Goran Korunović: Verujem da bi literatura trebalo da poseduje intenzitet Pesnik Goran Korunović objavio je svoju petu knjigu Manastir, u kojoj postoje odstupanja od dosadašnjeg opusa, ali i stalna poetsko-stilska žica koja provocira čitalačku maštu.

Prvo pitanje se donekle samo nameće – da li bi nam rekao nešto o uplivu proznih i prozaidnih elemenata među pesme u tvojoj novoj knjizi Manastir (izdavač: Kontrast izdavaštvo, 2023).

Pesme u prozi, kao i priče, u Manastiru nastaju po diktatu istog onog unutrašnjeg glasa koji prevashodno nastoji da govori pesničkim jezikom. Drugim rečima, taj unutrašnji glas po svojoj volji menja žanrove i u tom smislu ga pažljivo slušam i sledim. Određena osećajnost i pogled na svet, koje želim da prenesem u jezik i podelim sa čitaocima, različite žanrove vide kao mogućnost objave istog lica u različitom ruhu.

I u pesničkim i u proznim fragmentima, susreću se, sudaraju i stapaju oblasti sakralnog i svetovnog, a na jednom sasvim drugom nivou muški i ženski princip, kao i humani i animalni/bestijalni. Otkuda takva tematsko-motivska sučeljavanja?

Verujem da bi literatura trebalo da poseduje intenzitet – jezički, motivski, imaginativni. Ne mogu da razumem mlaku književnost ili literaturu koja „krijumčari” zaokružene odgovore o našim životima. S druge strane, snažne opozicije – kada su, u umetničkom smislu, lišene i patosa i hladne konstrukcije – mogu da evociraju intenzitet naše egzistencije, mogu da pokažu u kojim rasponima živimo.

Navedeni parovi suprotnosti najčešće, naravno, nisu čisti na svojim polovima – iz humanog gleda nešto bestijalno, iz materije može da progovori kap metafizičkog, u animalnom možemo da uočimo ljudsku patnju.

Uz ta međusobna prelivanja, intrigantna mi je i mogućnost da se nešto objavi u svojoj čistoti – možda neko osećanje, poput neprolazne tuge, ili nešto sveto, dobro, ili pak zlo. Izazov je da se uzmicanje, od jezika, čistote tih stanja/fenomena, ipak približi književnom izrazu, da se u pesničkoj slici prizovu začudna iskustva koja nas menjaju.

Za manastire bi se moglo reći da su duhovni prostori u kojima se fizički životi drugačije ustrojavaju. Da li i manastir(i) iz ove knjige ograđuju jedan drugačiji poetski svet u koji će čitaoci morati opreznije ali i otvorenije da zakorače?

Voleo bih da kod čitalaca nema opreza, ali otvorenosti, da. Nadam se da će Manastir komunicirati sa čitalačkim emocijama i čitalačkom maštom. Nešto ličnija želja je da čitaoci u knjigu zađu kao što bi se prepustili čudnoj gori, jer ih iz nekog razloga podseća na šumu koju su sanjali.

Dr. Nemanja Karović je u blurbu napisao da „autor ispituje prirodu tuge i traga za izvorima ljudske klonulosti“. Međutim, takođe se stiče i utisak da u porukama koje tekstovi prenose nije ukinuta mogućnost utešenja i svetlosti?

Danas se posredstvom književnosti previše često implicitno nude oblici pravovernog mišljenja i superiornih vrednosti. Manastir nije na tom tragu i u njemu nema odgovora, ali bi me radovalo ukoliko bi čitaoci prepoznali, između redova, veru da je moguće pronaći spokoj i utehu.

Nepodilaženje, prevazilaženje, poigravanje jezičkim formalnostima i normama je karakteristika tvog spisateljskog stila od samog početka, a očigledna je i u Manastiru. Kako si se ovaj put odnosio prema (pesničkom) jeziku prilikom pisanja?

Pri samom pisanju, nastojim da slušam unutrašnji glas koji želi sebe da realizuje u organskim slikama. Bilo da je tema ponorno stanje ili začudno iskustvo, glas želi da savija jezik u organske, jedre predstave koje su, u stvari, uvek negde u slavu života. Na primer, ako unutrašnji glas kaže „Popela sam se na zmajeve oči”, pri pisanju još uvek ne znam kuda će ta slika da me odvede, ali osećam da je tek jednim delom stvar u onome što bi npr. akademski profilisani tumači odmah tražili – folklorni motivi, mitski podtekst i sl. Pre je reč o tome da unutrašnji glas želi da međusobno ukrsti osećanja topline i jeze, nežnosti i neizvesnosti, da osim toga ostvari i ambivalentan spoj: osećanje naglo stečene moći (uspeti se na zmajeve oči) i zastrašujuće nemoći u toj situaciji pred nadnaravnim bićem.

Na kraju krajeva, da evocira neki oblik ljubavi koji je uvek u opasnosti da bude preliven vatrom zmajevog daha.

Od duboko oneobičenih slika, preko realizovanih metafora do tek aluzivno razumljivih motiva, Manastir zrači kompleksnom začudnošću. Da li ova knjiga „žrtvuje“ semantičku prozornost radi otvaranja religijskom i mitološkom načinu mišljenja?

Značenja se uvek mogu rekonstruisati, ali slažem se da je na njima zapravo delimičan akcenat. Ključna je komunikacija sa čitalačkim emocijama i imaginacijom, nastojanje da se čitalac otvori prema rubnim unutrašnjim iskustvima, kao i da u sebi oživi nerv za natčulno. Osetljivost za metafizičko ne znači nužno da je neko religiozan, već je pre, čini mi se, pokazatelj da poseduje poseban vid mašte. Verujem da nam upravo takva mašta pomaže da intenzivnije doživljavamo stvarnost.

O osećajnosti i atmosferi ove zbirke, koji mene podsećaju na osećajnost i atmosferu u poeziji Novice Tadića i Daneta Zajca, Ognjen Aksentijević je napisao da su „na ivici košmara, suptilno jezoviti“. Ako se slažeš sa tom ocenom, koliko ti je postizanje takvog efekta bilo važno u konceptu Manastira?

Takva atmosfera je jako važna za svet Manastira, jer je ona znak da nismo na sigurnom tlu i da se otvaramo ka nepoznatom i nemogućem.

Pitanja: Danilo Lučić
Knjigu Manastir možete naručiti online ovde.