Nuklearna sila (Atomic Power), inovativni crno-beli film od 18 minuta o Projektu Menhetn, u okviru kog je stvorena prva atomska bomba na svetu, možda nije toliko čuven kao epopeja Openhajmer Kristofera Nolana iz 2023. Međutim, ovo prilično zanemareno kinematografsko delo iz 1946. je pionirski poduhvat u predstavljanju pozadine nuklearne eksplozije u pustinji Novog Meksika 16. jula 1945. godine.
Posebnu pažnju privlači to što su u Nuklearnoj sili vodeće ličnosti igrale same sebe, uključujući tu i Roberta Openhajmera, Leslija Grouvsa i Alberta Ajnštajna. Ovaj film, koji pruža jedinstveni pogled u praskozorje Atomskog doba, povezan je sa svojim parnjakom iz 2023.
Nuklearna sila prikazana je kada je samo 44. 000 domaćinstava u Americi imalo televizor, tako da su je milioni gledali u bioskopima. Nastala je u okviru velikog serijala američkog žurnala, Marš vremena (1935-1951), koji je osmislio koosnivač magazina Tajm Henri Lus, a producirao ga je Luj de Rošemont.
Ovi filmovi bili su “jedinstveni spoj žurnala i dokumentarne forme”. Sadržali su i igrane delove kojima su rekreirani stvarni prošli događaji, kao i komentare, a doživljavaju se kao nešto što je temeljno uticalo na savremeni film. Čak je i naracija Kornelijusa Vestbruka Van Vorisa, čiji je “glas predstavljao način na koji govore spikeri 20. veka”, postala jedna od ključnih odlika žanra.
Međutim, sa pričanjem ove priče stižu i brojni problemi. Oba filma nastoje da žongliraju predstavljanje genija i tehnološkog napretka sa stvarnošću nuklearne moći.
Poruka filma
Poruka blokbastera Openhajmer iz 2023. različito se tumači. Neki kritičari fokusirali su se na to kako atomska bomba oslikava suštinsku promenu u globalnoj tehnologiji, kao i na predstavljanje Openhajmera i drugih ličnosti dok se rvu sa moralnim dilemama s tim u vezi. Drugi kritičari, međutim, ističu da film “okoliša oko ljudske patnje izazvane bombom”.
Openhajmerov unuk Čarls sažeo je ključno pitanje filma na pitanje: “Da li ćemo sami sebe da uništimo kao vrstu?” Ali u istom intervjuu u Tajmu dodao je da je “u filmu, inače jako dobrom, po mom mišljenju manje naglašen” ključni period od 1945. do 1947. godine, period kada je nastajala Nuklearna sila.
Film je premijerno prikazan upravo 9. avgusta 1946. godine, tačno godinu nakon bacanja atomske bombe na Nagasaki u Japanu. Za razliku od 2023. godine, svet tada još nije imao rakete s nuklearnim bojevim glavama, podmornice na nuklearni pogon, pa ni komercijalne nuklearne elektrane.
Tada, 1946. godine, Sjedinjene Američke Države bile su jedina država sa nuklearnim naoružanjem, sa samo 11 bombi, a prenosili su ih bombarderi B-29 sa propelerima. A čak se i u Ujedinjenim nacijama razgovaralo o ponudi SAD o (neuspešnom) Baruhovom planu. Nazvan po Bernardu Baruhu, američkom predstavniku u Komisiji UN za atomsku energiju, plan je predviđao da SAD demontira svoje nuklearno naoružanje, a da atomska tehnologija potpadne pod međunarodnu kontrolu.
Taj plan je propao uglavnom zbog uzdržanosti SSSR-a i kontraponude ove zemlje. U Rusiji su bili ubeđeni da Ujedinjene nacije neće biti dovoljno nezavisne i da bi tim planom jednostavno bio sačuvan monopol Amerike nad nuklearnom tehnologijom.
Tim pregovorima svakako nisu išla u prilog nuklearna testiranja na Pacifiku u julu 1946. godine u okviru američke operacije Raskršće, kao ni to što je Sovjetski savez pokrenuo svoj tajni program pravljenja atomske bombe.
Poruka Nuklearne sile jednako je složena. Pošto su na početku prenete strepnje vezane za novu tehnologiju, film se završava nadanjima da će ona biti odgovorno korišćena i da će mir opstati, dok istovremeno prikazuje snimke vesti i reference vezane za nesrećni Baruhov plan.
