Književna adaptacija u adaptaci u filmu I’m Thinking of Ending Things U ostvarenju režisera Čarlija Kafumana I’m Thinking of Ending Things, snimljenog po istoimenoj knjizi Ijana Rida, nazire se adaptacija još jednog romana, koji se na kratko pojavljuje u filmu

Napomena: Ovaj esej sadrži velike spojlere za film I’m thinking of ending things, onoliko koliko suštinski apstraktan i nelinearan film može biti spojlovan.

Na pola gledanja filma Čarlija Kaufmana I’m thinking of ending things, moj unutrašnji književni štreber vrisnuo je od sreće. (Ne osuđujte me – gledao sam ga sam.) Tokom scene u kojoj neimenovana naratorka filma zaluta u sobu iz detinjstva svog momka Džejka, kamera na kratko prikaže kopiju halucinantnog romana En Kavan (Anna Kavan) Led. Kasnije, dok naratkorka i Džejk prolaze nadrealnim i naizgled nepreglednim zimskim pejzažem, Džejk unosi raspravu o ovom romanu u njihov opsežan razgovor pun aluzija.

Izdanje Leda prikazano u filmu je izdanje izdavačke kuće “Peter Owen Ltd”, a ne izdanje koje je “Penguin Classics” objavio 2017, na pedesetogodišnjicu od prvog izdanja. To izdanje ubedljivo govori o tome koliko je Kavan bila potcenjena, velika spisateljica, a u njemu se nalazi i predgovor Džonatana Letema (Jonathan Lethem) i pogovor Kejt Zambreno (Kate Zambreno). Letemov predgovor nudi sažet opis romana koji će uslediti. On piše o naizgled plemenitom pripovedaču romana, koji se „polako menja u skladu sa ličnošću i motivima jednog sadističkog kontrolišućeg “upravnika” koji je antagonista u knjizi i dvojnik naratora“. A onda Letem iznosi zapažanje o Ledu koje bi se moglo podjednako primeniti i na nedavni film:

Iako je Led uvek lucidan i direktan, ništa u njemu nije jednostavno i u sebi sadrži svojsta i lavirinta i ogledala.

Mnogo kasnije u romanu, En Kavan nastavlja sa živim opisima zimskih pejzaža – onima u kojima se  snežne mećave manje odnose na vremenske prilike, a više na fundamentalni slom u stvarnosti.

„I lavirint i ogledalo“ mogli bi jednako lako da opišu pejzaž Kaufmanovog filma – posebno njegovu završnicu, koja se događa u srednjoj školi, gde se izbezumljena potraga jednog lika za drugim pretvara u kontemplaciju o prirodi identiteta. Kao da je Kaufman kradom adaptirao roman En Kavan u svom filmu. Ovde će se neki čitaoci zaustaviti, s obzirom na to da je Kaufmanov film već relativno verna adaptacija jednog drugog romana autora Ijana Rida (Iain Reid), sa kojim film deli svoje ime.

U isto vreme, I’m thinking of ending things takođe je narativ koji ratuje sam sa sobom – čineći da kontrasti koji se provlače kroz njega izgledaju kao njegovo svojstvo, a ne greške. Scena u kojoj se naratorka i Džejk raspravljuju uzduž i popreko o knjigama i filmovima – uključujući naratorku koji citira radove Polin Kel (Pauline Kael) – takođe sadrži invokaciju Leda. Ali to nije samo slučaj književnog razbacivanja imenima: Led na kraju na mnogo načina doprinosi Kaufmanovom filmu.

Na najosnovnijem nivou opisi zimskih predela En Kavan mogli bi se jednako lako primeniti na sveprisutni sneg u Kaufmanovom filmu. „Padao je jak sneg. Jedva sam mogao da razaznam najbliže ruševine, bele nepokretne senke iza pokretne tkanine padajuće beline “, razmišlja narator Leda. „Pahuljice su postale žute poput rojeva pčela okupljenih oko osvetljenih prozora.“

Mnogo kasnije u romanu, En Kavan nastavlja sa živim opisima zimskih pejzaža – onima u kojima se  snežne mećave manje odnose na vremenske prilike, a više na fundamentalni slom u stvarnosti. „Istrčali smo zajedno u juriš na sneg i pobegli kroz uskovitlanu belinu kao duhovi u begu“, primećuje narator u Ledu.

Šta znači kada lik koji pripoveda određeno delo – na koga se generalno gleda kao na neku vrstu autoriteta u toj naraciji – u osnovi, zbog sopstevene nestvarnosti, nije delatan?

