Igre pseudonima: Dž. K. Rouling i Šarlota Bronte Koje su sličnosti i razlike u motivima Dž. K. Rouling i Šarlote Bronte, kao i u okolnostima pisanja i objavljivanja, koje su ih naterale da pišu pod pseudonimima

Kada je otkriveno da je Dž. K. Rouling autorka kritički hvaljenog, ali opskurnog kriminalističkog romana –  Zov kukavice (The Cuckoo’s Calling) od autora Roberta Galbrajta – mnogim poznavaocima književnosti je to bilo sasvim logično. Potpuno je razumljivo da je jedna od najpoznatijih i najuspešnijih spisateljica na svetu poželela da stvori nekakvu privatnost u okviru koje će predstaviti novi roman u žanru u kojem se do tada nije oprobala.

Dž K. Rouling ubola je zlatnu žicu svojim serijalom o Hariju Poteru i to zasluženo. Njen jedinstveni amalgam Dikensa, Kerola, Džordža Mekdonalda i legende o kralju Arturu, sa daškom Džejn Ejr i Hobita, nudi onu vrstu bogate i duboko zadovoljavajuće eskapističke literature koju smo navikli da očekujemo od najboljih britanskih pisaca.

Takođe, poput nekih od najboljih britanskih pisaca, i Rouling je eksperimentisala sa drugim imenom. Presedan pisanja pod pseudonimom seže gotovo jednako kao i književni kanon sam.

Takođe, ona se time pridružila tradiciji spisateljica koje objavljuju pod muškim imenima. Spisateljica koja ima status kao Rouling, naravno, nema potrebe da krije svoj pol, ali razlozi za upotrebu muškog nom de plumea u prošlosti nisu bili jednostavni.

U ime autora

Među najpoznatijim piscima koji su objavljivali pod muškim pseudonimima su sestre Bronte, koje su koristile imena Currer (Šarlota), Ellis (Emili) i Acton (En) Bel. Nominis umbra Šarlote Bronte izazvala je poprilično uzbuđenje 40ih godina XVII, jer su strastveni obožavaoci Džejn Ejr – koji nikada nisu poverovali da postoji Kurer Bel – pokušavali da otkriju „njegov“ identitet.

Godine 1855. Harijet Martino se prisetila kako je primila promotivni primerak romana Širli Šarlote Bronte iz 1849. godine i prateću poruku Kurera Bela: „Ispitali smo poruku da bismo utvrdili da li ju je napisao muškarac ili žena“. Martino je zaključila da rukopis nije od velike pomoći. „Ruka je bila grčevita i nervozna i mogla je pripadati svakome ko je previše pisao, ili bio lošeg zdravlja ili loše naučen“, napisala je.

Ali Martino je bila gotovo sigurna da je Kurer Bel žena, jer je „izvestan odlomak u Džejn Ejr o šivenju mesinganih prstenova mogla napisati samo žena ili tapetar“.

Gender bender pseudonimi

Zašto je Šarlot pisala kao Kurer? Suprotno uobičajenim pretpostavkama, sestre Bronte, kao i Džordž Sand i Džordž Eliot, zajedno sa ostalim spisateljicama XIX veka koje su usvojile muške pseudonime, to nisu učinile jer su se suočile sa rodnom isključenošću iz izdavačke industrije.

Gaj Tušman (Gaye Tuchman) i Nina Fortin tvrde da se upotreba muških pseudonima retko javljala tokom vladavine kraljice Viktorije i da je bila veća verovatnoća da će muškarci usvojiti ženske noms des plume nego što su žene koristile muške. Uglavnom se ovo pseudonimijsko preoblačenje događalo jer su autori i autorke želeli da izbegnu predubeđenja kritičara i čitalaca. Tokom XIX veka razvila se pretpostavka da bi „žene pisci“ trebalo da pišu samo o određenim temama i samo na određene načine. Šarlota Bronte je opisala kako je odabrala ime Kurer Bel iz straha da će je gledati kao tipičnu ženu pisca:

Nismo voleli da se proglašavamo ženama, jer (…) imale smo blagi utisak da bi se na autorke moglo gledati s predrasudama.

Žmurke

Ovde se javljaju paralele sa Rouling. Poput svojih viktorijanskih prethodnica, i najpoznatija spisateljica na svetu pokušavala je da izbegne očekivanja drugih.

Takođe može biti da mnogi likovi koji menjaju oblik, koji imaju skrivene ličnosti i koji su zamaskirani, krucijalni u zapletima njenog serijala o Hariju Poteru, otkrivaju da Rouling posebno privlače teme zakopanih, nestabilnih i fluidnih identiteta.

Istorija pseudonima je istorija književnih obmanjivača, ali i onih koji žele da ih razotkriju. Kurera Bela je otkrio veliki obožavalac iz niza pisama. U XXI veku ta igra ne traje toliko dugo. Istina o identitetu Roberta Galbrajta izbila je na Tviteru nakon samo tri meseca, kako je pisao The New York Times.

Čini se dok postoje pisci i umetnici koji žele da se kriju, uvek će biti čitalaca koji im to neće dopustiti.

Piše: Catherine Judd
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić