Džafar Panahi: Ako ti je film zaista nešto sveto, nijedan režim ne može da te zaustavi Mogu da mi oduzmu tehničke stvari, ali ako verujem u ono što želim da kažem, mogu i dalje da snimam, kaže iranski reditelj Džafar Panahi, dobitnik Zlatnog lava u Kanu za film "Bio je to samo nesrećan slučaj".

Džafar Panahi nije rođen kao sineasta disident. Nikada nije ni težio tome da to bude. Ulogu umetnika disidenta nametnuo mu je režim u Teheranu. Nakon što je 2009. godine prisustvovao sahrani studentkinje ubijene tokom protesta u takozvanoj zelenoj revoluciji, vlasti su mu zabranile da napušta zemlju. Godinu kasnije, pozivajući se na njegove planove da snima film sa tim protestima kao pozadinom, režim ga je žestoko kaznio 20-ogodišnjom zabranom da putuje i snima, zajedno sa uslovnom kaznom zatvora od šest meseci zbog “propagande protiv sistema”.

Panahi je pre zabrane već bio poznat u međunarodnim umetničkim krugovima – njegov Beli balon (1995) nagrađen je Zlatnom kamerom u Kanu za najbolji debitantski film, sa Krugom (2000) je osvojio Zlatnog lava u Veneciji za najbolji film – ali je tek nakon zabrane privukao pažnju šire javnosti i mejstrim medija.

Kada je na Berlinskom filmskom festivalu 2011. upriličen simboličan protest, sa ostavljanjem prazne stolice za Panahija kao zvaničnog člana žirija Berlinala kome je zabranjen dolazak, taj potez privukao je skoro isto toliko medijske pažnje koliko i Čovek zvani hrabrost (True Grit) braće Koen, film kojim je te godine otvoren festival.

Sam Panahi odbacuje etiketu političkog fimskog stvaraoca – “prema mom shvatanju, politički filmski stvaralac brani ideologiju, pri čemu su oni koji je slede dobri, a loši joj se protive… u mojim filmovima čak i one koji se ponašaju loše oblikuje sistem, a ne lični izbor” – ali nesporno je da je  64-godišnji iranski režiser postao globalni simbol političkog otpora i umetničkog integriteta.

Za svakog umetnika kojem preti cenzura autoritarnog režima – moglo bi se reći da se u tu grupu, posle izbora Donalda Trampa u novembru, ubrajaju i progresivni glasovi u Holivudu – svaki novi film Džafara Panahija predstavlja svetlost u tami.

Njegov najnoviji film, Bio je to samo nesrećan slučaj, premijerno je prikazan 20. maja u takmičarskom programu u Kanu. (MK2 Films bavi se svetskom prodajom.) Snimljen je u tajnosti, kao i svaki Panahijev film posle 2010. Radnja je neposredno inspirisana Panahijevim zatvorskim iskustvima, a prati disidenta puštenog iz zatvora koji se, uveren da je prepoznao jednog od svojih mučitelja, priprema za osvetu, ali ubrzo počinje da se pita da li je dodatno nasilje zaista pravi način da se zadovolji pravda.

Panahi je postao majstor snimanja filmova u tajnosti i pronalazi načina da zaobiđe svaku prepreku koju pred njega postavi država. Pošto je 2010. godine bio stavljen u kućni pritvor snimio je dokumentarni esej Ovo nije film (2011), snimajući sebe (i svog kućnog ljubimca iguanu) u dnevnoj sobi svojim ajfonom.

Navučene zavese je snimio 2013. u svom letnjikovcu, pribegavajući alegorijskoj priči o scenaristi sklonjenom u kuću gde mora sve vreme da drži navučene zavese (praktično sprečavajući vlasti da vide šta to Panahi smera). Za Taksi iz 2015. pretvorio je svoj automobil u pokretni studio, sedajući za volan i vozeći se po Teheranu, dolazeći u dodir sa ljudima iz različitih slojeva iranskog društva. Prethodna dva filma, 3 lica (2018) i Bez medveda (2022), u kojima se pojavljuje u glavnim ulogama kao “poznati režiser Džafar Panahi” i kombinuje činjenice i fikciju, snimao je u manje naseljenim seoskim područjima.