Neobične zime nisu jedino preklapanje Leda i Kaufmanovog filma. Tu je i promenljivost identiteta, koja je prisutna u Ridovom romanu, ali je izraženija u Kaufmanovom filmu. U filmu se naratorka oslovljava nizom imena; u međuvremenu, Džejkovi roditelji se pojavljuju u različitim stanjima –ponekad zdravi i entuzijastični, ponekad naizgled blizu smrti i rvući se sa hroničnim zdravstvenim problemima. Led je takođe narativ gde je malo imena, a gde određena tela takođe pokazuju zastrašujuću promenljivost. U jednoj sceni u romanu, narator putuje sa ženom za kojom je tragao veći deo romana, da bi otkrio kako se njeno telo transformiše u njegovom prisustvu:

Postala je mršava, kao da joj se meso topilo sa kostiju. Kosa joj je izgubila sjaj, bila je preteška, vukla joj glavu nadole. Glavu je držala povijenu, trudeći se da me ne vidi. Bezvoljna, skrivala se po ćoškovima ili, izbegavajući me, teturala se oko broda, posrćući, a njene slabe noge nisu mogle da održe ravnotežu.

Kaufmanov film obiluje sličnim transformacijama: to je serija putovanja na kojima odredište nikada nije baš ono što se očekivalo. U Ledu, naratorka primećuje da „identifikacija nije bila ništa drugo nego iluzija“ – sentiment koji se preterano dobro poklapa sa iznurenim muškarcima u srži Kaufmanovog filma.

Led je jedna od nekoliko kulturoloških referenci koje Kaufmanov scenario unosi u priču, a kojih nema u Ridovom romanu. (Ovo je u skladu s duhom Ridovog romana, koji sadrži – između ostalog – razmišljanja o prozi Tomasa Bernharda, čiji će nam tekstovi na temu ogorčenih usamljenika ovde svakako pasti na pamet.) I dok adaptiranje jednog romana usred adaptacije drugog romana zvuči upravo kao nešto što bi autor filma Adaptation uradio, prisustvo narativa En Kavan u širem narativu takođe služi kao način da se lakše iskrive rodno zasnovani aspekti ove pripovesti.

U Ridovom romanu, ispostavlja se da je naratorka – očigledno Džejkova devojka – svojevrsni konstrukt njegovog uma, idealizovana verzija nekoga koga je jednom sreo i zažalio što ga nije bolje upoznao. U prikazima sam takođe video da je opisuju kao kompozitnu figuru zasnovanu na nekoliko žena za koje je znao da postoje u njegovom umu, što nas dovodi do sličnih zaključaka. Šta znači kada lik koji pripoveda određeno delo – na koga se generalno gleda kao na neku vrstu autoriteta u toj naraciji – u osnovi, zbog sopstevene nestvarnosti, nije delatan?

Sve to dovodi film na posebno čudno mesto u pogledu toga kako se odnosi prema rodu. U svojoj recenziji filma za Poligon, Karen Han piše da Džejk ima „naviku mansplaininga“ u određenim delovima filma i otvoreniji pristup radu svoje ljubavnice nego u drugim slučajevima. U tekstu objavljenom na IndieVire-u, Dejvid Erlič (David Ehrlich) takođe navodi Džejkove tendencije ka mansplaining-u. Malo je verovatno da je koincidencija to što se Džejk poziva na dela Dejvida Fostera Valasa, čije je pisanje verovatno bilo previše puta bilo mansplain-ovano tokom godina da bi se nabrojalo.

Takođe je dragoceno razmotriti biografiju En Kavan kada razmišljamo o tome kako njen rad napaja Kaufmanov film. Kao što Kejt Zambreno piše u svom pogovoru, Kavan je rođena kao Helen Vuds, a kasnije je počela da piše pod pseudonimom En Kavan –  ali tek nakon što je to ime upotrebila za lik u jednoj od svojih priča. Pisac koji je razvio izmišljeni identitet i otkrio da mu odviše odgovara, mogao bi da se čita kao postmodernistička umišljenost da nije istina – i to je još jedan detalj koji sugeriše da je pominjanje Leda u ledenim pejzažima I’m Thinking of Ending Things u stvari element duboke slojevitosti.

(Pročitajte i analizu velikog mjuzikl hita koju je napisala Sara Radojković Zašto u filmu La La Lend nema ničeg viselog? kao i Kratki animirani film po motivima romana Zločin i kazna.)

Tekst: Tobijas Kerol
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: