Ilona Hartman uspela je da izvede skok sa Tvitera na police knjižara. Sutra[1] izlazi njen sjajan debitantski roman Kopno na vidiku (Land in Sicht) u izdanju izdavačke kuće Aufbau.[2] Roman donosi hrabru, luckastu i neobičnu priču o Jani, devojci odrasloj bez oca. Otac sad radi kao kapetan na jednom kruzeru koji plovi Dunavom, a Jana odlučuje da se ukrca inkognito i provede nedelju dana na brodu ne bi li ga najzad upoznala. Nema sumnje da će usput naučiti mnogo i o sebi, a svakako smo morali da ugrabimo priliku da popričamo sa Ilonom, našom nekadašnjom honorarnom saradnicom (sad je jednostavno previše zauzeta), o njenoj prvoj knjizi.
Intervju dogovaramo, kako i priliči, preko Instagrama, a uz to odmah naručujem i lepo vreme. Kada se sretnemo u berlinskom kvartu Prenclauer Berg, kiša lije ko iz kabla i obe se smejemo, jer nijedna nije pomislila na to koliko je teško razgovarati s maskom na licu. Srećom, pronalazimo bar sa natkrivenom baštom, naručujemo dva špricera i krećem s pitanjima!
Onoga ko ne poznaje Ilonu moglo bi da iznenadi koliko promišljeno, pažljivo i smireno odgovara na moja pitanja s obzirom na to da u svetu interneta vlada pravilo „izbaci to odmah i reci to što sirovije“. Ali za suptilan humor potrebni su refleksija i moć zapažanja, a u to da Ilona nosi u sebi i jedno i drugo (i još mnogo više od toga), možete se uveriti u ovom intervjuu, a naravno i u njenom romanu!
Ilona, nemaš svoj članak na Vikipediji! A još malo pa si spisateljica s objavljenom knjigom!
Razočaravajuće, je l’ da? Želela bih to kao poklon za rođendan. Ali ne mogu to sama da uradim, to je nešto što drugi moraju da urade umesto tebe.
Onda odmah pokrećemo akciju, taj članak mora da bude gotov najkasnije do izlaska knjige.
Ali volela bih da ga prethodno autorizujem! Ipak smo mi ovde profesionalci.
I Bež kao prva referenca… Ne, šalim se, hajde da počnemo! Koliko sati dnevno provodiš na internetu?
Sećaš se, bilo je onomad jedno istraživanje, možda pre nekih deset godina, u kom su ljude pitali koliko sati provode na internetu. Moglo je da se zaokruži dva, četiri, a krajnja opcija bila je “više od četiri sata” ili tako nešto. I već tada je u mom bablu to svima bilo strašno smešno, jer je zapravo ovako: onlajn si onoliko dugo koliko si budan. Dakle, u suštini, puno radno vreme. Onlajn sam puno radno vreme.
A koliko često posežeš za knjigom i kada?
Zapravo više ujutru, i sad opet redovno. Kroz pisanje knjige ponovo sam se više okrenula književnosti i počela sam zaista mnogo da čitam. Uveče sam previše umorna, ali ujutru mi to dobro ide.
Kada si dobila ponudu za knjigu, da li si prvo morala da se apdejtuješ, da saznaš šta se dešava u svetu književnosti?
U trenutku kada se pojavila knjiga kao mogućnost, nakratko sam osetila potrebu da pročitam sve, da nadoknadim, proverim, da pohvatam šta se dešava. Šta je trenutno trend, šta je ranije bio trend? Šta još pali, a šta više ne? Htela sam da se do kraja informišem, ali sam onda shvatila: ne mogu to da postignem. Ni vremenski, ni mentalno. Jer mi je to bilo mnogo stresno. To bi značilo da stalno upoređujem sebe sa nečim, da pokušavam da ličim na nekoga. A htela sam da izbegnem da na kraju zvučim kao nešto što već postoji. Onda sam rešila da rizikujem i da napišem nešto što je možda potpuno van trenda, što možda ne odgovara duhu vremena, ni stanju umetnosti. Jer tad je to makar moje, i ne moram sebi da prebacujem da sam se prilagođavala. Svesno sam, dakle, ignorisala sve to, iako znam da na kraju može neko da mi zameri na tome, da misli da je to arogantno.
