Jasmin B. Frelih (1986, Kranj) studirao je komparativnu književnost i istoriju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Za svoj prvi roman Na/pola dobio je Evropsku nagradu za književnost.
Izdavačka kuća Arete objavila je prevod njegove zborke kratkih priča Ideoluzije. Za prevod je zasluuđan Ivan Antić, a odlomak iz zbirke možete pročitati u nastavku:
VRAPCI
Naša kuća je svetla kuća. Na prvom spratu, gde su kuhinja, trpezarija i dnevna soba, zid okrenut suncu je od stakla. Na tom staklenom zidu staklena su i vrata što vode na balkon gde izjutra pijem kafu, pušim i gledam maglu. Nalazim se na poslednjem utvrđenju čovečanstva, na rubu sveta, na grebenu nad provalijom, mestu gde se okean izliva u svemir.
Kad se raziđe magla, budan sam, i rub sveta se na dnevnom svetlu pomiče do horizonta. Polja su prljavozelena, brdašca plave boje. Tamnoplave. Ništa se nije promenilo. Tračice seoca, ulica, škola i crkava. Zvuk putuje svetlošću. Ljuljanje mašina, ritam ptica, mukanje krava i lavež pasa kraj poštarskog motora. „Dobar dan, posle sto godina, jebote!” Jedan komšija prodaje stvari. Draži mi je bio dok je klesao spomenike, ali ljudi sad tako retko umiru da mu se posao ne isplati.
Uranjam u knjigu i haluciniram. Svraka. Deca na kolenima gvirkaju, hvatam samo nameru s kojom su njihove reči izrečene, ne i značenje. U 17. sam veku. Teretnjak pišti dok vozi u rikverc. U Americi sam. Žena sam. Zloban čovek. Uhvatiće me. Simboli se ulivaju u mene. Sleće mi muva na koleno, trgnem se. Odleće. Osećam zagrade i kurziv, uvučenost pasusa. Hvata me sočna metafora, uvid u emotivni život stranca. Duž misli mi se razliva boja. Lukovi mastila mi šapuću. U džepu mi vibrira telefon. DNK je kod za biološki superprocesor. Ljudi su životinje, svaka priča je basna. Obraćaju mi se ljudi koje poznajem i ljudi koje ne poznajem. Nikotin, kofein. Gladan sam.
Krijem svoje telo. U ve-ceu igram tetris. Nemam više života, pa zurim u pločice. Razgali me osećaj da ljude koje volim moram tesno privezati za sebe, da ih ne smem pustiti ni za tren, da će se odvojeni od mene promeniti toliko da ih neću prepoznati, da ću nedostajati samom sebi i da će mi oni nedostajati, da smo onakvi kakvi smo nekad bili, i znam da nikad neću naći način da im kažem kako bi i oni ne samo razumeli to, nego i osetili upravo onako kako to ja u ovom trenutku osećam. Tako energično se nadam da će to nekad osetiti. Ništa nije strašnije od pomisli da možda nikad neće osetiti. I da bih morao da ih privežem za sebe, pa da umrem zajedno s njima. I da bih morao sve drugačije. Cev na bideu liči na mlohav penis. Vežbam u potkrovlju jer se posle toga osećam bolje.
Odjednom sam nasilan. Sad bih nekom da razbijem nos. Ali nekom ko to zaslužuje. Ide mi na živce što ne poznajem nikog ko to zaslužuje. Morone iz novina ne računam, ne poznajem ih. Ne znam šta su sve preturili preko glave i kakav ih je lanac događaja doveo do toga da su, od po svoj prilici sasvim normalnih ljudi, postali moroni iz novina. Možda su se samo zamerili većim moronima od samih sebe, ili su pak uvek verno igrali ulogu koju su im namenili drugi, možda njihovi roditelji ili njihovi partneri ili njihova deca ili su je sami sebi nametnuli u mladosti iako ne bi sledili taj put da su znali kuda on vodi. Posve je izvesno da bi išli drugim putem. I niko im ne može s pravom, ako mu je iole stalo do poštenja, udarati ćuške. Izuzev možda nekog ko se davi, ko se u samrtnom strahu očajnički grabi za ma šta mu se našlo nadohvat ruke i ko će me zasigurno povući sa sobom na dno ako ga ne budem ama istog trena zviznuo da padne u nesvest i tako mi dopustio da mu spasem život. Na obali će se okupiti ljudi i on će se osvestiti, iskašljaće vodu iz pluća, počeškaće se po bradi i pogledaće me u čudu, a ja ću onda ispred fotografa stegnuti svoje mokre, slane bicepse.
Na donjem spratu nešto je glasno tresnulo. Sâm sam kod kuće. Ne bi trebalo da je neko u kući. Neko mi pljačka kuću? Ubiću ga.