“Treba pretpostaviti da je svaki čovek trska koja misli i da mu je priroda plemenita, čak i ako je takav samo povremeno,“ napisala je Meri Makarti Hani Arent u njihovoj dirljivoj prepisci o dobru, zlu i ljudskoj prirodi. Kada se osvrnem na deset godina rada Brain Pickings-a i na najvažnije stvari koje sam naučila tokom te decenije čitanja, pisanja i življenja, ne samo da se potpuno slažem sa Makarti, već bih čak i insistirala na tome da moramo pretpostaviti osnovnu ljudsku dobrotu u svakoj osobi, kao egzistencijalni imperativ. Ipak, zlo nesporno postoji. Kako da pomirimo ove istovrsne istine i nastavimo da živimo isijavajući, ne samo nezasenjeni tamom, već odlučno usmereni na povećanje svetlosti u svetu?
To je pitanje koje je dobitnik Nobelove nagrade, ruski pesnik i esejista Josif Brodski istraživao kada je držao govor diplomcima Vilijams koledža 1984. godine. Vek nakon što je njegov zemljak Fjodor Mihajlovič Dostojevski izneo svoje stavove o tome zašto veruje da ne postoje loši ljudi – vek koji je video dva svetska rata i pad Rusije u komunističku diktaturu – Brodski razmišlja o zlu i koji je najmoćniji protivotrov za njega. Aktuelnost ovog govora je samo rasla u decenijama koje su usledile.
Brodski se ovako obratio sledećoj generaciji:
Bez obzira na to koliko odlučni ili oprezni bili, tokom svog života neizbežno ćete se susresti sa onim što se naziva Zlo. Ovde ne mislim na karakteristiku gotskih romana, već na opipljivu društvenu realnost koju nikako ne možete kontrolisati. Nema te količine dobre prirode ili mudrih proračuna koji će sprečiti taj susret. Štaviše, što ste kalkulisaniji i oprezniji, to je veća verovatnoća da će se ovaj susret dogoditi, i teže će biti njegove posledice. Takva je struktura života da ono što smatramo zlom može biti prilično sveprisutno, jer se često pojavljuje u obliku dobra. Nikada ga nećete videti kako prelazi vaš prag, predstavljajući se: „Zdravo, ja sam Zlo!“ To, naravno, ukazuje na njegovu sekundarnu prirodu, ali uteha koju možemo izvući iz ove opservacije biva umanjena njegovom učestalošću.
Iz osećanja koje je u velikoj meri oblikovano njegovom potrebom za kontrapunktom diktatorskom komunističkom jednoumlju koje je progutalo njegovu domovinu, kao što je i moju, Brodski dodaje:
Najsigurnija odbrana od Zla je ekstremni individualizam, originalnost mišljenja, nepredvidivost, čak — ako želite — ekscentričnost. To jest, nešto što se ne može simulirati, lažirati, imitirati; nešto što ne bi zadovoljilo čak ni iskusnog prevaranta. Nešto, drugim rečima, što se ne može odeliti, poput vaše vlastite kože — čak ni od strane manjine.
Brodski veruje da je najsnažniji način pružanja otpora zlu ono što on naziva „slavnim okretanjem drugog obraza“. U pasusu koji je danas akutno pravovremen, Brodski razmatra zašto su ovi vanvremenski principi nepopustljivog dobra pali u nemilost u modernom svetu:
Činjenica da je svet danas takav kakav jeste sugeriše, u najmanju ruku, da ovaj koncept nije univerzalno cenjen. Razlozi za njegovu nepopularnost su dvostruki. Prvo, ono što je potrebno za primenu ovog koncepta je elementarna demokratija. To je upravo ono što 86 odsto sveta nema. Drugo, potreban je zdrav razum koji govori žrtvi da je njen jedini dobitak u okretanju drugog obraza i neodgovaranju u istom tonu, u najboljem slučaju, moralna pobeda, tj. pobeda koja je prilično bespredmetna. Prirodna nesklonost da se još jedan deo vašeg tela izloži udarcu je opravdana sumnjom da ova vrsta ponašanja samo uzbuđuje i pojačava Zlo; da vaš protivnik tu moralnu pobedu može pogrešno shvatiti kao svoju nekažnjivost.
Sa sentimentom koji podseća na britke ideje filozofkinje Marte Nusbaum o počiniocu i žrtvi, a koji će Brodski razraditi četiri godine kasnije u onome što je bio i ostao najbolji govor diplomcima svih vremena, on dodaje:
Moralna pobeda sama po sebi možda nije toliko moralna, ne samo zato što patnja često ima narcistički aspekt, već i zato što čini žrtvu superiornom, tj. boljom od svog neprijatelja. Ipak, bez obzira na to koliko je vaš neprijatelj zao, ključno je da je on čovek; i iako nije sposoban da voli drugog kao sebe, ipak mi znamo da zlo počinje kada jedan čovek krene da misli da je bolji od drugog.
(Ili, kao što je bio slučaj tokom ogromnog dela ljudske istorije, kada jedan muškarac počne da misli da je bolji od jedne žene — ili, još alarmantnije, od celokupnog ženskog roda.)
Brodski tvrdi da takvo krivljenje namere i ishoda proizlazi iz pogrešnog tumačenja i nepravilne primene Isusove “Besede na gori”. On konkretno pominje tri stiha, moralno i logički povezana:
Danil Harms kao Baster Kiton književne avangardeAko te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi.
I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.
I ako te potjera ko jedan sahat, idi s njime dva.
(Prevod: Vuk Stefanović Karadžić)
Brodski razmatra dublje implikacije u vezi sa time:
Značenje ovih stihova je sve samo ne pasivno, jer se sugeriše da se zlo može načiniti apsurdnim putem prekomernosti; sugeriše se da se zlo može učiniti apsurdnim smanjenjem njegovih zahteva obimom vaše saglasnosti, što devalvira nepravdu. Ova vrsta ponašanja stavlja žrtvu u veoma aktivan položaj, u položaj mentalnog agresora. Pobeda koja je moguća ovde nije moralna, već egzistencijalna.
Brodski razmatra opasnosti naše duge međukulturne istorije pogrešnog tumačenja ovih stihova i ponovnog usvajanja njihovog pravog značenja:
Etika zasnovana na ovim pogrešno citiranim stihovima nije promenila ništa u post-gandijevskoj Indiji, osim boje kože njenih upravnika. Sa stanovišta gladnog čoveka, ipak, sve mu je jedno ko ga drži gladnim. Smatram da bi mu možda bilo draže da je belac odgovoran za njegovo bedno stanje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što bi na taj način izgledalo da zlo dolazi odnekud drugde i da je možda manje efikasno od patnje koju mu nanose njegovi ljudi. Sa tuđinom na vlasti, još uvek ima mesta za nadu, za fantaziju.
Slično kao u post-tolstojevskoj Rusiji, etika zasnovana na ovom pogrešno citiranom stihu potkopala je veliko deo odlučnosti nacije da se suoči sa policijskom državom. Ono što je usledilo je odviše dobro poznato: šest decenija okretanja drugog obraza transformisalo je lice nacije u jednu veliku modricu, tako da država danas, umorna od svoje nasilnosti, jednostavno pljuje u to lice. Kao i u lice sveta.
Večiti majstor nijansi, Brodski koristi ovu opasnu priču o pogrešnom tumačenju pojma okretanja drugog obraza kako bi se vratio na svoju ključnu tezu o suzbijanju zla:
Moram priznati da se osećam pomalo nelagodno dok govorim o ovim stvarima: jer okretanje ili neokretanje drugog obraza je, na kraju krajeva, izuzetno intimna stvar. Susret se uvek odvija jedan-na-jedan. Uvek je to vaša koža, vaša haljina i košulja, i vaši udovi koji će morati da hodaju. Savetovati, a kamoli pritiskati nekoga da koristi ove osobine je, ako ne potpuno pogrešno, onda nedolično. Sve što želim da postignem ovde je da izbrišem iz vaših umova kliše koji je mnogima naneo štetu, a dao jako malo rezultata. Takođe bih želeo da vam usadim ideju da dok god imate svoju kožu, haljinu, košulju i udove, još niste poraženi, bez obzira kakve su vam šanse.
Tekst: Maria Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Danilo Lučić