Postoje li uopšte pravi trendovi u književnosti i koji su trenutno relevantni?
Da, svakako. Ali trendovi u književnosti traju duže, jer im treba više vremena da dospeju u mejnstrim. S druge strane, zbog toga se i duže zadržavaju. U savremenoj književnosti primetna je izražena politizacija i znatno feminističkiji glas. Mnogo više žena piše hrabrije, oštrije. Paradigma muškarca popularnog pisca više ne važi.
Činjenica da sam žensko utiče i na to kako pišem, kako pripovedam i kako opažam stvari. To se ne može razdvojiti i ne možete to prenebregnuti kada govorite o tome
Smeta li ti kada ljudi u vezi s tvojim radom ističu to što si žena?
Ne, smatram da je veoma važno da se ženski glas čuje i čita. Takođe mi je bilo stalo da se ženskom narativu da više prostora, da se ispriča kako izgleda odrastanje bez oca iz perspektive jedne žene. U detinjstvu sam slušala samo priče o dečacima koji su odrasli bez oca. Jako mi je nedostajao taj ženski glas. Osim toga, činjenica da sam žensko utiče i na to kako pišem, kako pripovedam i kako opažam stvari. To se ne može razdvojiti i ne možete to prenebregnuti kada govorite o tome.
Nisam htela da potežem pitanje autobiografije kao očiglednu temu, ali ipak želim da te pitam kako si došla na ideju za ambijent romana?
To je zapravo onaj istiniti deo priče. Tu plovidbu sam zaista prošla, a moj otac je tad zaista radio na jednom takvom brodu. Vozila sam se osam dana, među svim onim penzionerima.
Znači, roman jeste autobiografski.
Taj deo jeste. Ali sve je dosta zgusnuto. U događaje u knjizi sabijeno je četiri godine od kada poznajem oca i sve ono što smo za to vreme zajedno doživeli, u najrazličitijim okolnostima. Za potrebe romana sam sve to sažela u osam dana na brodu. A stvari koje sam delimično izmislila niko nije morao da izdrži (smeh).
Znači, priča je već postojala. Mislim da su mnogi od tebe ipak očekivali nešto drugo.
A šta su očekivali?
Mislim da bih ja, recimo, očekivala neku zbirku najboljih kratkih priča. Ali nikako neku knjigu sa forama, bez brige. A zaplet u romanu zapravo je prilično ozbiljan, duhovit, naravno, ali stvaran.
Na Instagramu sad već imam 26.000 pratilaca koji su željni raznih fora, a sad dolazim s romanom i kažem: „Heeej, izvini, nije baš knjiga doskočica za svaki dan!“ Ali, naravno, svakome bih ostavila prostor da nađe svoj put do knjige.
A u knjizi ipak ima dosta humora.
Ah, drago mi je zbog toga. Nisam nameravala da priču pretvorim u parodiju, ali me raduje to što se ipak oseća izvesna ležernost.
Da li si dala sebi potpunu slobodu kad je reč o sadržaju?
Imala sam već gotovu priču i imala sam sreće da je moja urednica bila oduševljena. Možda je već ranije nešto videla na Instagramu, pošto me je pratila i kontaktirala je sa mnom preko direktne poruke. Javila se tačno u trenutku kad sam imala gotov rukopis i odlomak za čitanje. Upravo sam pokušala da ubedim jednog većeg izdavača, ali oni su tražili probni tekst od 100 stranica, što bi praktično bilo skoro cela knjiga. Tako da sam urednici odmah mogla da kažem: „Baš lepo što pitaš, evo rukopisa“.
Kako se prelazi sa 280 karaktera na knjigu?
U suštini isto, samo nastavljaš. Često čujem ljude da kažu da nikad ne bi mogli da napišu knjigu, jer je to previše složeno i obimno. Ali ne piše se cela knjiga odjednom, već deo po deo.
Meni je pomoglo to što sam strukturisala priču. Putovanje brodom trajalo je osam dana. Tako sam već imala osam poglavlja, koja sam onda mogla dalje da razložim: šta se događa kog dana i slično. Dakle, osnovna struktura je postojala. Naravno da sam povremeno od nje odstupala, ali sam otprilike znala gde želim da idem, šta se dešava kog dana i kakav bi trebalo da bude kraj. To mi je jako pomoglo. Pisala sam hronološki, ali nekad bih napisala jednu stranicu, a nekad četiri ili više. Ili bih napisala deset, pa obrisala osam, u zavisnosti od toga kakav je bio dan. Praktično kao da svaki dan napišem 15 tvitova na istu temu (smeh).
Da li si u tom procesu naučila nešto novo o sebi?
Postala sam sigurnija u sopstveni izraz i dosta sam se preispitivala oko toga kako zaista želim da zvučim. Ispravke moje urednice bile su mi odlično ogledalo. Znaš i sama, kada radiš kao novinarka, retko dobijaš konkretnu povratnu reakciju. Neko se eventualno zahvali ili zatraži ispravku. Ali da ti neko zaista uđe u tekst, kaže ti kako tvoje rečenice zvuče ili šta neki izraz radi sa celim pasusom, to se ne dešava skoro nikada. A meni je to jako pomoglo, da se suočim s kritikom koju mogu i da prihvatim jer je konstruktivna i dobra.
Da li ti je bilo važno da tvoja urednica bude žena ili je to tako slučajno ispalo?
To je zapravo bila slučajnost, ali kad se sada osvrnem na to – drago mi je. Friderike me fino oseća i raspolaže drugačijom antenom za mene i moje teme, koje su ipak ženske, nego što bi to bio slučaj s nekim muškarcem.
Rekla si da odsustvo oca nije tipično ženski narativ, ili makar da u toj priči često nedostaje ženska perspektiva. Po čemu se te dve perspektive razlikuju? To lako može da ukliza u rodne uloge, zar ne?
Sasvim. U pričama koje sam ja slušala dok sam odrastala nije bilo ženskog pandana. A možeš da imaš i težak odnos s ocem iako je on fizički tu sve vreme. Mislim da prisustvo ili odsustvo nije presudno, ima očeva čije odsustvo je zapravo jako dobro za porodicu. I tu priču treba ispričati. Ako postoji išta što bih želela da postignem svojom knjigom, onda je to da svako, bez obzira na pol, bar na trenutak zastane i pokuša da oseti to mesto gde je otac. To ne mora da bude dramatično. Ali da sam za sebe osmotriš kako to utiče na tvoj lični identitet. Jer to da utiče, to sam jasno osetila.
Koliko dugo je tvoj otac bio odsutan iz tvog života?
Upoznala sam ga kada sam imala 24 godine.
Ali jako ti je nedostajao…
Nije mi nedostajao u smislu da sam čeznula, jer… Za kim, zapravo? Nisam imala na koga da projektujem osećanja. Ali želela sam da za sebe otkrijem da li to čini razliku, i to mi je bilo toliko važno da sam morala da saznam.
I šta si otkrila?
Verner Hercog između činjenica i fikcijeMnogo toga sam razumela o sebi i o sopstvenoj ličnosti. Delom sasvim banalne stvari koje su mi odjednom postale jasne. Na primer, imam neverovatno dobar osećaj za orijentaciju, što mi je uvek bilo neobjašnjivo. A moj otac kaže: “Da, i ja ga imam”.
To je na neki način i lepo, zar ne?
Jeste. Možeš tako zaista dobro da se povežeš. Kod nas je to ispalo pozitivno. I mislim da je to stvarno uticalo na moj razvoj poslednjih godina. Pošto je moj otac prilično slobodnog duha i ne mari previše za pravila i konvencije, već jednostavno radi po svom, možda sam i ja tako dobila više hrabrosti da radim po svom.
Znači, ipak te je kasnije inspirisao.
Da ili, bolje rečeno, osnažio je onaj deo mene koji je već postojao, ali za koji do tada nisam imala oslonac. Mislim da je to stvarno pokrenulo nešto u meni.
Kako je izgledao vaš susret? Da li je bio sličan onome u knjizi? Kakav je to bio trenutak? Kakav osećaj?
Moj otac je znao da ćemo se sresti, nije to bilo iznenađenje. Moram da kažem i da smo tu plovidbu brodom prošli zajedno, tada smo se već poznavali. Taj deo u knjizi je istinit, ali ono šunjanje pod lažnim imenom i slično, to je izmišljeno.
