Haled Hoseini: Kako mi je “Lovac na zmajeve” promenio život Na tu knjigu sada se gleda kao na priču o trenutnom uspehu, ali objavljivanje "Lovca na zmajeve" bilo je, blago rečeno, malo verovatno, piše Haled Hosein o debi romanu koji je objavljen pre 20 godina i postao je svetska senzacija.

Knjiga nikada ne pripada piscu više nego onda dok se rađa iz njegove mašte. Tokom većeg dela 2001. godine, dok sam još radio kao lekar, budio sam se svakog jutra u 4.30 i provodio sam tri sata sam u još nerazdanjenoj zori sa Amirom, Hasanom, Babom i drugim dušama iz Lovca na zmajeve. Onda bih se istuširao, obukao i odvezao na kliniku da lečim oslabela srca, bolove u zglobovima i posustale tiroidne žlezde. Slušao sam šumove u plućima i ubrizgavao kortizon u ukočena ramena.

Ali Amir nikada nije bio daleko. Jednom nogom sam bio u njegovom svetu svakog sata na javi, a on u mom. Zgrbljenom nad kuhinjskim stolom, u tihoj tami tih ranih jutara, činilo mi se da je Amirova priča u celosti pod mojom vlašću. Naša veza bila je uzbuđujuće lična. Amir i Baba postali su moje slatke tajne.

Živeo sam u iluziji da su svi oko mene živeli jedan život, a ja mnoge. Ali jednom kada knjiga ode od svog tvorca na police knjižara ta veza više nije ekskluzivna. U spoljnom svetu su Amir i ostali gradili veze sa drugima. Postali su osovina točka sa mnogo paoka, sa mnom kao originalom. Šaputali su svakom čitaocu svojim jedinstvenim i diskretnim jezikom kao nekada meni. Podizali su šatore u glavama stranaca na drugim kontinentima. Moje vlasništvo je isteklo. Ostao sam zapanjen time koliko šatora su podigli, u koliko mnogo zemalja, na koliko mnogo jezika i na koliko scena i filmskih ekrana su podelili svoju priču. I sad je teško poverovati u to.

Iako se na taj roman sada gleda kao na priču o trenutnom uspehu, objavljivanje Lovca na zmajeve bilo je, blago rečeno, malo verovatno. Bio sam nepoznati, povremeni pisac bez značajnih ranijih dometa. Knjiga je bila mračna. Zaista mračna. U dobrom delu nje, protagonista je bio kukavica, samoživ, zavidljiv, zahtevan, nepošten, nemoralan i besan; sa druge strane, likovi koji su zapravo bili plemeniti, iskreni i pravedni doživeli su najgoru sudbinu. A Amirov dug put od kog se grči želudac završava se uz jedva primetnu naznaku nade. Nije to baš idealan recept za bestseler.

Rukopis je glatko odbilo više od trideset književnih agencija, a skoro svi sa varijacijama tipske rečenice “Hvala vam, ali nije to za nas” u odgovoru. Te odbijenice me nisu iznenadile i ne bez ponosa kažem da sam ih primio mirno. Jedina odbijenica koje me je žacnula učinila je to iz neočekivanih razloga.

U agenciji su zaista pročitali poglavlja koja sam im poslao i dopala su im se, a prepiska je isprva obećavala. Ali odbili su da me zastupaju jer su mislili da se američka čitalačka publika zasitila Avganistana; u agenciji su umesto toga češljali rukopise u potrazi za pričama o Iraku. Bilo je to u junu 2002. godine, jedva devet meseci nakon što su američke snage i avganistanski mudžahedini svrgnuli talibane sa vlasti. Potreslo me je to što je poruka implicitno sadržala američko viđenje stvari i prioriteta, to što je Avganistan bio predodređen da još jednom padne u zaborav. Bilo je to uznemirujuće otkriće i zlokobni predznak stvarima koje će se dešavati mestu gde sam rođen.

U junu te godine je Lovac na zmajeve objavljen, uz solidne prikaze i prodaju koju bih blagonaklono nazvao skromnom. Otišao sam na dvonedeljnu književnu turneju po Sjedinjenim Američkim Državama, sa često poražavajućim iskustvima posle kojih sam postao sumnjičav u vezi sa budućnošću knjige. Govorio sam uglavnom u praznim knjižarama. Vratio sam se kući i nastavio da brinem o pacijentima na klinici.

Život se vratio u prividno normalne tokove i sve je mirovalo nešto duže od godine. Rodila mi se druga ćerka. Lovac na zmajeve nije dizao mnogo buke i, iako sam ostao jako ponosan na njega, povukao sam se pred činjenicama da je to na kraju bila samo još jedna u moru knjiga. Vratio sam se tome da budem muž, otac i lekar. A onda je, u jesen 2004. godine, nekoliko meseci nakon što je objavljeno broširano izdanje u Americi, nešto čudno počelo da se događa. Ušao bih u lokalni kafić i spazio ljude kako čitaju knjigu.

Počeli su da mi stižu pozivi da govorim u bibliotekama, na univerzitetima i književnim večerima u javnim prostorima širom zemlje. Jednom sam sedeo u avionu pored sredovečne žene koja je čitala izdanje u broširanom povezu i brzim pokretima brisala oči. Palo mi je napamet da joj se predstavim, ali moja duboko ukorenjena povučenost još jednom se pokazala neumoljivom.

Kada je to tačno Lovac na zmajeve postao toliko popularan nije mi baš najjasnije, ali bih prema pismima koja sam dobijao u protekle dve decenije mogao da pretpostavim. Postoji nešto univerzalno u priči o dečaku koji se oseća manje vrednim i čezne za očevom ljubavlju.

Amir je pun mana; ume da bude krajnje iritantan, a njegov kukavičluk i licemerje povremeno se graniče sa odvratnim. Ali mislim da je uvek prepoznatljivo čovečan. Hoda ovim svetom svestan svojih promašaja i grešaka. One ga proganjaju kroz adolescenciju i posle, kao odraslog čoveka. Zna da plemenitija verzija njega leži negde u budućnosti, ali je distanca je velika i put varljiv i opasan, a da bi stigao do tamo mora da prikupi hrabrost kakva mu je katastrofalno nedostajala kad je bio dete. Uprkos tome što se gnušamo njegovih poteza, navijamo za njega, možda i zato što u njemu vidimo odraze delova nas samih. Svi znamo da imamo mane; svi želimo da se nađemo u koži plemenitije verzije sebe.

Lovac na zmajeve dospeo je na listu bestselera Njujork tajmsa u septembru 2004. godine, 15 meseci nakon što je objavljen i tamo je boravio neshvatljivo dugo. I dok je takav razvoj događaja činio čuda mojoj spisateljskoj karijeri, na neočekivani način mi je komplikovao lekarsku praksu. Imao sam po 20 do 30 minuta za pregled svakog pacijenta, ali sam primetio da veći deo vremena trošim odgovarajući na pitanja o Amiru i Hasanu i pišući posvete na primercima Lovca na zmajeve, skraćujući tako raspoloživo vreme za lečenje otečenih zglobova i išijasa. Shvatio sam da moram da napravim izbor, tim pre što sam pisao drugi roman, Hiljadu čudesnih sunaca, a rok da ga završim se uveliko nazirao. U decembru 2004. godine sam medicini rekao zbogom i posvetio sam se isključivo pisanju.

Svih ovih godina sam duboko zahvalan za to što mi je Lovac na zmajeve učinio u životu. Omogućio mi je da životnu ljubav prema pisanju pretvorim u karijeru. Gajim ogromno poštovanje prema medicini i bila mi je čast što mi pacijenti poveravaju svoje zdravlje i dobrobit, ali to nikada nije bio moj pravi poziv. Pisanje je moja prva ljubav, moja devojka iz srednje škole, a mogućnost da neko zarađuje za život baveći se svojom strašću neverovatna je privilegija.

Ali najzahvalniji sam zbog toga što je Lovac na zmajeve promenio način na koji čitaoci širom sveta gledaju na Avganistan, nudeći onima kojima zemlja nije poznata humaniju, nijansiraniju i slojevitiju sliku. Priče o Avganistanu su se predugo vrtele oko rata, raseljavanja, gladi, ekstremizma i maltretiranja žena i devojčica. Nažalost, mnoge od tih priča ostaju relevantne i danas, ali one nisu jedina istina o tom mestu.

Drago mi je kada dobijem pisma od čitalaca iz Italije, Indije, Izraela, Velike Britanije, Brazila i drugih krajeva sveta u kojima izražavaju novostečeno poštovanje prema Avganistanu i njegovoj bogatoj istoriji, njegovoj uzvišenoj lepoti i skromnoj, poetičnoj duši njegovih ljudi prečesto sputanih opsadama.

Piše: Haled Hoseini
Izvor: Lithub
Preveo; Matija Jovandić