Nađa Petrović je još kao gimnazijalka objavila svoj prvi roman To je to (Samizdat B92, 2015) i tada je rekla da bi volela da se jednog dana bavi filmom i pozorištem. To se i dogodilo. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, trenutno je na master studijama filmske i TV režije, a sa režiserom Nikolom Stojanovićem snimila je Mi smo videli leto (2019, pobednik 66. Martovskog filmskog festivala), Šerbet (2019, nagrada 25. Sarajevo film festivala za najbolji studentski film) i Sve kako treba (2020, specijalna nagrada festivala Tous Courts u Francuskoj).
Njen je potpis i na još nekoliko kratkih filmova prikazanih na svetskim festivalima, a bavi se i snimanjem spotova za muzičke grupe. Sa Stojanovićem, i njihovim kolegom Pavlom Pavlovićem, odabrala je filmove za nedavno održano osmo izdanje festivala Najkraći dan, posvećenom kratkim filmovima. (Za najbolji film u studentskoj selekciji proglašen je Inkognito Julije Lantoš (Mađarska), a specijalnu nagradu u ovoj kategoriji osvojili su su Aleksander Ivanović, Lazar Aleksić i Mirza Abdagić za Ženolovce (Srbija). Nagrada za najbolje ostvarenje u amaterskoj selekciji pripala je Mateji Zidarić (Hrvatska) za Plejade (Hrvatska), a specijalna nagrada Beli Bračko-Milešević za Još uvijek ne znam (Hrvatska)).
Najkraći dan održan je usred bure u javnosti zbog odbijanja filmova Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića na konkursu Filmskog centra Srbije, kao i polemika u medijima posle ostavki režisera Janka Baljka na Fakultetu dramskih umetnosti i u Senatu Univerziteta umetnosti u Beogradu. Organizacioni tim Najkraćeg dana, za razliku od njihovih kolega sa nedavno održanog Festivala autorskog filma, odlučio je da se uzdrži od komentara na ta dešavanja, takvu odluku poštovala je i Nađa Petrović, pa smo pitanja o tome ovaj put ostavili po strani. Zbog gužve oko festivala, ali i završetka snimanja njenog master filma Miris sveže farbe, odgovore nam je poslala mejlom.
U središtu filmova koje ste snimili sa Nikolom Stojanovićem su ženski likovi, kao i u više od trećine ostvarenja u vašoj selekciji. Pored toga, tu su i pitanja identiteta, rat, rasizam, pa i pandemija. Čime ste se rukovodili pri izboru naslova za ovogodišnji Najkraći dan?
Moram da priznam da je taj odabir jedne trećine filmova koji se bave ženskim likovima verovatno usko u vezi sa našim senzibilitetom. To je prosto nešto što i Nikoli i meni uvek zapadne za oko, jer se svakako i mi sami time bavimo. Ipak, ne može ni da se ignoriše činjenica koliko su u našoj kinematografiji ređi dobri ženski likovi od muških i koliko ima manje autora koji se time bave. Zato, između ostalog, mislim da je dobro takvim filmovima dati mesta.
Pri izboru filmova nam je, naravno, bilo bitno da selekcija bude raznovrsna – žanrovski, stilski i tematski – ali mislim da je ono što je presudno, i Nikoli i meni, a i Pavlu Pavloviću koji je zajedno sa nama bio selektor studentske i amaterske selekcije, to je pitanje toga koliko se oseća iskrenost autora u filmu.
Nikola i ja uvek posle projekcija filmova na festivalima najviše pričamo o tim malim autentičnim momentima, gde smo osetili da je autor dotakao nešto što je samo njegovo i pravo. Tako da smo se i u selekturi držali toga.
Postoje li filmovi koje ste hteli da prikažete a niste iz nekog razloga uspeli da ih uvrstite u programe?
Naravno… Među prijavljenim filmovima je retko koji film stvarno od samog početka otpisan, to su uglavnom nijanse, i svaki film ima nešto zanimljivo i drugačije, iza svakog stoji neki autor koji je nešto bitno hteo da kaže tim filmom. Baš zato je uvek teško odlučiti se za “bolji” film (što je svakako relativna kategorija, jer je vrlo subjektivno).
Prosto postoje priče koje su stvorene za kratki film, i postoje priče koje su stvorene za dugometražni. To ne znači da je jedna manje vredna od druge.
Dešava se, takođe, da se jednom članu selektorskog tima nešto svidi, a nekome ne… Ili je neki film mnogo sličan nekom drugom filmu, pa mora da se bira između dva jako dobra ostvarenja. Ima raznih zavrzlama u biranju. Zato postoji više selekcionih krugova, i onda se postepeno, koliko god teško bilo, sužava izbor.
Primećuju li se neke zajedničke stilske i tematske tendencije među autorima/kama u regionu?
Mislim da je teško zaključiti, pošto su prijave bile baš raznovrsne. Ono što može da se primeti i po procentu filmova koji su završili u selekciji jeste da su hrvatski filmovi ove godine baš baš dobri. A i izvesno je da se na mađarskim akademijama jako uspešno i intenzivno radi na razvoju animiranih filmova.
Šta je to što može kratki film, a ne može celovečernji?
Za petnaest minuta da te pogodi, dokrajči, oraspoloži, promeni. Doduše, ne mogu baš da tvrdim da neki dugometražni ne može to isto da uradi u prvih petnaest minuta, ali generalno, nije tendencija. Može, takođe, da se snimi mnogo lakše, bez ikakvog finansiranja ako treba, samo na čistu volju i talenat.
Uprkos velikim uspesima ex-yu autora kratkih filmova u poslednjih više od pola veka (od Gilića, Žilnika i Godine, preko Gvardiola, naovamo), reklo bi se da ova forma ipak ne dobacuje do mnogo publike, da nema mnogo odjeka u medijima, a da i sami stvaraoci često gledaju na njih kao na “prelaznu” stepenicu ka celovečernjim ostvarenjima. Grešimo li? Zašto je to tako i kako to promeniti?
Dešavalo se mnogo puta, i Nikoli i meni, da nam neko postavi pitanje: “A kad ćete snimiti pravi film?” (Pod tim se, naravno, misli na dugometražni.) Pretpostavljam da je takav odnos prema kratkom filmu posledica toga što ljudi prosto nisu kroz život bili toliko izloženi toj formi, pa onda u letu zaključuju o njoj. Film je dugometražni film, a kratki film je preteča dugometražnog filma. Mislim da je to neka logika koju ljudi zauzimaju.
Deluje mi da je bitno prosto razdvojiti te dve stvari i shvatiti kratki film kao formu za sebe, što svakako i jeste (na primer, sam tretman priče i strukture je potpuno drugačiji od onog u dugometražnim filmovima) i samim tim onda to više nije preteča dugometražnog filma, nego je celina za sebe.
Prosto postoje priče koje su stvorene za kratki film, i postoje priče koje su stvorene za dugometražni. To ne znači da je jedna manje vredna od druge.
Vodič kroz Najkraći dan - festival kratkog filma od 19. do 21. decembraŽive li kratki filmovi i van festivala i kako?
Uh, pa uglavnom van festivala puštaš rodbini, šalješ linkove, možeš da okačiš na vimeo kada film završi sa festivalskim prikazivanjima i onda na taj način omogućiš da ljudi i dalje mogu da ga pogledaju. Nekako je i film živ dok ga ljudi gledaju, tako da je bilo koji način potpuno legitiman, samo da nekako dođe do publike (rodbina je najbolja publika!).
Šta kratki filmovi gube ako ih gledamo na ekranima računara a ne u bioskopu?
Filmovi se snimaju za veliko platno, tako da svaki drugi način gledanja ustvari narušava ono kako je autor originalno zamislio da film funkcioniše. Naravno, neki filmovi više od drugih zavise od velikog velikog platna, tako da uvek to uzimam u obzir kada je, na primer, neki festival, pa se razmišljam između dva filma, gledam onaj za koji cenim da je bitno da se pogleda na velikom platnu, a drugi ću već nekada pogledati kod kuće.
Svakako mislim da ima nešto i u samom odlasku u bioskop, film nekako ostaje dublje urezan u sećanje, povezuješ ga i sa samim doživljajem sale. Kad gledaš nešto kod kuće, odgledan film se stapa sa gomilom drugih sadržaja.
Ipak stvarno mislim da ako je dobar film, biće dobar i ako se gleda preko mobilnog telefona.
Doživljavate li i muzičke spotove kao kratke filmove?
Uh, pa verovatno na neki način da. Ali ipak, konkretno, naši spotovi su potpuno drugačije tretirani od naših filmova, stilizovaniji su, manje narativni i prosto potpuno imamo drugačiji princip razmišljanja kada radimo spotove.
Mislim da je, u neku ruku, to slično kao i sa odnosom dugometražnih filmova i kratkih filmova. Spot je forma za sebe. U spotovima imaš potpunu slobodu, najmanje konvencija… Jedino što jeste neki okvir, to je pesma – da spot radi u korist pesme, da je naglašava kako treba i da je unapredi time što joj daje vizuelni identitet.
Pišete i kratke priče, objavili ste roman. Imaju li smisla paralele kratki film – kratka priča i celovečernji film – roman?
Mislim da kratka priča i kratki film baš mogu da budu u korelaciji kada su neki autori u pitanju. Na primer, neke Karverove priče su bukvalno skoro pa gotovi scenariji za kratki film.
Za celovečernji film i roman… Hmm… Mislim da jako zavisi od forme i strukture romana, pa i filma. Čini mi se da su romani ipak razuđeniji, skloniji digresijama, sa mnogo većim mogućnostima nesmetanog stagniranja radnje. Narativni film je ipak nekako koncentrisaniji.
Ono što moram da kažem jeste da sam prošlog proleća sela posle četiri godine studiranja dramaturgije da pišem novi roman, i dok sam pisala prvih petnaest strana samo sam se oduševljavala koliko sam slobodna da pišem sve što mi je u glavi. Ne moram da pazim da ne odam previše kroz dijalog, ne moram da razmišljam kako ću kroz postupke da pokažem šta lik misli. Nego samo pišeš, čoveče, ja pišem sve što mi se piše. Jako dobar osećaj. Hvala prozi.
Šta posle Šerbeta i Sve kako treba? Pripremate li novi film? Šta je trenutno na radnom stolu Nađe Petrović?
Ovog leta smo Nikola, Mladen Teofilović i ja snimali Nikolin diplomski film Dok ne sagorimo, koji je još uvek u montaži, ali uskoro će biti gotov, i počećemo da ga šaljemo po festivalima… Takođe, juče smo završili sa snimanjem mog master filma koji se zove Miris sveže farbe, prvog filma koji sam režirala.
Imam prvu ruku romana, ali, uh, sada treba i druga ruka, pa treća, pa četvrta… Još puno ruku. Trenutno je na čitanju kod rodbine, pa prikljupljam komentare za tu drugu ruku (rodbina je najbolja publika!). Pored toga radim na dve serije, koje će valjda sledeće godine početi da se snimaju…
Razgovarao: Matija Jovandić