Šta čitaju oni koji pišu: Ana Vučković Denčić Dok dišem otkrivaću nešto novo i, nažalost, neću uspeti da pročitam sve što bi mi se dopalo, kaže Ana Vučković Denčić, spisateljica, novinarka i scenaristkinja, govoreći o svojim omiljenim knjigama.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Moja baka je osoba koja me je uvela u svet čitanja, prvo tako što mi je čitala ona, a onda sam naučila i ja. Čitala mi je pesme Duška Radovića, Dragana Lukića, bajke, među kojima mi je najfascinantnija bila “Baš Čelik”, sve sa vratima koja se ne smeju otvarati oduvek me je zanimalo. Bio je tu i Gradski i poljski miš, Devojčice Lujze Mej Alkot, čuveni komplet knjiga Rose Selarose, ali i Jan Bibijan na Mesecu bugarskog pisca Elina Pelina. U to doba sam čitala knjige koje je moja mama dobijala u osnovnoj školi za odličan uspeh, a među njima je bila i Tajna ostrva Kirin Enid Blajton i Modro blago Dušana Kostića.

A onda sam od jednog tatinog kolege za rođendan dobila komplet knjiga iz edicije Ljiljan. To su bili klasici prilagođeni deci, pa su u jednoj knjizi bile Šekspirove drame, u drugoj Lav Tolstoj, u trećoj andaluzijske priče Irvinga Vašingtona, pa Čarlsa Dikensa, bilo je tu i fantastičnih priča. Ilustracije su bile predivne, obožavala sam ih, i junake, a posebno junakinje sam zamišljala upravo onako kako ih je nacrtala Maria Paskual. I od tad sam zaljubljena u lepe ilustracije i izuzetno cenim one koji na taj način obogaćuju knjige.

Osim pomenutih autora tu je bio i Hofman, i zamislite – i njegov Čovjek iz pijeska prilagođen deci. U ovoj priči bilo je malo horora, iako je baka čitala kao da ništa nije strašno. Od tog trenutka nešto se u meni otvorilo i promenilo, i mislim da od tad volim spoj hororičnog i fantastičnog. Još jednu dimenziju otvorio je Singer, sa svojim dečijim pričama.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Knjiga mog odrastanja definitivno je Pipi Duga Čarapa. I dalje imam Nolitovo izdanje njenih avantura Pipi u vodama Južnog mora, sa njenim portretom na naslovnoj strani u mornarskoj majici. Opet su tu lepe, premda izuzetno jednostavne ilustracije.

To je prvi put da se srećem sa odvažnom junakinjom, nekakvim idolom, a to je i dalje devojčica kao ja. Ja sam tu u poziciji Tomija i Anike, oduševljena sam njenim idejama, majmuničićem na ramenu, penjanjem na drvo, plovljenjem morima, selidbom u Vilu Vilekulu, ali kao što mi Čovjek iz pijeska otvara vrata fantastičnog, tako mi je najvažniji segment u Pipi zapravo ta ranjivost, momenat u kome shvatam da je ona devojčica bez mame, radosna i vesela, ali često usamljena, osećam instinktivno kao dete da ni Pipi nije uvek srećna, i da je i njoj potreban neko drugi.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Možda sam dosadila sa ovim odgovorom, jer se on godinama ne menja, ali to je Hulio Kortasar, to je moj pisac, posebno ako govorimo o njegovim kratkim pričama. Džez, Buenos Aires i Pariz, egzotično i blisko, njegove sumanute i originalne ideje, vijugavosti i konačni obrti, koji su tako elegantni.