Panahi nije mogao da izađe iz Irana, ali njegovi filmovi jesu. Ovo nije film prošvercovan je u Kan na USB-u (ali ne, kako se ispreda legenda, u rođendanskoj torti). Navučene zavese premijerno su prikazane u Berlinu, gde je film osvojio nagradu za najbolji scenario. I Taksi je bio u Berlinu i osvojio je Zlatnog medveda. 3 lica nagrađena su za najbolji scenario u Kanu, a Bez medveda osvojio je specijalnu nagradu žirija u Veneciji.

Iako ga nisu sprečile da snima filmove, iranske vlasti onemogućile su da se Panahijeva ostvarenja domognu Oskara. Pravila Američke filmske akademije zahtevaju da filmovi koji konkurišu za najbolji međunarodni igrani film imaju bioskopsku distribuciju u zemlji iz koje se prijavljuju. Svi Panahijevi filmovi, počevši od Kruga, bili su zabranjeni u Iranu. Panahijev debi, Beli balon, snimljen uz zvaničnu podršku države i imao je bioskopsku distribuciju, bio je iranski kandidat za Oskara 1996. godine, ali su iranske verske vođe zabranile Panahiju da daje intervjue američkim novinarima da bi promovisao film, pa nije bio nominovan.

Soni pikčers klasik pokušao je da nominuje Ofsajd 2006. godine, pa su iz te kuće čak pisali Ministarstvu kulture i islamskih uputa Irana sa molbom da ukinu zabranu na nedelju dana da bi film bio prikazan i da bi mogao da se kvalifikuje za trku za Oskara. Ministar je rekao ne.

Neko vreme se činilo da će Bez medveda možda biti Panahijev poslednji film. Uhapšen je i poslat u zatvor jula 2022. Vlasti su ga zatvorile pozivajući se na prvobitnu presudu iz 2010. godine nakon što je otišao da se raspita o hapšenju svog prijatelja, takođe režisera disidenta Mohameda Rasulofa (Seme svete smokve). Ali posle šest meseci provedenih u zloglasnom teheranskom zatvoru Evin, Panahi je pušten na slobodu februara 2023. godine, nakon štajka glađu.

Na opšte iznenađenje, Vrhovni sud Irana presudio je u Panahijevu korist i ukinuo je presudu iz 2010. godine zbog proceduralne greške. Nema više kućnog pritvora, nema zabrane putovanja. Očekivalo se da će Panahi otputovati u Kan da bi predstavio Bio je to samo nesrećan slučaj i da prvi put lično prisustvuje festivalu još od Krvavog zlata 2003. (Taj film, o nekadašnjem vojniku sa posttraumatskim stresnim poremećajem koji pokušava da opljačka zlataru nagrađen je specijalnim priznanjem festivala).

A i Oskar je možda još u igri. Prošle godine je Panahi prijatelj Rasulof, nakon bekstva iz Irana u izgnanstvo u Nemačkoj, odneo Seme svete smokve u Kan, gde je osvojio specijalnu nagradu žirija. Rasulof je potom uspešno izbegao mule na putu ka nagradi Američke akademije tako što je prepustio nemačkim koproducentima da njegovo ostvarenje prijave u kategoriji za najbolji strani igrani film.

Panahi je Bio je to samo nesrećan slučaj snimio u saradnji sa francuskom kućom Les Films Pelléas, koja stoji iza Anatomije pada Žistin Trije, dobitnice Oskara i nagrada u Kanu, i zna ponešto o kampanjama za nagrade Akademije.

U svom prvom intervjuu nakon 15 godina Panahi je govorio za Holivud reporter o zatvoru i cenzuri, o tome zašto namerava da ostane u Iranu i o tome kako je u svom novom filmu Bio je to samo nesrećan slučaj represiju pretvorio u inspiraciju.

Mnogo vam hvala što ste pristali na ovaj intervju, vaš prvi u 15 godina! Moram da vas pitam: da li ste uživali, makar malo, u tome što niste morali da razgovarate sa novinarima o svojim filmovima?

Zapravo, takvo iskustvo mi je omogućilo da vidim kako je to snimati filmove, a ne govoriti o njima i moram da priznam da sam zaista uživao u tome. Možda bismo mogli da organizujemo neku vrstu udruženja reditelja iz celog sveta koje bi tražilo od svojih vlada da im zabrane da govore o svojim filmovima. Jer, znate, kada jednom snimite film, on je tu i više nije važno šta vi o njemu govorite. Film postoji sam za sebe. Ako ima nekih problema sa filmom ili manjkavosti, vi tu više ne možete ništa.

Radili ste i kao dokumentarista, zar ne? Snimali ste dokumentarce kao vojnik tokom iransko-iračkog rata.

Da, snimio sam nekoliko dokumentaraca na početku karijere, bila mi je to dobra vežba. Nisu svi bili vezani za rat. Neki nisu imali direktne veze s ratom, ali su nastali u tom periodu mog života i mislim je ono što sam zaista naučio iz rada na dokumentarcima to da je potrebno prilagoditi se okolnostima, jer nikada ne znate šta će se desiti. Morate da uhvatite ono što se odvija pred vama, građu za svoj film, bez ikakve pripreme, da reagujete i da znate kako da iskoristite ono što vam stvarnost nudi. To mi je kasnije bilo sasvim korisno u celokupnom mom filmskom radu.

Tako je uvek, morate da se prilagodite potrebama priče, a ne obrnuto

Režirao sam i TV emisiju o autorima kratkih filmova i festivalima održavanim širom Irana, po raznim gradovima i mestima. I svaki put kad bismo otišli u neki od tih gradova nismo znali šta nas čeka. Ali morali smo da prihvatimo tu stvarnost i da od nje napravimo nešto. Taj pristup improvizaciji i prilagođavanju na stvarnost zadržao sam kroz celu karijeru.

Vaš prvi dugometražni igrani film, Beli balon (1995), premijerno je prikazan u selekciji Quinzaine des Réalisateurs u Kanu. To vam je bilo prvo učešće na festivalu, a ujedno i prvi boravak van Irana. Koja vam je najsnažnija uspomena iz tog iskustva?

Pa, znate, uopšte nisam imao predstavu o tome gde idem i šta mi se dešava. Tokom studija na univerzitetu bio sam veoma vredan, nemiran student. Trudio sam se dam sve od sebe da naučim što je moguće više. Jednostavno sam jurio sa jednog snimanja na drugo, pokušavajući da naučim više i da svojim profesorima dokažem da sam dostojan onoga čemu su me učili.

Čak i kada sam se pripremao da snimam svoj prvi dugometražni film jedino mi je bilo na pameti da ne izneverim svoje predavače, da im pokažem da sam shvatio ono čemu su me učili, da sam dovoljno dobar za njih. Nisam mislio na sebe. Bio sam samo student koji je hteo da svojim profesorima pokaže da je dobro naučio i da je dobro uradio svoj posao.

To što sam se našao u Kanu bilo je nešto neočekivano, zaista nisam bio spreman na to. Tada mediji nisu bili ovakvi kao danas. Nismo dobijali toliko informacija spolja. Nisam imao predstavu šta Kan predstavlja kao događaj. Bio sam toliko fokusiran na svoj rad i toliko sam se trudio da film snimim što bolje mogu, a onda sam odjednom bačen u drugi svet, bez ikakve predstave o tome šta sve to znači.

Na dan ceremonije zatvaranja nisam imao pojma da li ćemo nešto osvojiti ili nećemo, ali sam pretpostavljao da će mi, ako i osvojimo, neko to sigurno reći ujutru. I pošto me niko nije pozvao do podneva, pomislio sam: “Imam slobodan dan”. Mogu da lutam po Kanu. I sretnem svog prijatelja, koji mi je bio prevodilac, i on me pita: “Jesi spreman? Je l’ imaš smoking za večeras?” Kažem mu: “Ne, nemam smoking. Radije bih da prošetam i razgledam malo grad”. Na kraju im je bilo toliko neprijatno da su morali da mi kažu da sam nešto osvojio, pa sam morao da nabavim smoking i da odem na ceremoniju.

Pre nego što ćemo izaći na binu, prevodilac mi kaže: “Ne treba da budeš nervozan, samo reci nekoliko reči, onako ležerno”. Tako sam i uradio, rekao sam nekoliko reči, krajnje opušteno, jer nisam bio ni svestan značaja cele te situacije. I onda vidim kako on izgleda dok prevodi, kako se trese, drhti mu glas. Kad smo se vratili iza scene, pitam ga šta se dogodilo, a on mi kaže: “Nemaš pojma o tome koliko je ovaj trenutak važan, ko sve sedi u sali, nisi ni svestan šta to znači”.