Ali film je mahom fokusiran na predstavljanje tehnološkog trijumfa u stvaranju atomske bombe. Počinje slikama ruina u razorenoj Hirošimi, a onda skače na proigrani razgovor u prodavnici prehrambene robe u kom neimenovana Amerikanka žali za izgubljenim životima. I anonimni pastor u jednoj rečenici ubrizgava injekciju moralnosti: “Pravljenjem ovog đavoljeg oruđa prekoračene su granice zakona morala”.
Iako se takva gledišta pojavljuju i teraju na razmišljanje, ona su zapravo skoro odmah sklonjena u stranu i zamenjena su naučnim objašnjenjima i pričom o projektu. O potencijalnim opasnostima će se ponovo govoriti kasnije, ali prosto kroz hipotetičke pretnje američkim gradovima.
Nadrealni trenuci
Openhajmer je zapažen i zbog svojih nadrealnih i “umetničkih” opisa. Dramatizacija Nuklearne sile, iako naizgled konvencionalnija, pruža jednako nadrealne uratke. Najupečatljivija je scena sa Vaneverom Bušom i Džejmsom B. Konentom, dvojicom ljudi sa značajnim ulogama u nadzoru projekta Menhetn. Snimak stvarne nuklearne detonacije ispresecan je sa njima dvojicom koji “svedoče” eksploziji dok leže na pesku u pustinji, zaklanjaju lice, štite oči dok okreću glavu, a onda se opušteno rukuju. Nema ni daška vetra da im promrsi kose.
Ova neuverljivo proigravanje snimljeno je u garaži u Bostonu, a ta scena odražava širu razlike između stvarnosti i njenog rekreiranja na filmu. Konentov lični izveštaj, napisan dan nakon stvarnog događaja, odaje veliki osećaj straha u suočavanju sa bombom.
Nuklearna sila, začudo, jedva da predstavlja Openhajmera, svedenog na jednu scenu, sa dve replike. On u kontrolnoj sobi u pustinji, malo pred detonaciju, razgovara sa bliskim prijateljem i konsultantom u projektu Menhetn Isidorom Isakom Rabijem:
Openhajmer: Automatske komande su preuzele to sad. Rabi, ovaj put su ulozi zaista visoki.
Rabi: Ispašće to kako treba, Roberte, a siguran sam da nikada nećemo zažaliti.
Ove nesvesno date naznake Openhajmerovih unutrašnjih dilema, kao i toga da je sve u milosti mehaničkog procesa, bacaju u senku njegove kasnije javne istupe u kojima je dovodio u pitanje američku nuklearnu politiku i skrajnutost “političkim mahinacijama”, a obe te snažne teme su u središtu biografskog filma iz 2023.
Za razliku od Openhajmera, Ajnštajnu je u Nuklearnoj sili odato veće priznanje i slave ga zbog njegovih “genijalnih” otkrića i pisma američkom predsedniku Frenklinu D. Ruzveltu, koje je omogućilo stvaranje nuklearnog naoružanja. Ipak, njegove jedine reči pred kraj filma, “Saglasan sam”, odgovor su na saopštenje Vanrednog komiteta atomskih naučnika (Ajnštajn je bio predsedavajući tog tela) u kom se traži podrška za osnivanje fonda za obuku šire javnosti.
Čak su i portreti vojnih lica u filmu iznenađujuće svedeni. Grouvsova jedina replika, pošto je vodio projekat, bila je poziv neimenovanom naučniku da bude oprezan sa epruvetom s plutonijumom vrednim 50 miliona dolara. Međutim, ovakvo predstavljanje sugeriše sasvim stvarne tenzije između vojske i naučnika tokom projekta i nakon njega.
Završne reči Nuklearne sile su pamtljiva fraza po kojoj je serijal postao poznat: “Vreme… maršira dalje!” I zaista je tako, ali nas ne prestaje da privlači ova složena i mutna priča, kao i ono šta nam govori o čovečanstvu. Siguran sam da Openhajmer neće biti poslednji pokušaj sineasta da je ispričaju.
Nuklearna sila može besplatno da se pogleda na sajtu Britanskog filmskog instituta.
Piše; Timoti Noel Pikok
Izvor: The Conversation
Preveo: Matija Jovandić