Kartaresku: Knjigom sam se svetio onima što su mi ukrali mladost Danas se može govoriti o svojevrsnom bumu istočnoevropskih pisaca, i veoma sam ponosan što sam deo toga“, kaže Mirča Kartaresku, autor trilogije Zaslepljenost i jedan od stalnih favorita za Nobela.  

Dok je 2014. godine putovao po Sjedinjenim Američkim Državama zbog niza zakazanih književnih večeri, Mirča Kartaresku dobio je šansu da ispuni životni san: da obiđe kolekciju leptira Vladimira Nabokova. Kartaresku je veliki poštovalac rusko-američkog pisca, sa njim deli književnu karijeru koja premošćuje zapadnu i istočnu kulturne sferu, kao i to što godinama važi za sledećeg dobitnika Nobelove nagrade a nikada je nije osvojio. A pre svega toga, rumuski pesnik i romanopisac sa Nabokovim deli fascinaciju leptirima. U detinjstvu je sanjao o tome da postane lepidopterist.

Kartareskuu je pri poseti Harvardu omogućen pristup u Nabokovljev nekadašnji kabinet, gde je mogao da se divi vrstama koje je sakupio pisac rođen u Sankt Petersburgu. „Njegov najvažniji naučni rad vezan je za organe za razmnožavanje kod leptira i video sam te sitne bočice u koje su smešteni“, šapuće sa strahopoštovanjem. „Poput slike su iz neke pesme ili priče. Apsolutno fantastično“.

Ta očaranost genitalijama papilioneida deluje skroz na mestu. Zaslepljenost, Kartareskuova trilogija koju su kritičari proglasili romanom decenije 2010. godine, osmišljena je u obliku leptira, gde su prvi i treći deo krila, a druga knjiga je telo. U Levom krilu, prvom tomu koji je Penguin objavio skoro 30 godina nakon što se pojavio na rumunskom [1], leptiri lepršaju na svakoj drugoj stranici. A retko su eterična bića.
U ovoj knjizi, u kojoj se memoari prepliću sa snolikim prizorima, u jednoj sceni grupa seljana iz srednjeg veka otkriva jato džinovskih leptira, zamrznutih u ledu u Dunavu poput nekih vunenih mamuta, dugih 20 i širokih 40 koraka. Čude se lepoti tih insekata da bi potom razbili led i skuvali ih kao jastoge, za raskošnu gozbu. 

Oduvek mi je bila bliska imaginacija Salvadora Dalija i Đorđa de Kirika

„Nabokov je bio izvrstan umetnik, ali je bio manje vezan za fantastičnu književnost i nadrealizam od mene“, kaže Kartaresku u video-pozivu iz svog stana u Bukureštu. „Slika ogromnih leptira pod ledom u Dunavu mogla bi da potekne od Salvadora Dalija ili Đorđa de Kirika, umetnika čija mi je imaginacija oduvek bila bliska“.

Za trilogiju Zaslepljenost se kaže da je za Bukurešt uradila ono što je Uliks Džejmsa Džojsa uradio za Dablin; piščev rodni grad pretvorila je u zaseban lik, ali je to ona vrsta lika kakvi bi se mogli zateći u nekom neprepričljivom činu u uglu Brojgelove slike. Iz svog stana na petom spratu sa pogledom na bulevar Štefana Velikog, Kartareskuov pripovedač zamišlja kako se gradske statue od pozelenele bronze spuštaju sa postamenata da bi imale snošaje sa gorgonama od krečnjaka. Vatrogasni toranj od blokova u ulici Uranus deluje mu kao „penis grada, crven i u erekciji“. Ove knjige i nisu baš ljubavna pisma rodnom gradu. „Pribegao sam stilskoj i književnoj osveti ljudima koji su mi ukrali mladost“.

