, a sad je ne podnosite, ili je se možda čak stidite? Koju knjigu čitate krišom (od koga)? Koju knjigu ste bacili pošto iz nekog razloga više niste mogli da je držite u kući? Oko koje knjige se uvek svađate sa partnerom? Zaboravljate li da postoje knjige koje ste pozajmili drugima? Za koju knjigu ste platili najveću kaznu u biblioteci? Kada ste poslednji put slagali da ste nešto pročitali? I jeste li nekad prodali knjigu za koju ste tek tad shvatili da je neophodna? (Poslednjih nedelju dana čitam Sioranova pisma, Manie épistolaire, 1930-1991)
Još priloga iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.