Dž. R. R. Tolkin proglašen je ocem moderne fantastike, njegov legendarijum Srednje zemlje, a posebno trilogija Gospodar prstenova neke su od najvoljenijih knjiga svih vremena i s pravom su slavljene širom sveta. Pošto se borio u Prvom svetskom ratu, veći deo života radio je kao filolog i predavač na Univerzitetu Oksford; međutim, Tolkin je u životu postigao mnoge druge stvari i napisao je mnoga druga dela pored legendarijuma Srednje zemlje po kom je danas toliko slavljen. Ovde ćemo zaroniti dublje u Tolkinov opus, u rasponu od fikcije do akademskih radova, da bismo otkrili više dela velikog autora…
Beovulf: Čudovišta i kritičari (1936)
Za razliku od ostalih dela o kojima će ovde biti reči (a sva su objedinjena kao Priče iz opasnih predela), Beovulf: Čudovišta i kritičari nisu beletristika, već književna kritika. Osim što je bio plodan pisac, Tolkin je bio i filolog, a od 1925. do 1945. bio je Roulison i Bozvort profesor anglosaksonskog i profesor po pozivu Pembrouk koledža na Univerzitetu Oksford, pre nego što je preuzeo katedru za engleski jezik i književnost na Merton koledžu, takođe na Oksfordu.
Ovaj uticajni esej je i napisao sa iskustvom predavača i stručnjaka za ranogermanske jezike i književnost. Međutim, Beovulf: Čudovišta i kritičari nastao je kao predavanje, preciznije kao predavanje u znak sećanja na sir Izraela Golanca, koje je Tolkin održao 1936. godine u Britanskoj akademiji. Iste godine objavljen je i u naučnom časopisu Spisi Britanske akademije.
U njemu Tolkin staje u odbranu književnih vrednosti staroengleskog epa i, dok to radi, suprotstavlja se predrasudama tog vremena da je Beovulf zanimljiv mahom samo kao istorijski dokument. Upravo zbog takvog prihvatanja Beovulfa, kao istorijskog dokumenta, čudovišta (Grendel, Grendelova majka, zmaj) ili su odbačena kao suvišna ili su potpuno ignorisana. Zagovarajući čitanje Beovulfa kao poeme, to jest kao umetničkog dela, Tolkin je nastojao da istakne da čudovišta nisu bila od ključne važnosti samo za narativnu strukturu poeme, nego i za jedinstvo snažnog umetničkog utiska.
Ovo delo označilo je prelomnu tačku u izučavanju Beovulfa, a profesor Majkl D. S. Draut hvali ga kao ubedljivo najznačajniji esej ikada napisan o Beovulfu.
Niglov list (1945)
“Niglov list” je pripovetka napisana 1938-39. Prvi put štampana je u Dablin rivjuu januara 1945. pre nego što je objavljena u knjizi Drvo i list 1964. godine, uz Tolkinov esej “O vilinskim pričama”.
U središtu priče je Nigl iz naslova, slikar koji u svojim delima opsesivno traga za lepotom, uprkos tome što društvo u kom živi ne mari za umetnost. Ta opsesija tera ga da naslika šumu sa velikim drvetom u prednjem planu. Na svaki list tog drveta dodao je mnoštvo zamršenih detalja. Međutim, ne uspeva da ostvari svoju viziju zbog raznih banalnih obaveza koje ga sprečavaju da drvetu posveti nepodeljenu pažnju. Pored toga, troši i mnogo vremena (ponekad gunđajući) u pomaganju komšiji Perišu, baštovanu sa invaliditetom.
Iako ne zna gde ili kada mora da ode, Nigl je svestan da će u jednom trenutku morati da krene na put. Međutim, došlo je vreme za to, on je ostao zatečen i završio je u ustanovi. U međuvremenu je Niglova slika iskorišćena za zapušavanje rupe u krovu koji prokišnjava, a samo jedan savršeni list je sačuvan i stavljen je u muzej.
Pošto je otpušten iz utanove, Nigl je poslat u šumu na oporavak. To je, ispostaviće se, upravo ista ona šuma koju je nastojao da naslika na svojoj slici. Tamo se ponovo sreće sa Perišem koji koristi baštovansko umeće da još više ulepša šumu.
Tolkin je bio posvećeni katolik, a “Niglov list” često je čitan kao religijska alegorija. Iako je tvrdio da nije posebno naklonjen alegorijama, Tolkin je o njoj govorio kao o priči iz svog ličnog “čistilišta”. To bi moglo da znači da ona rasvetljava njegove stavove o umetnosti, a posebno njegovu filozofiju religije o stvaranju nasuprot stvaralaštvu već stvorenog bića.
Farmer Gil od Hama (1949)
Farmer Gil od Hama, napisan 1937. godine, humoristično je delo nastalo prema srednjovekovnoj tradiciji pripovedanja, a prvi put objavljeno je 1949. godine. Dok su Tolkinovi spisi o Srednjoj zemlji podrobno planirani i shematizovani, Farmer Gil od Hama je često svesno anahron, smešten u takozvano Mračno doba iz svih dela poteklih iz Tolkinove mašte.
Priča je komično-parodična verzija mnogih opštih mesta iz epova o herojima, a krupni i tromi Farmer Gil svakako nije heroj na prvi pogled. Međutim, kada mu pođe za rukom da otera džina (iako donekle kratkovidog i nagluvog) sa svog imanja, uz pomoć (očigledno anahrone) pričalice, narod Srednjeg kraljevstva slavi ga kao junaka.
I u Farmeru Gilu pojavljuje se zmaj Kristofilaks Dajvs, poput Šmauga iz Tolkinovih knjiga o Srednjoj zemlji. Pošto je pogrešno obavešten o susretu Farmera Gila sa džinom (džin tvrdi da u Srednjem kraljevstvu ne žive ljudi, nego samo ovce, krave i peckave muve), Krisofilaks napada Srednje kraljevstvo.
U skladu sa komičnim tonom knjige, Krisofilaks, iako lukav i pohlepan, nije baš preterano smeo zmaj, pošto se u Srednje kraljevstvo zaputio samo zato što je čuo da tamo nema vitezova koji mogu da ga spreče da jede ovce i stoku. Vitezovi koje je kralj poslao pokazali su se kao nesposobni pozeri, pa su ljudi iz Srednjeg kraljevstva pozvali Farmera Gila da ih još jednom spase. Ali, da li je ovaj najneugledniji od svih junaka dorastao zadatku?
Kovač iz Velikog Vutona (1967)
Kovač iz Velikog Vutona objavljen je 1967. godine i to je fantastična novela, a prati je zanimljiva priča o njenom nastanku. Tolkin je, pišući predgovor za bajku Zlatni ključ Džordža Mekdonalda, zamislio da ukazivanje Vile ilustruje sopstvenom kratkom pričom. I, naravno, ta priča postala je osnova za Kovača iz Velikog Vutona.
Veliki Vuton je u noveli poznat po svojim festivalima, među kojima je glavna Gozba dobre dece, a slavi se samo jednom svake 24 godine. Tokom Gozbe je 24 dece iz Velikog Vutona pozvano na zabavu gde se služi Velika torta. Za ovu Gozbu dobre dece je Veliku tortu navodno napravio Nouks, Učitelj kuvar, iako je većina pravog posla, zapravo, pala na grbaču njegovom šegrtu Alfu. U torti su skriveni predmeti koje deca na zabavi treba da pronađu, a među tim predmetima je i zvezda koju je Nouks pronašao u kutiji sa začinima. Na gozbi su pronađeni svi predmeti, ali ne i zvezda.
To je zato što je zvezdu progutalo jedno od dece, sin seoskog kovača. Na njegov deseti rođendan mu je zvezda pričvršećena za čelo, kao znak da može nekažnjeno da putuje iz stvarnog sveta Velikog Votona u Vilinsko carstvo. On je krenuo očevim stopama i trebalo bi da postane kovač, ali ima pristup čarobnom svetu i njegove avanture su opisane u noveli. Ali kada dođe vreme za novu Gozbu dobre dece, on mora da preda zvezdu i njegov pristup Vilinskom carstvu je ugrožen…
Pisma od Božić Bate (1976)
Pisma od Božić Bate (Letters from Father Christmas) je zbirka pisama koje je Tolkin pisao svojoj deci od 1920. (kada je njegov najstariji sin bio trogodišnjak) do 1943. godine. Bila je to tradicija u Tolkinovom domu: svake godine Tolkin bi napisao svakom od svoje dece pismo od Božić Bate, a deci su dostavljana u kovertama sa žigovima Severnog pola i poštanskim markama koje je Tolkin takođe dizajnirao.
Pisma su ispričana iz ugla Božić Bate i opisuju njegove nestašluke sa elfovima i, naravno, polarnim medvedima. Povremeno se tvrdilo da su neke od ovih priča koje je Tolkin izmišljao za svoju decu u tim pismima kasnije inspirisale delove zapleta u Gospodaru prstenova. Međutim, kada se čitaju za sebe, Pisma od Božić Bate pokazuju Tolkinovu drugu stranu, onu iza oksfordskog profesora i oca moderne fantastike. Vrcava i zabavna, ona otkrivaju Tolkina kao posvećenog oca kome je zabavljanje bilo jako važno pri pisanju.
To što je Tolkin uglavnom upamćen kao autor Hobita i Gospodara prstenova skoro da i ne čudi. Stvarajući Srednju zemlju dočarao je fantastičan svet pun neprevaziđenih detalja i kompleksne maštovitosti. Međutim, kada šire sagledamo njegov opus, dobijamo zaokruženiju sliku Tolkina, ne samo kao pisca, nego i kao proučavaoca i profesora i kao čoveka vere. A zauzvrat možemo da prepoznamo načine na koje su ti drugi aspekti uticali na njegovo pisanje. Dok je samo jedan savršen Niglov list sačuvan za potomstvo, a svo ostalo njegovo delo je izgubljeno, Tolkinov genij razgranat je u mnogim pravcima i svi oni zavređuju našu pažnju.
Piše: Ketrin Dent
Izvor; The Collector
Preveo; Matija Jovandić