U svako doba godine mogu da ga čitam, ali mi je nešto posebno da mu se vratim u vrelim letnjim danima dok sedim ispod jelke u svojoj bašti. Spoj divljeg rastinja i arhitekture, insekata i cigala pravi neki nadrealni ambijent pogodan za posebno čulno upijanje Kortasarovog sveta. Volim sve što je napisao, ali ima desetak priča koje ne prestaju da me uzbuđuju ma koliko ih puta pročitala.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Mnoge knjige nisam pročitala, posebno u doba kad su mi bile lektira. Neke sam dovršila kasnije, neke nikad. Takođe, ima onih koje pozajmim, pa nemam vremena da dovršim, a nisu me privukle posebno, pa ih samo vratim, ne žaleći. Imala sam pre nekoliko godina fazu da sam htela da pročitam do kraja sve što mi padne šaka, a onda sam shvatila da je život prekratak da bih se mučila sa nečim što mi ne ide. Ali da, možda je najlakši odgovor na ovo pitanje – Džojsov Uliks 🙂 I Satanski stihovi, ali njih ću završiti, jer sam nedavno dobila novo izdanje, čije je korice dizajnirao moj drug Slobodan Stojičić.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Ako sam knjigu pročitala nešto mi je dala, pa zato i ne žalim, a ako sam je ostavila, bilo je razloga za to. Nema ničeg za šta žalim što sam morala da čitam, čak i za udžbenike predmeta koje nisam volela. Sve mi je to dalo nešto, možda neki motiv za moju buduću prozu. A zapravo, volela bih da sam nekako pročitala sve, pogledala sve, čula sve. Mada bih tad verovatno poludela.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

U Ivici i Marici, zbog kuće od slatkiša, u monografiji o Gaudiju, jer bi bio san živeti u nekoj od njegovih građevina. Vorholov dnevnik je takođe primamljiv, tu je Njujork šezdesetih, Fektori, rokenrol, Lu Rid, Niko, Idi Sedžvik. To je jedna opcija, druga je Dekameron, koji nudi mnogo zanimljivih priča, pa bilo da sam u nekoj od priča ili da sam neka od pripovedačica.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

U poslednje vreme, i kad sam veoma umorna, ponesem knjigu u krevet, pročitam tri reda i zaspim. Zažalim nekad kad dugo čekam red ili kad se vozim (mada mi je muka kad čitam dok se vozim), ali i to im svojih dobrih strana, onda smišljam nešto svoje, i tad nastaju moje priče, tako da ni to nije loše.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Ne bih volela da imam izdavačku kuću, niti bilo koji drugi vid preduzetničkog rada. Jednostavno, ne volim da nešto vodim, nisam taj tip. Ipak, ako bih se ipak upustila u to, to bi bile male knjige bizarnosti, aforizama, koncepualne knjige, nešto slično fanzinima. I onda bih verovatno objavila prvo svoju knjigu doživljaja, aforizama, zgoda iz gradskog života i trivijalnosti Popiškila sam pončo.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Ne bih volela da sam napisala nešto što nisam napisala, pa čak i da su to neka remek-dela, koja bi mi donela slavu i bogatstvo. Ne bih sebi da laskam, možda se ono što pišem nekom ne dopada, ali je jasno da sam to pisala ja, a ne neko drugi. Ipak, volela bih da sam već napisala neke svoje buduće knjige, jer imam mnogo ideja, a pisanje ide sporo, objavljivanje još sporije. Ali da ne narušavam ideju pitanja – volela bih da sam napisala knjigu Gargantua i Pantagruel.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Koliko mi je uvek dobro išlo sa Dablincima, toliko mi je, kao i mnogim čitaocima koje znam, teško bilo sa Uliksom. Ne znam da li mi se ne dopada, jer se nisam probila do kraja, pa ni do pola. Ali taj osećaj da nisam opremljena znanjima koje bi učinila da razumem, pa i osećam šta mi autor govori – poprilično obeshrabruje. Moram da kažem da sam ja lenji čitalac, željan zadovoljenja u relativno kratkom roku, pisac mora da mi dozira radost, da bih ostala u igri.