Čak i kada vam je zabranjeno da snimate filmove nastavili ste da ih snimate i oni su nastavili da se pojavljuju u Kanu. Među njima je i Ovo nije film, koji je prošvercovan iz Irana u Kan, navodno u torti. Kako je to uspelo?

Priča o torti je čista laž. To nema nikakve veze sa mnom, nemam pojma ko je to rekao i kako se ta priča uopšte pojavila. To je skoro pa smešno, jer smo prosto stavili film na USB i dao sam ga nekome ko je putovao, on je odneo USB u Kan i to je bilo to. Nemam pojma ko je izmislio priču o torti i sa kakvim namerama. Kakva je to torta trebalo da bude, da li je USB bio u torti, na torti, gde već, nemam pojma. Ali ja sa tom pričom nemam nikakve veze.

Kakav je trenutno vaš pravni status, posle poslednje presude? Možete li slobodno da se krećete i radite?

Da, sad sam kod kuće, u svom domu u Teheranu. Sud je poništio sve presude protiv mene. Sve su ukinute, tako da sada nema nijedne tužbe protiv mene, nemam nikakvih problema sa zakonom. Mogao sam da putujem nekoliko puta. Prvo moje putovanje u inostranstvo bilo je u Francusku, u posetu mojoj nekadašnjoj distributerki Hengame Panahi, sa kojom sam godinama sarađivao, jer je bila lošeg zdravlja. Odlazio sam joj par puta u posetu i da budem sa svojom decom i porodicom. A kada je, nažalost, Hengame preminula [2023], otišao sam joj na sahranu.

Profesionalno, više nisam pod zabranom, nije mi, kao ranije, zabranjeno da radim. Ali, da biste snimili film na zvaničan način, morate da predate scenario u Ministarstvo za islamske upute na odobrenje. A to je nešto što ne mogu da uradim. Ne znam čak ni ko su ti ljudi, niti kakav legitimitet imaju da ocenjuju ono što radim. Ne vidim poentu rada u takvom sistemu. Dakle, ni za ovaj film nisam tražio dozvolu. Snimio sam još jedan film u tajnosti. Snimio sam ga na svoj način. Ponovo.

Kako je vaše iskustvo iz zatvora oblikovalo ovaj film?

Pre nego što sam otišao u zatvor i pre nego što sam upoznao ljude koje sam tamo sreo i čuo njihove priče o tome ko su i  odakle su, u svojim filmovima bavio sam se sasvim drugačijim temama. To što sam provodio vreme sa tim ljudima u zatvoru zaista je promenilo nešto u mojoj vizuri, u meni kao režiseru. Sećam se dana kada sam pušten iz zatvora. Mora da postoji neki snimak toga na Jutjubu. Izašao sam iz zatvora, moji prijatelji i porodica su došli da me dočekaju, ali su mi osećanja bila baš pomešana. Nisam znao da li treba da budem srećan. Kako da ostavim sve one ljude koji su još tamo i prekinem sa njima svaki kontakt?

Osećao sam u tom trenutku krajnju ambivalentnost, i to se osećanje nastavilo i kasnije. Deo mene ostao je u zatvoru sa tim ljudima. Nešto novo se otvorilo sa njima, i prosto nisam mogao to da ostavim za sobom i vratim se životu kakav sam živeo pre zatvora. Upravo u tom kontekstu, sa tim novih nadahnućem, sa ovom novom posvećenošću koju sam osetio u zatvoru, dobio sam ideju, inspiraciju za ovu priču. Te rasute ideje na koje sam naišao u zatvoru stalno su me pratile.

Svaki put kad dođete na neku ideju, inspiraciju, ona rađa sopstvene zahteve, u smislu produkcije, lokacija, umetničkih ambicija filma. To zaista zavisi od teme. Na primer, Bez medveda je ličniji film, introvertniji, tako da je zaista zahtevao drugačiji pristup snimanju, dok sam ovde, zbog same priče, morao da prilagodim i produkciju. Tako je uvek, morate da se prilagodite potrebama priče, a ne obrnuto.

Odakle je potekla glavna tema filma, to da li nasilje može ikada da bude opravdano pri zadovoljenju pravde?

Sve je zaista došlo iz zatvora, to razmišljanje o nasilju i nenasilju. Ono što je zaista izuzetno u vezi sa zatvorom to je raznolikost ljudi s kojima naučite da sedite i razgovarate. Bilo je tu svih mogućih vrsta ljudi. Bilo je stručnjaka, sjajnih sociologa, briljantnih studenata, bilo je radnika, svi ti ljudi bili su zajedno. Počeli smo da organizujemo predavanja. Bio je tu izvanredan sociolog, profesor Said Madani [osuđen 2022. na devet godina robije zbog “osnivanja i vođenja antirežimskih grupa” i “zavereništva zarad zločina protiv bezbednosti zemlje”], zajedno s Muhamedom Rasulofom i mnom. Zamolili smo Madanija da za nas organizuje predavanja. Ko god od zatvorenika je želeo, mogao je da dođe i da ga sluša. U nekom trenutku su nam to zabranili.

Tada smo počeli da koristimo sat za fizičku aktivnost. Kad bi nas izvodili napolje na sat vremena da vežbamo, šetali bismo uz njega i slušali njegova predavanja tokom tog predaha.

U mojim filmovima nema negativaca. Nema nikoga ko je prokazan i prikazan isključivo negativno. Čak i kod ljudi koji se ophode loše, kada ih upoznate i uspete da bolje razumete i njih i njihove stavove i funkciju u filmu, vidite da ih sistem čini takvima kakvi su

Dakle, teme u ovom filmu nisu nužno samo lične; on ne govori samo o mojim ličnim borbama, nego o svim tim ljudima sa kojima sam provodio vreme i delio iskustva. Svi ti likovi koje vidite u ovom filmu nadahnuti su razgovorima koje sam vodio, pričama koje su mi pričali, nasilju i brutalnosti iranske vlade prema zatvorenicima, nasilju koje traje sad već više od četiri decenije. Bez obzira na ono što se dešava sada i ovde, svi mi imamo zajedničku prošlost. Čujemo te priče koje nas povezuju sa sunarodnicima i ta pitanja, o tome kako da reagujemo na takvu brutalnost, to su pitanja o kojima svi moramo da razmišljamo.

Vaš prijatelj i kolega režiser Mohamed Rasulof pobegao je u Evropu, a i mnogi drugi iranski sineasti odabrali su izgnanstvo umesto života pod sadašnjim režimom. Možete li da zamislite sebe kako napuštate svoju zemlju da biste radili u izgnanstvu?

Danas širom sveta ima iranskih umetnika, iranskih režisera. Morali su da odu iz svoje domovine i da se prilagode drugim društvima, a neki od njih uspeli su da stvaraju drugde i da snimaju važne filmove, gledane i hvaljene filmove.

Moram priznati da su svi ti moji sunarodnici sposobni za nešto za šta ja nisam. Ja sam jednostavno sasvim nesposoban da se prilagodim bilo kom drugom društvu sem sopstvenom. Kad god odem iz Irana, shvatim da nisam sposoban da opstanem u drugoj zemlji, da tamo živim, da radim tamo ili tamo snimim film. Prosto nisam u stanju da opstanem ili da se prilagodim novom okruženju, novom društvu. Morao sam da budem u Parizu tri i po meseca zbog postprodukcije filma i mislio sam da ću da umrem. Bilo mi je baš teško, i profesionalno i lično.

Pre svega, van Irana mi odmah postane dosadno. Osećam potrebu da se vratim kući. A profesionalno je sasvim drugačije. U Iranu mogu u dva noću da pozovem kolegu ili saradnika i kažem: “Mislim da bi ovi kadrovi trebalo da budu duži, ili kraći” i on bi došao do mene u studio i radili bismo cele noći sve dok ne rešimo problem. U Evropi ne možete tako da radite. Prosto osećam da tu ne pripadam, ne mogu da se prilagodim. Ne zameram drugima koji su morali to da urade. Možda, da sam bio u njihovoj situaciji, ni ja ne bih imao izbora. Ali što se mene tiče, sa iskustvima kakva sam imao i takav kakav sam, sa svojim sposobnostima i nesposobnostima, prosto ne mogu da napustim Iran.

Često vas opisuju kao političkog režisera, ali vi tu etiketu odbacujete. Zašto?

