Penguin Modern Classics Book – knjiga o najpoznatijoj književnoj ediciji na svetu Pregled znamenite edicije koja broji preko 1800 naslova donosi nam rekapitulaciju jednog dela svetske književnosti koji nazivamo “modernim klasicima” koji može biti kanon u nastajanju

U svetu knjiga, moderni klasik je sve u svemu skliskija kategorija nego klasik: on mora da pogodi tanku liniju između novine i dugotrajnosti; oni treba da oslikavaju sadašnje doba, s nadom da će ga nadživeti. Za pojedinačne izdavače, s obzirom da su mnogi pisci iz XX veka još uvek pod autorskim pravima, lista modernih klasika će nužno biti parcijalna. Međutim, samo nekoliko takvih parcijalnih spiskova je obuhvatno kao edicija Penguin Modern Classics, osnovana 1961. četiri godine nakon što je generalni urednik Pingvina A.S.B. Glover rekao: „Ne želimo — bez naročito dobrih razloga — da pokrećemo bilo kakvu novu ediciju, poput ’Moderni klasici’.“

Naročito dobri razlozi bili su mnoge naročito dobre knjige koje nisu bile dovoljno stare da dobiju mesto u ediciji Penguin Classic, ali su zahtevale neko priznanje, ili barem malo marketinga. Prvi naslovi u aprilu 1961. uključivali su Martovske ide Torntona Vajldera, Srce je usamljeni lovac Karson Mekalers i Miss Lonelyhearts Natanijela Vesta.

Sada nam Pingvin, koji se nikad nije sramio orobljavanja sopstvenih arhiva, daje Penguin Modern Classics Book Henrija Eliota, pratioca njegove knjige iz serijala Penguin Classics Book (2018). To je u suštini tračarski katalog knjiga, gozba za oči od dizajna korica i fragmenti korisnih informacija; i pominje svaku knjigu — više od 1.800 — ikada objavljenu u ediciji.

Ah da, taj dizajn korica. Od samog početka, edicija Penguin Modern Classics je nastojala da svetu predstavi svoje stilizovano lice, ne bi li izgledala, kako to kaže urednik u Pingvinu Sajmon Vinder, kao „edicija u kojoj ćete uživati, a ne samo kao edicija koja je dobra za vas“. Knjige naše mladosti ne prizivaiu uspomene ništa manje od muzike, i dok pregledate ovu knjigu, poput magneta će vas privući sopstvena era: za mene je to vodeno-zeleno-bodljikavi Pingvin iz 90-ih, klasični izgled XX veka, u kome sam prvi put čitao Vona, Vulf i Grina.

Knjiga je podeljena po geografskim regionima, iz kojih je jasno (kao što autor knjige Henri Eliot stidljivo priznaje) da su zapadna Evropa i Amerika dominirale edicijom; čak i sada postoje samo tri pisca iz Kine i jedan iz severne Afrike. Trendovi se menjaju tokom vremena: popularna poluknjiževna proza koja je sada uvrštena manje je verovatno da će biti opšta proza (Somerset Mom, Arnold Benet) i sklonija da bude žanrovska, kao što je gigantski izbor Lena Dejtona koji je nedavno pridodat ediciji.

Ove promene su važne jer se lista modernih klasika ne bavi samo prepoznavanjem velikana, već i njihovim uspostavljanjem – ili makar ubrzavanjem njihovog uspotavljanja. Martovske ide, na primer, bile su stare svega 13 godina kada ih je promovisao Pingvin. (Ovo, naravno, ne opravdava uvrštavanje u ediciju autobiografije nadarenog glupana Morisija, odluke od koje se Eliot u nedavnom intervjuu distancirao: „Bilo je to pre mog vremena.“)

Ali u drugim aspektima, Pingvinova lista se nevoljno razvlači. Nakon jednog veka emancipacije, tokom kojeg je Margerit Jursenar postala prva žena izabrana u francusku Akademiju (pisac Žan d’Ormeson je primetio da će vrata toaleta morati da budu preimenovana u ‘Gospoda’ i ‘Margerit Jursenar’), na listi je još samo 20 odsto žena. Ali trud je uložen i na drugim mestima: 2011. godine u ediciji Penguin Modern Classics su objavljena samo tri pisca koji nisu belci; u prošloj godini bilo ih je 12.

Priča o književnosti je ljudska priča, a u Eliotovim komentarima fasciniraju autori koliko i knjige. U XX veku povezivanja možemo pratiti šest stepeni razdvajanja od, recimo, Ajvi Komton-Bernet do R.K. Narajan. Kompton-Bernet je bila prijateljica sa Olivijom Mening (o čijoj je knjizi ipak rekla: „Zaista je puna veoma dobrih opisa. Sasvim odlični opisi. Ne znam da li vam je stalo do opisa? Meni ne“); Mening je imala, u Stivi Smitu, zajedničkog prijatelja sa Džordžom Orvelom; Orvel je išao u Iton sa Sirilom Konolijem, koji se sprijateljio sa Grejemom Grinom na Oksfordu; a Grin je bio ključan u objavljivanju Narajana.

U životima pisaca postoje uobičajene teme: ‘alkohol’ se pojavljuje skoro 50 puta, kao i smrt, koja kada je dobra — Boris Vijan ‘umro je od srčanog udara dok je prisustvovao projekciji slabe filmske adaptacije njegove knjige Pljunem ti na grob (I spit on your grave) — može reputaciji pisca dati malo uzbudljivosti. Kao što ovo sugeriše, The Penguin Modern Classics Book je najzabavnija kada svoje sporedne koloseke ispunjava sočnim trivijalnostima, kao kada je Somerset Mom nazvao “Gnevne mlade ljude” (grupu mladih britanskih dramaturga i scenarista iz 50-ih, prim. prev.) “ološem” ili kada je japanski bizarista Kobo Abe patentirao novi brend lanaca za sneg za automobilske gume . Unakrsne reference — od autora do autora, od pokreta do pokreta — daju mu dinamiku, zauvek sugerišući nove pravce.

I kao što se pisci uvek pridružuju modernom kanonu, tako drugi pisci otpadaju: ko sada čita Peterlej Harvest Ričarda Peningtona? Ali njegovo vreme može ponovo doći, baš kao što će Kuća gladi Dambudzoa Marečere, koja nije doštampavana od kada se nakratko pojavila u Penguin Modern Classics 2002. godine, biće ponovo izdata u ediciji sledeće godine. Možda će jednog dana Dejvid Karp ponovo uskrsnuti, dok će buduće generacije gledati kasnije izdanje ove knjige i pitati se: „Koji F. Skot?”

Piše: Džon Self
Izvor: spectator.co.uk

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: