Orhan Pamuk: Nemoguće je biti poznati turski pisac, a izbeći politiku Nekad sam imao tri telohranitelja, a sad imam jednog, što znači da se Turska popravlja, kaže u šali Orhan Pamuk.

Nobelovac Orhan Pamuk u razgovoru sa novinarkom Gardijana, koji prenosimo ovde, govori o napadu na Salmana Ruždija, odgovoru na rastući ekstremizam u Turskoj i svom “pandemijskom” romanu.

Turski romansijer, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, nikada ne spava duže od četiri sata odjednom. Kada se probudi, voli da čita, a ponekad i da nešto napiše. I tako je usred noći čuo vesti o napadu na Salmana Ruždija prošlog meseca u Americi. Slično Ruždiju, kome je bila potrebna zaštita zbog fetve nakon što je objavio Satanske stihove 1989. godine, i Pamuka su 15 godina pratili telohranitelji, pošto je u jednom intervjuu 2005. godine govorio o masovnim ubistvima Jermena i Kurda 1915. godine. Pamuk i Ruždi sprijateljili su se početkom 2000-ih godina, dok su obojica živeli u Njujorku.

Nešto ranije tog dana sam intervjuisala Pamuka preko zuma o njegovom novom romanu, Noći kuge, smeštenom na fiktivno ostrvo s početka 20. veka, na zalasku Otomanske imperije. Da li sada više strepi za sebe, pitala sam ga u naknadnom telefonskom razgovoru. “Rekao bih da je oprez prava reč”, odgovara pažljivo. Ispočetka se, pošto nije mogao da sedi u kafeima ili da sam šeta po svom voljenom gradu Istanbulu, brinuo da će ga to što je pod zaštitom udaljiti od svakodnevnog života koji ga inspiriše. Ali je tokom godina postao “prilično opušten u vezi s tim… Navikao sam se”. I voli da se šali: “Nekad sam imao tri telohranitelja, a sad imam jednog, što znači da se Turska popravlja”.

Za razliku od Ruždija, najveća pretnja po njega nisu nužno islamski fundamentalisti, nego turski nacionalisti. (Iako, kao što ističe: “Te dve grupe nisu toliko međusobno udaljene, pošto je u Turskoj trenutno na vlasti islamsko-nacionalistička koalicija”.) Nakon što je objavio novi roman u Turskoj u martu prošle godine već je bio pod istragom, i to dvaput, zbog optužbi da je podstrekavao na “mržnju i netrpeljivost” tako što je vređao Mustafu Kemala Ataturka, osnivača moderne Turske, i izrugivao se turskoj zastavi. “Na kojoj to stranici?”, pitao je Pamuk državnog tužioca. “Nema te stranice, naravno”, uzvikuje on u ekran svog kompjutera. Istraga je dospela u ćorsokak, kaže. “Niti su me oslobodili optužbi, niti su me osudili, tako da smo sada ni tamo ni ovamo”.

Ne govori iz Istanbula, grada u kom je živeo veći deo svog života (sada mu je 70 godina), uglavnom u istoj zgradi, onoj koju je učinio zauvek svojom u svojim knjigama, među kojima su i bestseler Zovem se Crvena iz 1998. i memoari Istanbul: uspomene i grad iz 2005. “Čak i kada ne pišem roman koji se dešava u Istanbulu, neko u njemu želi da se vrati u Istanbul”, šali se on. Sada je u iznajmljenoj vili na Bujukadi, ostrvu na Mramornom moru, sat i po od Istanbula, gde je najčešće provodio leta još od detinjstva. Nosi polo majicu, poput čoveka na odmoru, ali svakodnevno piše; pisanje za njega nije rad.

Pokazuje mi nakratko, sa stola za kojim sedi, palme bujnog lišća. Pravo mesto za razgovor o njegovom novom romanu, toliko uronjenom u život ostrva na Mediteranu da skoro možete da osetite miris mora i bugenvilija; ostrvu toliko ukorenjenom u prošlost da su, sve do pre dve godine, kočije sa konjima bile glavno prevozno sredstvo.