Prvi put smo se sreli u na ručku u jednom restoranu i nikad u životu nisam bila toliko uzbuđena. Bilo je užasno i prelepo u isto vreme. A onda je on zašao iza ćoška i usledila je mešavina nežnosti i razočaranja. Jer, s jedne strane, naravno, neverovatno je dirljivo kada prvi put vidiš osobu koja ti je otac, a s druge strane tu je i razočaranje i pomisao: “Aha, znači to je on”. Jer ti, naravno, imaš u glavi neku predstavu o tome kako izgleda, da li je kul, da li je dobro obučen, da li je opušten lik. A onda se ispostavi da je to običan čovek.
Bilo mi je jako čudno da odjednom sedim preko puta njega i da primetim koliko ličim na njega. Na majku ne ličim toliko, ali na njega skroz ličim. A to nisam znala.
Tvoj otac deluje prilično nemirno i slobodno. Misliš li da si knjigom pronašla nešto što i tebi donosi smirenost?
Zapravo mislim da je obrnuto. Tek sam zahvaljujući susretu sa ocem postala ovakva kakva sam danas. Ne znam da li bih danas radila kao frilenser da toga nije bilo. Možda bih se pre odlučila za sigurnost. Ipak sam odrasla u prilično stabilnom okruženju, s obe noge na zemlji.
Upravo zato što sam videla da može i drugačije, taj susret s ocem me je zapravo učinio slobodnijom i pokretnijom. Knjigu u tom kontekstu ne doživljavam kao kraj nečega, već kao početak. Ona mi deluje kao odskočna daska, kao one platforme u Super Mariju sa kojih možeš da skočiš još više.
Da li si dala ocu da pročita knjigu unapred?
Dala sam je majci. Ona je u celoj toj priči osoba koja je obavila najveći deo posla. Moj otac praktično samo ubira plodove. Jer ona me je odgajila, hranila, naučila da jedem kašikom i da idem u toalet, radila sa mnom domaće zadatke… Sve. To je, naravno, bila jedna neravnopravna raspodela moći koju sam najpre morala da izbalansiram, i zato sam knjigu prvo dala njoj. A otac će je tek dobiti. Još je nije pročitao.
Verovatno ću mu je lično uručiti, i to verovatno na mestu gde smo se prvi put sreli. Volim tu vrstu pomalo klišeirane dramaturgije.
Kao u romantičnim komedijama iz devedesetih.
Upravo tako. Ali, da, nekako volim kad i u stvarnom životu dođe do tih filmskih momenata.
Da li tvoja knjiga dovodi u pitanje klasičnu predstavu porodice?
Svakako može i da tako da se čita. Meni je tokom pisanja postalo još jasnije koliko je u stvari teško biti samohrani roditelj. Koliko zadataka moraš istovremeno da obaviš. Šta to znači za odnos dete – majka, konkretno u mom slučaju. Da su obe strane ponekad jednostavno nezdravo bliske. Prema tome gajim ogromno poštovanje. Naravno da sam se i sama zapitala u kakvim modelima razmišljam o porodici. U meni su se otvorila neka nova vrata. Na primer, ideja zajedničkog roditeljstva (co-parenting) mi danas zvuči baš pametno i privlačno.
Mnogo si pisala u Beču. Da li ti je to poseban grad?
Obožavam Beč, i to najviše zato što je biografski tako povezan s ovom pričom i s mojim ocem. Tamo sam išla i zbog istraživanja, a tamo sam i završila poslednje delove rukopisa pre nego što sam ga predala u oktobru prošle godine. Beč je za mene prepun značenja i tamo se osećam neverovatno dobro. To je jedan ciničan grad, a istovremeno pun životne radosti, i taj kontrast mi baš prija.
Važno pitanje: da li si pušač?
Ne u svakodnevnom životu, ali sam vežbala i tehnički znam da pušim. Zbog Beča bih i propušila.
Ilona na internetu je drugačija od Ilone iz knjige. Gde se te dve Ilone susreću?
