Milan Bogdanović: Pesnik Dušan Vasiljev Dušan Vasiljev (1900 – 1924) nije se mogao oteti mnogim naivnostima prve mladosti (...) Ali je uspeo da se izrazi snagom koja daleko prebacuje njegove godine, pisao je uticajni kritičar Milan Bogdanović na petogodišnjicu smrti pesnika.

Mladi Dušan Vasiljev ostavio je jednu vrelu i grozničavu poeziju, koja je čisti izraz nemirnoga i uznemirenoga življenja ovog životnoga „desperatera“. Biografska ilustracija koju je pripovedno toplo dao G. Dragiša Vasić pokazuje jednu mučeničku mladost, ispunjenu patnjom, bolešću i – ratom. Pečat te očajničke mladosti duboko se usekao u stihove rano izgubljenoga poete, i ta ispovedna lirika je sva od konkretnih životnih odblesaka.

Dušan Vasiljev je bio suviše mlad da se otme od sebe samoga i da se uzdigne iznad svoje sopstvene stvarnosti, da se pesnik oslobodi od čoveka i da nad svojim ličnim problemom da poetski izraz čistijeg i spiritualnijeg osećaja. Ali je u naknadu za to prelio iz života u poeziju svu groznicu svoga ustreptaloga mladenaštva, kazavši se vatreno i plahovito.

Ono što kao duhovni pečal najviše pritiskuje njegovu poeziju jeste težina koja je posle rata pala po ljudima njegove generacije, po onim mladim dušama koje su iza rata izašle sa najviše rana. On ima jednu pesmu koja se zove Čovek peva posle rata,  i tako bi se najpotpunije mogla obeležiti njegova poezija. U njoj dolazi do izraza onaj karakteristični mentalitet bola, gorčine, užasa i očaja koji je posle rata pritisnuo bio mladu generaciju, i koji se, kao jedna unutrašnja, psihološka pobuna, može da prati u svima pravcima omladinskog zračenja.

I kao i toliki drugi, tako i Dušan Vasiljev uz tu unutrašnju pobunu nosi u sebi i jedno bolno razočarenje, jedan umor i izgubljenu veru. Revolucionarni polet, koji je bio zahvatio mlade duhove i manifestovao se vidno i u poeziji kao i u drugim omladinskim preokupacijama, brzo je zamenjen jednom gorčinom i opštom razboljenošću. Kod Dušana Vasiljeva je naročito obeležen taj ton bolećive rezignacije, to kod njega tako često i iznenadno, odsečno i teško pomirenje sa sudbinom, ta sumnja koja neprekidno prati svaku njegovu egzaltaciju. Jedna od njegovih pesama počinje ovim buntovnim stihovima:

Naša će budućnost biti
gordi jedan sokolski let,
koji će skinuti sa neba Nebo,
preporodni preokret.

da odmah zatim taj poletni i uzmahnuti poklič bude pokriven ovom mračnom sumnjom:

il’ teška jedna tama
i magla za još pet stoleća
po umovima i dušama.

A njegova poznata pesma Čovek peva posle rata, koja je najizrazitija pobuna na rat i odnose koji do njega dovode, i sva je do pred kraj u čisto revolucionarnom tonu, završava se ovom blagom i sasvim klonulom rezignacijom:

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele jutarnje rose –
ostalo vam na čast.

Taj mentalitet klonulosti i predaje čitave jedne generacije Vasiljev je najpotpunije izrazio u ovim stihovima:

Zaboravili smo postati tvorci
veliki, slobodni tkači,
u našoj sivoj pokisloj povorci
svi smo samo sitni podražavači…

U poeziji Dušana Vasiljeva ima puno revolucionarnih elemenata, ali se ne bi moglo reći da je on sam jedan revolucionarni pesnik. On, pre svega, nije imao onu isključivost, niti oštrinu za jednog revolucionara. Širok i mek, on je osećao i za „drugu stranu“, i tako je mogao u jednoj pesmi da žestoko, grubo sa retkom snagom sarkastične mržnje ismeje motiv „bogomajke“ (Plač matere čovekove), a da docnije napiše sa retkom toplinom Pesmu o majci Mariji. Ali i inače lični i tragični osećaj nadvlašćuje i preliva sve njegove stihove toplinom bola i neke sveopšte tuge.

Svaki njegov stih je izraz ne toliko ideje, pa prema tome i jedne tendencije, već mnogo više jednog ličnoga osećaja. Rat, bolest, gubljenje vere, kao i mnoge druge lične nevolje, pritiskuju stvarno, materijalno moglo bi se reći, svu njegovu psihologiju pesnika, i čitavoj njegovoj poeziji daju jedan isključivo lični akcenat. U tom pogledu su vrlo karakteristične zabeleške koje je on činio uz svoje pesme u rukopisnoj zbirci, koja je verovatno pripremana bila za štampu. Tako, na primer, uz njegovu poznatu i lepu pesmu Odbegla duša, stoji napomena „Zasićenost posle rata“, koja se odnosi na ove označene stihove:

Ja ne znam šta joj bi da pljune
na banatske ambare pune
i onda da uteče
kada smo zadovoljno svako veče
slušali raskošne pesme… i t.d.

Ta ista reč: „Rat – zasićenost“, prati i njegovu pesmu Mladost. Malo dalje, uz jednu drugu pesmu, gde se kazuje jedan osećaj razneženosti i topline nad jesenjim pejzažem zalaska sunca, on dodaje olovkom ovu napomenu: „Al’ srce je opet staro i lepo i dobro – u momentima“. Pesma o mojoj duši propraćena je ovim zapisom: „Rat je prošao, i vetar mira odneo ga je sa naših leđa, ali je duša ostala ipak strahovito pusta“. A sam kraj pesme, koji se završava teškim stihovima:

I onda: da li je bilo smisla
uopšte se i roditi?

ima uz te same stihove, ovu zabelešku: „Život – rezignacija“. I onda tako redom se beleže svi drugi teški lični motivi, „Bolest“, „Bolovanje“, „Odgovori iz sanatoriuma“, pa dalje, „Ovo za Beograd“, „Život u Čeneju“, ili prosto samo po neki neodređen uzvik, jedan jauk, koji se otimao pesniku pri pročitavanju i ponovnom preživljavanju svojih rođenih pesama: „I ništa tu više ne pomaže, ništa“, „Bez nade i vere“, i t. d. To očito dokumentuje da se sve svodi na njegovu ličnu tragiku, i da je kroz nju sve propušteno. Otuda i onaj temperamentni, plahoviti ton kojim su kazani svi njegovi stihovi, ona vatrena ekspresija koja je jedna od najznačajnijih odlika njegove poezije.

Dušan Vasiljev je uopšte bio jedna strasna priroda, žestoka u izrazima i čulna u pobudama. Njegov sensualitet treba šire shvatiti, kao jedno nastrojenje da se prvenstveno čulima primaju spoljni nadražaji. Uistini, podrobnijom analizom dalo bi se lako utvrditi da su čulne percepcije kod njega vrlo nadmoćne, i da se mnoga nervoza njegove ekspresije može objasniti razdražljivošću čula.

Ima u izrazu ovoga na smrt osuđenog mladoga čoveka jedan intensitet koji u trenucima zaprepašćuje

Ali on je sensualan i u užem smislu, u smislu strastvenosti kojom vibrira sva njegova poezija, i koja je naročito naglašena u motivima o ženi i ljubavi. Tu se Vasiljev ne može da otme golome nagonu i da se uzdigne do one pesničke idealizacije ljubavi koja je sva u prečišćenju i dematerijalizaciji. Kod njega je sve to na sirovoj čulnoj osnovi, koju on ne može da savlada ni onda kad je u ushićenju prve ljubavi.