Pamukovo fiktivno ostrvo Mingerija zasnovano je i na grčkom Kastelorizu (za Turke: Meis), gde često odlazi u maju, dok je u Istanbulu još prohladno, da tamo “piše, piše, piše, pliva, pliva, pliva i razgleda ostrvo”, kao i na mnogo većem Kritu. Privlači ga bajkovita magija malih mesta, kaže. Ali morao je da stvori fiktivno ostrvo da bi se zaštitio od optužbi da pogrešno tumači prošlost: “Tako mi kritičari ne dođu da bi rekli: ‘Hej, pa to nije bilo tako!'”, objašnjava. Očigledno nije uspeo da se toga liši. Trebalo je to da bude i malo, izolovano mesto, tako da mu se “istorija ne bi previše uplitala u roman”.

Ali istorije svakako ima u njegovom romanu. Delom ljubavna priča, delom krimić sa ubistvom, delom istorijski roman, Noći kuge daleko su zanimljivije nego što bi knjiga sa 700 strana o bubonskoj kugi mogla da bude (na svaki opis ružičastog mermera ili sutona na Mediteranu tu su i oni sa bubonima, pacovima i buncanjem). Roman je takođe, skoro je nepotrebno to reći, izašao u pravo vreme.

Pamuk je kontemplirao o pisanju o kugi 40 godina (ona lebdi i oko ranijih romana, sve do Bele tvrđave iz 1985. godine). Ali, 2016. je shvatio da bi represija koja neminovno prati epidemiju bila savršena alegorija za “sve autoritarniji” oblik vlasti Redžepa Tajipa Erdogana. “Pomislio sam: ‘Dobro, a što sad ne bih napisao onaj moj roman o kugi?'” I onda je, nakon što je tri i po godine istraživao i pisao, izbila epidemija.

“Neko vreme sam mislio da se moj mali rukopis, na kom sam polako radio, iznenada proširio”, kaže. “Kao da je kuga iskočila iz mog rukopisa i proširila se celim svetom”. A tu su, istina, svi strašno poznati znaci pandemije – karantinska pravila, sredstva za dezinfekciju ruku (u Turskoj 1915. godine poznata, kao i danas, pod američkim trgovinskim nazivom “lizol”), zatvaranje škola i radnji, maske na licu i užasni dnevni bilteni o smrtnosti – praćeni poricanjem, teorijama zavere i otporom u javnosti.

“Panika čovečanstva”, kako on to naziva, počela je u martu 2020. a on je neumorno pisao, često i po 12 sati dnevno, iako u Istanbulu u tom trenutnu nisu zvanično bile proglašene mere izolacije. “Pisac sam 50 godina, što znači 50 godina izolacije”, kaže on. Kada je počeo da piše, prijatelji su mu govorili: “Niko neće čitati tvoju srednjovekovnu knjigu, koga se sada tiče kuga?” Ali su, pošto je nastupila pandemija, promenili pesmu i pozivali su ga da mu kažu: “Pa, imao si sreće, to je tako aktuelno”. A on je, zapravo, bio “jako uplašen”; njegova tetka, koja je živela dva bloka dalje od njega, bila je među prvim ljudima koji su umrli od koronavirusa u Istanbulu. Svojoj supruzi (on i njegova dugogodišnja partnerka Asli Akjavaš venčali su se u aprilu) govorio bi: “Pišem roman, a ljudi umiru ko muve. A još je ironičan. Jesam li surov čovek?”

Pravo pitanje je: koji deo tradicije bi trebalo odabrati?

Nadao se da će dok roman bude završen i epidemiji doći kraj. Ali nije ispalo tako. Noći kuge objavljene su u Turskoj u martu 2021. godine, baš kada su u zemlji uvedene mere potpune izolacije. Seća se kako je otišao u šetnju po pustom Istanbulu, zajedno sa telohraniteljem, jednog od onih “posebnih dana”, kada su iz kuće mogli da izađu samo stariji od 65. “Nije bilo nikoga osim starijih parova”, priča. “Došli smo do izloga najveće knjižare, gde su bile nakulane moje knjige, ali je knjižara bila zatvorena. Niko ih nije kupovao”. Nasmejao se od srca. “Takve sam bio sreće”.

Nije ovo prvi put da se neka od Pamukovih knjiga pokazala kao neobično proročanska. Bio je pri kraju pisanja romana Sneg, koji se najdirektnije bavi konfliktima sekularnosti i fundamentalizma u modernoj Turskoj, a dogodio se 11. septembar. Margaret Atvud ga je tada, u prikazu romana, nazvala “jezivo dalekovidim”. Osama bin Laden pojavio se kao sporedni lik u nekoliko scena, koje je pisac izbacio pred objavljivanje. U Noćima kuge nije pribegao značajnim skraćivanjima, iako je “skratio malo opise karantina”.

Roman je “parabola o nezavisnosti, o tome kako se carstvo raspada , a osnivaju nacije”, kaže. “To je alegorija o jačanju nacije i o represiji i autoritarizmu”. To je, pored Snega, njegova nesumnjivo najpolitičnija knjiga. “Moja fabrika romana, moj um, tka isti štof. Ali ovaj put je štof malo duži”. I kao što kaže: “Nemoguće je biti poznati turski pisac, a izbeći politiku”.

Optužbe za ismevanje Ataturka izgleda da promašuju suštinu: Major Kamil, za koga su kritičari uvereni da je zasnovan na Mustafi Kemalu Ataturku, saosećajan je i voljen lik, dok se istorijska ličnost, Abdul Hamid Drugi, praktično poslednji otomanski sultan, prikazuje u manje prijatnom svetlu (iako se Pamuk zabavlja činjenicom da je bio fan detektivskih romana, posebno onih sa Šerlokom Holmsom). Pamuk preispituje skorašnje političko uzdizanje Otomanskog carstva, čime je sultan “vraćen na presto”, kaže. “I meni se dopada Otomansko carstvo, ali ne i surovost ili način na koji su osvajane druge zemlje”.

Kroz Noći kuge hteo je da se “sa nostalgijom i melanholijom osvrne” na kraj carstva, ali bez okretanja glave od nasilja ili kulturnih uzusa kakve je ono nosilo sa sobom.

Sukob između tradicije i modernosti proteže se kao Bosfor kroz celo Pamukovo delo. “Ja sam nepopravljivi istok – zapad pisac”, kaže. “Celog svog života pišem o tome. Neki ljudi kažu da turski identitet leži u tradiciji, drugi kažu da bi Turska trebalo da bude isključivo moderna. Ono o čemu ja govorim dolazi delom iz modernosti, delom iz tradicije. Ali pravo pitanje je: koji deo tradicije bi trebalo odabrati?”

Samog sebe opisuje kao “modernizatora”, ali nacionalisti i konzervativci koji ga kritikuju zbog toga što je “previše zaljubljen u zapad” previđaju činjenicu da on o otomanskom dobu piše sa toliko nostalgije. “Ja sam dete moderne Turske, koja je izbacila svo bogatstvo otomanskog jezika, muzike i umetnosti”, navodi on. “To su očevi mojih dedova. Volim da posmatram tu kulturu, to koliko je bio nezaustavljiv, koliko neminovan je bio njen pad”. Generacija levičarskih pisaca koja mu je prethodila nikada se nije vraćala toj eri, “mislili su da je tako dosadna i staromodna”, kaže. “Dok ja kopam po otomanskom slikarstvu, sistemu karantina ili Abdulu Hamidu, oni bi hteli da Turska sve to jednostavno zaboravi. Ja ne želim”.

Njegove koleginice, turska romansijerka Elif Šafak i Margaret Atvud, prozivale su ga da slabo piše o ženskim likovima, što je kritika koju prihvata, bar kad je reč o njegovim ranim delima. “Saglasan sam da je to svet muškaraca, ali i Turska je u to vreme bila svet muškaraca”, kaže. “A onda sam se i sam reformisao”.

Noćima kuge ne nedostaju produhovljene žene, a i naratorka je prapraunuka fiktivne sestričine Abdula Hamida. Pisac se seća se da je bio vodič Arturu Mileru i Haroldu Pinteru kada su posetili Istanbul 1985, pet godina nakon puča. “Artur Miler, onako mudar i odmeren tip, pogledao me je i pitao: ‘Nisu li ti generali uradili bilo šta pozitivno?’ Svi su se postideli, ali sam ja rekao: ‘Pa, zapravo, legalizovali su abortus u Turskoj'”. Ispričao mi je to, kaže, da pokazao da niko nije sasvim dobar ili loš, “sve je pomešano”. Ukidanje presude Rou protiv Vejda je “tako loša reklama za Ameriku. Skandalozna stvar”.

Jedan od najvećih izazova sa kojima su se suočili zvaničnici tokom karantina u Noćima kuge bila je provala besa zbog zatvaranja crkava i džamija. Neočekivana ironija do kakve je dovela pandemija, ističe Pamuk, bila je u tome što se “u ranim danima Erdogan ponašao kao ultrasekularista i pozatvarao je džamije, dok je Tramp, predsednik SAD, isticao da neće zatvarati crkve”.

Na vratima džamije Cihangir, na koju gleda njegov radni prostor u Istanbulu, pojavio se papir sa pečatom vlade na kom piše da su sve džamije u zemlji zatvorene zbog koronavirusa. Niko se nije bunio, kaže. “Čak i politički islamisti iz opozicije nisu podigli glas. I pitao sam se zašto. Jedan od odgovora je da je to zato što u Turskoj nema slobode govora”.

Pamuk nikako nije siromašan (rođen je u imućnoj porodici i pisac je najprodavanijih knjiga u Turskoj), ali su i patrone sa mastilom, kao i sve drugo, toliko poskupele u Erdoganovom “ratu za ekonomsku nezavisnost” da se vratio korišćenju staromodnih penkala koja sam puni. Uvek piše rukom, a kompjuter koristi samo da bi pročitao mejlove i vesti. Razvio je ritual pri kom sklanja patrone za svoja četiri penkala i puni ih u isto vreme: što češće mora da ih napuni, radni dan mu bolje teče i zadovoljniji je. “Po navikama sam u srednjem veku: kafa, čaj, voda, rad, rad, rad”, kaže. “Ne jedem oko podneva jer od toga budem pospan”.

U susednoj sobi mu asistent pomaže da napravi špil karata zasnovan na persijskim minijaturama za potrebe njegovog sledećeg romana, smeštenog u 1942. godinu. Uživa u tome da maštom skita kroz vremena i mesta i misli da je romansijer dužan da svet sagleda iz ugla “Drugog”, radikalnog islamiste Modrog u Snegu, na primer, ili uličnog trgovca Mevluta u Čudnom osećaju u meni (2014): “Drugačija osoba, drugačije doba, istorijska ličnost, predmoderni um: to su sve radosti i ograničenja pisanja fikcije”. Kao pisca, sebe opisuje kao “strpljivog, optimističnog mrava koji stalno radi i zna da će na kraju preći razdaljinu”.

Napad na Ruždija, a i ekstremizam uopšte, vidi kao ishod “besa ljudi bez glasa, ignorisanih ljudi, ljudi čija lica ne vidimo”. Posao pisca je da ove ljude učini vidljivim, da se njihov glas čuje. “Pisac mora da brani ideje slobode govora i demokratije. Potom pisac treba da se poistoveti i sa ljudima koji napadaju ove ideje, a poistovećivanje uglavnom deluje kao legitimizacija. To je paradoks pisca”.

Ali odbija da tmurno gleda na svet. “Makron je pobedio. Tramp je izgubio”, podseća me. “Zašto od toga ne pravimo priču?” Odbacuje shvatanja prema kojima se desni populizam i zlo “poput mikroba” šire celom planetom. “Nisam toliko pesimističan. Vidim da Erdoganu podrška dramatično opada. Zašto bih bio pesimista?”

Piše: Lisa Alardajs
Izvor: Guardian
Preveo: Matija Jovandić