Sebe smatram društvenim režiserom, a to je sasvim suprotno, potpuno drugačije od toga da sam politički režiser. Prema mom shvatanju, politički režiser je onaj ko pripada partiji i zastupa određenu ideologiju, pa snima filmove koji brane takvu ideologiju u kojoj su dobri ljudi oni koji poštuju i slede tu ideologiju, a loši su oni koji su protiv njih. Dok u mojim filmovima nema negativaca. Nema nikoga ko je prokazan i prikazan isključivo negativno. Čak i kod ljudi koji se ophode loše, kada ih upoznate i uspete da bolje razumete i njih i njihove stavove i funkciju u filmu, vidite da ih sistem čini takvima kakvi su. Nije to stvar individualnog izbora.

Upravo o tome se radi u celokupnom mom stvaralaštvu. Uvek me inspiriše moje okruženje, i bez obzira na to u kakav kontekst me stavite, kakvo god da je okruženje, to je ono što ću prikazati u svojim filmovima. Tako da je, kada su me zatvorili, sasvim prirodno što sam počeo da pričam onakve priče kakvima sam tamo bio izložen. Ne mogu da budem ravnodušan prema svom okruženju. Ono što me okružuje mi hrani maštu, to je ono što me tera da snimam filmove.

Dakle, ako me pošaljete u zatvor, treba da očekujete da će se ispoljiti to iskustvo. Na neki način nisam ja taj koji je snimio ovaj film. Ovaj film snimila je Islamska republika jer me je ona poslala u zatvor. Možda će, kad budu pogledali ovaj film, shvatiti da ne treba da zatvaraju umetnike. Šta mogu da očekuju kad zatvore umetnike? Ti umetnici otkrivaju i svedoče stvarnosti koju će, naravno, iskoristiti kao materijal za svoj sledeći film.

Zar zaista misle da će nam, pošto nas zatvore pa izađemo, mozgovi biti isprani i da ćemo početi da snimamo filmove kakve oni žele? Ne, dešava se suprotno. Snimaćemo filmove koji prikazuju ono što smo videli u zatvoru. Dakle, možda će shvatiti da, ako žele da prestanemo da budemo subverzivni, treba da prestanu da nas šalju u zatvor.

Šta biste posavetovali filmskim stvaraocima prinuđenim da rade pod represivnim ili autoritarnim režimom?

Moj savet bio bi: budi ono što jesi. Kada smo moji vršnjaci i ja počeli da snimamo filmove, film je za nas bio nešto sveto. Nije postojalo ništa van toga što smo izabrali, van tog puta na kom smo sebe videli. Nakon prva dva-tri filma, shvatiš da je to tvoj životni put. To je tvoja strast, i ništa ne može da te zaustavi. To je zaista ono što sam osećao tokom čitave karijere.

Sećam se, neposredno pre nego što su mi izrekli tu tešku kaznu, 20 godina zabrane snimanja i putovanja, pomislio sam: “Šta ću sad?” Neko vreme sam bio zaista uznemiren. A onda sam, sećam se, prišao prozoru, pogledao u nebo i video prelepe oblake. Odmah sam dograbio fotoaparat. Pomislio sam: “To mi ne mogu oduzeti, još mogu da slikam oblake”. To sam radio dve godine. Te fotografije su kasnije izložene u Centru Pompidu u Parizu. Posle toga sam shvatio: šta imam? Nemam veliku kameru. Nemam ekipu. Mogu da mi oduzmu tehničke stvari, materijalne aspekte mog zanata, ali ako imam sadržaj, ako imam temu, ako verujem u ono što želim da kažem mogu i dalje da snimam filmove.

Nema šanse da vam zabrane da snimate filmove. Samo morate da pronađete drugačije načine da ispričate priču. Naravno, film poput Taksija ne bi mogao biti snimljen 10 godina ranije, jer tehnički to ne bi bilo moguće. Ali to je tada bilo rešenje koje sam pronašao. Siguran sam da bih pre toga pronašao neki drugi način.

Isto je i sada. I svuda je isto. Ako si siguran da je to ono što želiš da radiš, ako znaš da je to tvoj način da se izraziš, da sebe vidiš na ovom svetu kao filmskog stvaraoca, onda ćeš naći način. Ako je film zaista ono što ti je sveto, ono što daje smisao tvom životu, onda te nijedan režim, nijedna cenzura, nijedan autoritarni sistem ne mogu zaustaviti.

Piše: Skot Roksborou
Izvor: Holivud riporter
Preveo: Matija Jovandić