Kartaresku, rođen 1. juna 1956. godine, odrastao je u komunističkoj državi, unutar sfere uticaja SSSR-a, iako je Rumuniju pratio glas neposlušnog satelita. Njegov otac, opisan u sviftovskom trećem delu Zaslepljenosti, bio je aktivan, iako manje značajan, aparatčik komunističkog režima i ostao je skrhan posle pada gvozdene zavese 1989. godine. Kartaresku se seća da je, nakon što je čuo vesti da je predsednik Nikolae Čaušesku sa ženom pobegao iz zemlje helikopterom, njegov otac „otišao u kuhinju i zapalio svoju partijsku knjižicu“. „Plakao je sve vreme jer je verovao u komunizam, a tad je uvideo da je sve bila laž“.

Kartaresku sin mislio je drugačije. Već kao mladić je bio ključna figura kulturnog pokreta pod uticajem bitnika poznatog kao „generacija u farmerkama“, slušao je ploče Bitlsa prošvercovane iz Indije i znao je napamet Ginzbergov Urlik. „Bio je to posprdni naziv: svi smo nosili farmerke, ne originalne vraglerice nego primitivne farmerke šivene u nekoj fabrici tekstila u Rumuniji“.

Pad Sovjetskog Saveza primio je sa osećanjem olakšanja. „Posle revolucije sam postao građanin sveta“, seća se on. Iako ponovo živi u Rumuniji, svojevoljno je proveo trećinu posthladnoratovskog života u inostranstvu, a samo nekoliko početnih stranica Zaslepljenosti napisao je u Rumuniji. Preostalih 1.400 stranica dela završeni su tokom 14 godina u Amsterdamu, Berlinu, Budimpešti i Štutgartu. Njegov omiljeni leptir je, kaže mi, leptir monarh, pošto svake godine migrira hiljadama kilometara.

Poslednjih godina su njegove knjige počele da uživaju svetski status, kakvom autor i teži. Njegov roman Solenoid našao se u širem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu ove godine; nemački magazin Špigl uvrstio je Levo krilo na listu 100 najboljih knjiga na svetu; novi prevod objavljen je ove godine i u Francuskoj.

Činjenica da ga u poslednjoj deceniji smatraju ozbiljnim kandidatom za Nobelovu nagradu za književnost moglo bi da bude i jedno od objašnjenja obnovljenog interesovanja za njegova dela: 2023. i 2025. godine su mu šanse u kladionicama bile 1:11, jednako obećavajuće kao i one kakve je imao jedan od njegovih velikih uzora Tomas Pinčon. Da li se umorio od čekanja na poziv iz Švedske akademije?
„Nikada i nisam čekao poziv“, kaže. „Zahvalan sam ljudima koji me smatraju vrednim toga, jer je apsolutna čast biti viđen kao neko vredan Nobelove nagrade, čak i kad je to samo glasina”.

Ovogodišnja pobeda Lasla Krasnahorkaija iz susedne Mađarske možda mu je donekle umanjila šanse, jer pitanje je koliko su u Akademiji spremni da nagrade još jednog istočnoevropskog pisca sklonog apokalipsi i putujućim cirkusima. Sa druge strane, književnost iz pograničja istoka i zapada Evrope cveta. Poljakinja Olga Tokarčuk i Bugarin Georgi Gospodinov ne samo što uživaju divljenje kritičara, nego se i čitaju sa strašću. „Mislim da se danas može govoriti o svojevrsnom bumu istočnoevropskih pisaca, i veoma sam ponosan što sam deo toga“, kaže Kartaresku. „Mogli biste to da uporedite sa onim što se dešavalo 1960-ih i 1970-ih sa južnoameričkim piscima poput Garsije Markesa, Vargasa Ljose ili Borhesa“.

Šta je to što književna dela iz istočne Evrope čini toliko svežim? „Mnogi su do kraja nekomercijalni pisci“, kaže on. „Nikada nisu ni pomišljali na zaradu ili nagrade; to su ljudi koji zaista vole književnost. Sasvim su posvećeni svojoj umetnosti“.