Na internetu mi je jednostavno važna neka druga stvar. To mi je kao izduvni ventil i platforma na kojoj prilično neselektivno izbacujem sve što mi se mota po glavi. Knjigom sam želela da ispričam jednu celovitu priču. Razmišljala sam čak da sve to podelim kao blog-postove. Ali mislim da su knjige važne i vredne, i želela sam da i moja priča postane knjiga. Tek sada počinjem da pronalazim svoj identitet kao spisateljica.
Da li te je knjiga promenila iznutra?
Da, možda sam postala samopouzdanija. To je ogroman uspeh, i kada za ono što radiš dobiješ toliko potvrde, to je predivno. Rad na knjizi me svakako učvrstio u odluci da nastavim da radim to što radim, i mislim da sam još malo više postala prava ja. To nije ni dobro ni loše. Više jednostavno umiruje to što vidim da s tim mogu dobro da prođem.
Da li bi rekla da u Nemačkoj još postoji ta granica između autora na internetu i „pravog“ objavljivanog pisca, sa knjigom i svim tim? Mora li ta granica i dalje da postoji?
Volela bih da ne mora. Kad si objavljivana autorka, to ti donosi više poštovanja i određeni status i ja trenutno lično od toga, naravno, imam koristi. Ali, u suštini, sve to mi je na mnogo nivoa previše elitistički i isključivo. Moj roman u tvrdom povezu košta 18 evra, a to ne može svako sebi da priušti. Bilo bi mi draže da je to rešeno demokratskije: da knjige uopšte budu jeftinije ili da postoje načini da se učine brže digitalno dostupnim. Da se malo razgradi ta uštogljenost kakvu književni milje ponekad ima, taj polo-rolka snobizam. Ne želim da dosipam so na ranu, ali zaista mislim da čitanje treba učiniti pristupačnijim. Internet mnogo pomaže u tome i činjenica da ljudi poput mene, koji nemaju klasičnu karijeru književnice, mogu da pišu, treba da unese i nove impulse. Na primer, da se knjiga namerno reklamira na Instagramu, a ne kroz banere na Hugendubel.de.
Može li se humor naučiti, ili ga jednostavno imaš?
Tehnike humora se svakako mogu naučiti. Postoji i dobra knjiga o tome, The Comic Toolbox, a podnaslov joj je How to be funny even though you’re not. Knjiga odlično objašnjava zašto nam je nešto uopšte smešno. Praktično je to dekonstrukcija humora. U stvari, veoma zanimljivo. Mnogo sam naučila dok sam je čitala i mnogo toga sam shvatila. Tehnike možeš da savladaš, ali za humor je potrebna i dobra moć zapažanja. Finoća i oštrina pri tome možda su delimično i stvar dara. Neki ljudi jednostavno pažljivije posmatraju.
Prva knjiga još nije ni izašla, ali da li si „namirisala krv“? Da li stiže još nešto?
Da, nadam se! Baš bih volela da napišem i drugu… i još mnogo više. Rad na knjizi mi je bio predivan. Potpuno me prizemljio, jer je to jedan posao koji u čoveku budi poniznost. Moraš da prihvatiš ono što si u stanju da uradiš tog dana i ne možeš stvari samo tako, u berlinskom stres modu, da odradiš. To mi je bilo novo. Bilo je lepo iskustvo, shvatiti da odjednom možeš da radiš potpuno drugačije: sporije i preciznije.
Za kraj, volela bih da znam koje ti je omiljeno piće sa broda MS Mozart, da probamo da ga smiksamo.
Na brodu je uvek bilo belo vino koje je bilo malo previše toplo i previše slatko, pa sam ga pila kao špricer. Inače nisam neka ljubiteljka koktela. Mada, penušavo vino sa ledom, to uvek može. Pinakolada mi je zanimljiva, dugo je nisam pila. To je kao mleko za telo u čaši. Potpuno protiv svih današnjih trendova, nije vegansko, prepuno je šećera i verovatno ćeš se ispovraćati. Ah, onda ipak bolje da ne.
Hvala ti na divnom intervjuu, draga Ilona!
***
Piše: Liza Tautman
Izvor: Beige
Prevod: M. Jovandić
[1] Intervju je originalno objavljen 20. jula 2020. godine (prim.prev)
[2] Knjiga je kod nas objavljena u izdanju Kontrasta (Beograd, 2023), u prevodu Maje Anastasijević sa nemačkog