Uvek se setim svog dragog pokojnog profesora dramaturgije Boška Milina, koji nam je preporučivao da pročitamo Igoove Jadnike, koje je on kao dete čitao dok je bio bolestan. Na kraju smo svi sa klase pročitali Jadnike i bili ponosni na sebe zbog tog poduhvata. Nadam se da ću jednog dana moći da slavim Bloomsday znajući zašto to činim. Do tada, sedim i ćutim, i čitam pesme i kratke priče. I poneki kraći roman.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Pre će biti da sam neke čitala prerano i da sam ih navodno čekirala, a da ih zapravo nisam razumela, pa ih valja ponoviti i videti o čemu se tu radi. Nema prekasnog otkrivanja, dok dišem otkrivaću nešto novo i, nažalost, neću uspeti da pročitam sve što bi mi se dopalo. I stalno otkrivam neke nove, za koje izgleda kao da su svi na planeti već čuli, a ja ne.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Kad mi dolaze gosti, osećam izvesnu anksioznost. Takođe, volim da se gostu u potpunosti posvetim, pa mi se više dopada druženje manjeg obima, po mogućstvu jedan na jedan. Ipak, da ne tupim, volela bih da nekako segmentiram druženje, da sam svakim gostom pričam po malo, a da se dok pričam sa jednim, ovo četvoro dobro zabavljaju uz ukusnu zakusku, najrazličitije sireve i proseko. Pozvala bih kolege pisce, a novinare, pa bi tu bili Fren Libovic i Dino Bucati. Volela bih da tu budu i Boško Tokin i Momčilo Nastasijević, a kad se sa svima rastanem, volela bih da ostane dobar frajer i senzualni pripovedač Sem Šepard.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Volim da podvlačim grafitnom olovkom, i to srednje tupom, nikako oštrom. Volim da obeležim zanimljive misli, ali da ne povredim knjigu, da sve ostane gotovo neprimetno. Ne volim da sam ja ta koja švrlja, crta i podvlači, ali me uvek obraduju tuđi komentari na polovnim knjigama. Nije u potpunosti u vezi sa ovom temom, ali volim kad u knjizi pronađem posle mnogo vremena pesak sa nekog letovanja ili vlas svoje kose, koja je tom prilikom otpala i sakrila se među korice knjige. Moj morski herbarijum iz nehata…

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

Ne znam kakve su zatvorske biblioteke, ona u porodilištu u Gradskoj je bila sjajna, načitala sam se. Ležala sam deset dana pre porođaja, zbog preeklampsije, i uspela da pročitam nekoliko odličnih knjiga – simbolično Ženski Dekameron Julije Voznesenske, Mačka, čovjek, pas Miljenka Jergovića i Černobiljske jagode Vesne Goldsvorti.

Ako bih bila na pustom ostrvu ili u zatvoru, mislim da bih, budući da bih imala beskonačno mnogo vremena, posegla konačno za tzv. kapitalcima, od klasika, koje sam propustila u školi, pa do Moje borbe, koju nisam završila i Lasla Krasnahorkaja, koji je obiman, koga nikad nisam čitala, a za koga sam čula da je odličan. I U potrazi za izgubljenim vremenom. Presecala bih kapitalce Ginzbergom, Ferlingetijem, Šimborskom, Harmsom, da se ne ucrvljam.

Šta trenutno čitate?

Ćitam Ja sam ta koja nisam, razgovori sa Milicom Nikolić Nenada Miloševića (Akademska knjiga), Odlazak u tamu Gite Serenji (Partizanska knjiga), zatim knigu Men Rej: umetnik i njegove senke Artura Luboua (Milestone), Dragi Pjer Paolo Dače Maraini (Clio), Vremensko sklonište Gospodinova (Geopoetika), ali i predivne knjige za decu Giga pravi more Jasminke Petrović (Kreativni centar), Crvenci i plavci Džulije Donaldson (Kreativni centar), genijalne knjige Umetnost za decu Data Status-a (žuta i bela knjiga), Pčele i Drveće Pjotra Sohe i Vojćeha Grajkovskog (Kozikas izdavaštvo).

Još priloga iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.