Iako ga kritičari hvale, književni establišment Kartareskua nikada nije do kraja prihvatio. Početkom ove godine mu je, uz kontroverze, odbijeno članstvo u Rumunskoj akademiji zbog samo jednog glasa na generalnoj skupštini. Jedan od starijih akademika izjavio je da Kartareskuovo delo jednostavno „nije na nivou“: „Kod Dostojevskog imate desetine likova, kod Tomasa Mana imate desetine likova“, rekao je Nikolae Breban rumunskim medijima. „Kod Mirče Kartareskua postoje tri lika: tata, mama i Mirča“. Kartaresku tvrdi da ga to odbacivanje nimalo ne potresa. „Zapravo mi je laknulo što na kraju nisam uspeo. Mislim da nisam stvoren za to, nema u meni ničeg akademskog“.

Pa ipak, uprkos tom statusu autsajdera, u njegovim knjigama ima izrazito rumuskog pogleda na stvari. Na primer, u odnosu prema religiji. Delovanje crkve u Rumuniji je, kao i svuda po istočnom bloku, bilo suzbijano u komunističkom periodu. „Kad sam bio dete nikada nismo išli u crkvu, niti smo kod kuće imali Bibliju“, seća se on. „Sve do svoje 30. godine sam mislio da je Biblija samo zbirka propovedi“.  

Ali dok su neka područja istočno od gvozdene zavese danas najsekularniji delovi Evrope, kao što su nekadašnja Istočna Nemačka, Češka i neke od baltičkih zemalja, u Rumuniji je crkva ponovo u zamahu: prema popisu iz 2021. godine, više od 73 odsto stanovništva se izjašnjava kao pravoslavni hrišćani. „Kad mi je neko prvi put dao Bibliju, oklevao sam da je prelistam, ali kada sam počeo da je čitam nisam mogao da prestanem. Video sam da to nije samo sveta knjiga, nego najveći roman svih vremena. Um mi je bio zasut ekspresivnošću teksta, fantastičnom poezijom proroka i izuzetnim parabolama o Isusu“.

Jedna od najupečatljivijih scena u Levom krilu je epska, avendžerska bitka između vojske anđela sa dvoseklim mačevima i hordi rogatih, krilatih „kakodemona“, pri čemu su čudovišta najzad potisnuta u tamu anđeoskim psalmima. „Religije su ludost“, piše Kartaresku, „a opet su one jedini put, pošto su jedini izlaz iz sveta kakav um može da zamisli“.

Kartareskuov ambivalentan odnos prema domovini možda je i najrumunskija stvar kod njega. Rumunija ima najbrojniju dijasporu u Evropskoj uniji, sa 3,1 milion rumunskih građana koji, prema podacima iz 2024. godine, žive u drugim zemljama EU. Pa ipak, u tesnom drugom krugu predsedničkih izbora u zemlji maja ove godine, značajna većina ovih iseljenika glasala je za nativističkog, MAGA-stičnog kandidata.  
„Dijaspora je dugo bila najdemokratskiji i najnapredniji deo naroda, ali su se, na naše ogromno iznenađenje, potpuno okrenuli protiv toga“, kaže Kartaresku. „Počeli su da zavide Rumunima koji žive u Rumuniji kada su počeli da zarađuju više novca nego oni u inostranstvu. Počeli su, u stvari, da mrze sopstvenu zemlju toliko da hoće da je unište“.

Pa ipak, ističe on, Rumuni su uvek bili Evropljani i to će biti i dalje. „Datum iz 2007. kada je zemlja postala članica EU možda je i najvažniji dan u našoj istoriji. Iako su ti fašistički ili ekstremistički pokreti u Rumuniji trenutno veoma jaki, nadamo se da će oslabiti“.

Piše: Filip Olterman
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Trilogija Zaslepljenost objavljena je kod nas 2020. godine (Kontrast, Beograd) u prevodu Ileane Ursu Nenadić (Levo krilo), Daniele Jovanović (Telo) i Marije Nenadić (Desno krilo). Isti izdavač dve godine ranije objavio je i Kartareskuov roman Nostalgija u prevodu Ileane Ursu Nenadić (prim. prev)