Čitav jedan ciklus pesama posvećen je tome prvome ljubavnome zanosu, koji je imao biti u tonu „belih ruža“, ali gde pesnik sa mukom, kao po dužnosti, ne kao po iskrenome i pravome motivu, zauzdava svoje osnovne nagone. Te ružičaste pesme su nešto najslabije što je napisao. On je nosio u sebi jednu žestoku čulnu groznicu, jednu nesitu strast, koja je može biti bila jedno nagonsko otimanje života u bolesnu čoveku.

I doista, ta strastvenost Dušana Vasiljeva je data u jednom stepenu koji je već sam sobom uzdiže i opravdava. Oseća se tu samo ne velika želja ili moćna požuda, već kao neko veliko neuskrativo životno pravo čovekovo, kao vrhovni živorodni princip. U tom smislu je naročito karakteristična njegova pesma Kolo, koja kroz svu svoju dijaboličnu sensualnost ipak ostaje nekako čista i humano uzdignuta:

U zraku kolo igraju žene
u brzom vilinskom taktu,
pune svežine i snage,
i nage,
belinom dana odevene…
… … … … … … … … … … …
A dalje, u bolesnom hladu
gde drhćući pilje u svaku mladu
ženu ćelavi i sakati,
neka želja poče plakati…
… … … … … … … … … … …
Drhću i pilje u kolo sakati
i usne im miču,
krv im i srce himne kliču
ženama vitkim što igraju gole…
I oni mole, ponizno mole…

A žene
pune svežine, krvi, snage,
i nage,
rumene,
kolo igraju vilinskim taktom,
zracima žarkim odevene… i t. d.

Ima u izrazu ovoga na smrt osuđenog mladoga čoveka jedan intensitet koji u trenucima zaprepašćuje. Ovaj pesnik koga je tuberkuloza odnela u dvadeset i nekoj godini života nije se mogao oteti mnogim naivnostima prve mladosti, niti se uzdignuti, niti pobediti u samome sebi svoj lični, konkretni tragičan osećaj. Ali je uspeo da se izrazi snagom koja daleko prebacuje njegove godine. Može biti da su ovi mladi nadahnuti bolesnici, po nekome prirodnom zakonu samoskoncentrisavanja u moćima radi što punijeg zahvata u kratkome življenju, nadareni nekim naročitim intensitetom i nekom nenormalnom vitalnošću.

Slučaj je potvrđen u mnogim sličnim primerima, pa je i kod Dušana Vasiljeva verovatno tu jedno objašnjenje mnogoj unutrašnjoj vatrenosti koju je on tako silno preneo u svoje stihove. Možda se tim pesnicima kratka života daje od prirode jedno izuzetno pravo da se prerano prikupe u svim snagama, da bi bar nešto od sebe odbranili pred večnošću. U poetskom izrazu ovoga nedovršenoga pesnika ima dosta izuzetne snage, koja mu je obezbedila lepu uspomenu u našoj književnosti.

Na pet godina posle smrti Dušana Vasiljeva, bilo je pravedno za tu uspomenu i potrebno za utvrđivanje njenoga mesta u našoj posleratnoj poeziji, da se ožive vrednosti njegovih pesama, koje razbacane po časopisima, a dobrim delom i neobjavljene, ostaju izvan dovoljnoga sećanja.

Ovaj mladi pesnik, koji je bio među prvima modernima u našoj poeziji, i ako samonikao i izvan grupa i frontova koji su se posle rata obrazovali u našoj književnosti, i čiji je „modernizam“ bio doista spontani izraz jednog haotičnog psihološkog stanja čoveka posle rata, zaboravljen je i moglo bi se reći odstranjen u današnjoj književnoj generaciji. On je međutim jedna pozitivna pesnička vrednost naše savremene literature koju treba priznati i utvrditi. I zato se neminovno nameće potreba da se u sređenoj zbirci objave svi njegovi stihovi.

Piše: Milan V. Bogdanović
Izvor: Srpski književni glasnik, knjiga XXVI, br. 1, 1929. godine