Doris Lesing jedna je od vodećih pisaca druge polovine 20. veka i jedna od najživahnijih ličnosti u književnosti našeg vremena, pisali su mediji 17. novembra 2013. godine posle vesti da je nobelovka preminula u svojoj 95. godini. Oba ova atributa, a posebno ovaj drugi, izbijaju iz razgovora Lesingove za Paris rivju 1988. godine. Obimni intervju, u kom spisateljica u svom maniru priča o porodici i odrastanju u Africi, rasizmu, povratku u London, pripovedanju, naučnoj fantastici, sufizmu, guruima, načinu na koji piše, triku sa pseudonimom, Filipu Glasu, iskustvu sa meskalinom i mnogo čemu još, prenosimo ovde u dva dela (prvi deo može se pročitati ovde), uz redakcijsku opremu.
***
Imate li uobičajene radne navike?
Nije to važno, jer su to prosto navike. Dok sam odgajala dete naučila sam se da pišem koncentrisano u kratkim naletima. Ako mi je na raspolaganju vikend, ili nedelja, uradim neverovatno mnogo posla. Sad su mi te navike izgleda ukorenjene. U stvari, radila bih mnogo bolje ako bih mogla da radim sporije. Ali to je navika. Primetila sam da većina žena tako piše, dok Grejem Grin, koliko čujem, piše po dve stotine savršenih reči svakog dana! Tako su mi rekli!
Zapravo, mislim da pišem mnogo bolje ako pustim da teče. Započnete nešto, isprva to bude malo grubo, nezgrapno, ali onda dođete do tačke gde nešto klikne i odjednom poteče iz vas. Tada mislim da pišem dobro. Ne pišem dobro kad sedim i znojim se nad baš svakom sintagmom.
Kakvi ste kao čitalac ovih dana? Čitate li savremenu književnost?
Čitam dosta. Veoma sam brza, hvala bogu, jer drugačije ne bih mogla da izađem nakraj s tim. Piscima stižu ogromne količine knjiga od izdavača. Dobijam osam, devet, deset knjiga nedeljno, a to opterećuje, pošto sam uvek krajnje temeljna. Posle prvog, drugog poglavlja steknete prilično dobar uvid u to kakva je knjiga. I ako mi se dopadne, nastavim. To nije fer, jer ste u trenutku možda loše raspoloženi ili strašno uronjeni u sopstveno delo. A tu su i pisci kojima se divim i uvek pročitam njihove nove knjige. I, naravno, ima dosta toga što mi ljudi kažu da bi trebalo da pročitam. Dakle, čitam stalno.
Možete li nam reći nešto više o varci sa Džejn Somers za etablirane kritičare? Dirnulo me je to kao neverovatno velikodušan čin, odluka da dva obimna romana potpišete pseudonimom da biste pokazali kakav je odnos prema mladim piscima.
Ma, odmah da kažem, nije trebalo da budu dva! Trebalo je da bude jedan. Evo šta se dogodilo: napisala sam prvu knjigu i rekla sam agentu da želim da je prodam kao prvi roman koji je napisala novinarka iz Londona. Htela sam identitet paralelan svom, ne toliko različit. Moj agent je to znao i poslao je rukopis dalje. Dva moja izdavača u Engleskoj su ga odbila. Videla sam prikaze čitalaca sa podosta potcenjivanja u njima. Zapanjujućeg potcenjivanja!
Treću izdavačku kuću, Majkl Džozef (izdavača moje prve knjige), vodila je tada Filipa Harison, jedna jako pronicljiva žena, i rekla je mom agentu: “Ovo mi liči na Doris Lesing sa početaka”. Uspaničili smo se, pošto nismo hteli da ona šeta naokolo i to priča. Odveli smo je na ručak i rekla sam: “To jesam ja, možete li da se saučestvujete?” Bila je prvo uznemirena, da tako kažem, ali je kasnije baš uživala u tome. Bob Gotlib, koji mi je tada bio urednik u Knopfu u Americi, naslutio je to, tako da je znalo troje ljudi. Onda me je pozvao francuski izdavač i rekao: “Upravo sam kupio knjigu engleske spisateljice, pa se pitam da li ste joj možda vi malo pomagali?” Tako da sam rekla i njemu. I na kraju je to znalo četvoro, petoro ljudi.
Svi smo očekivali da će, kada knjiga izađe, svako pogoditi. Ali pre objavljivanja je bila poslata svim stručnjacima za moje delo i niko od njih nije pogodio. Svi pisci imaju utisak da ih ti stručnjaci užasno sputavaju, pisci postaju njihovo vlasništvo. I tako, ispalo je to prokleto sjajno! Najbolja stvar koja je mogla da se dogodi! Četvoro izdavača u Evropi kupilo ju je ne znajući da sam to ja i to je bilo divno. Onda je knjiga izašla i stigli su prikazi kakvi se već pišu za prve romane, kratki, a pisale su ih uglavnom novinarke koje su mislile da sam jedna od njih.
Onda je “Džejn Somers” dobila i mnogo pisama poštovalaca, uglavnom neknjiževnih, od ljudi koji su se starali o starim ljudima i ludeli su od toga. I od mnogo socijalnih radnika koji su se i slagali i nisu, ali su svi govorili da im je drago da sam je napisala. I tako sam pomislila: “U redu, napisaću još jedan”. Ali do tada me je Džejn Somers već prilično bila fascinirala.
Neverovatno je šta sve otkrijete o sebi kad pišete u prvom licu o nekome jako različitom od vas
Kad pišete u prvom licu ne možete da odlutate mnogo daleko od onoga što odgovara toj osobi. Džejn Somers je iz srednje klase, Engleskinja, iz veoma ograničenog miljea. Malo je onoga što je limitiranije od engleske srednje klase. Nije pohađala univerzitet. Počela je da radi jako mlada, otišla je pravo u kancelariju. Život joj se odvijao u kancelariji. Bila je u braku koji nije bio brak. Nije imala dece. Nije baš volela da putuje u inostranstvo. Kada bi otišla u inostranstvo sa mužem, ili na putovanje sa firmom i kolegama, jedva je čekala da se vrati kući. Iskustvo joj je bilo tanko do krajnjih granica. Zato sam pišući morala da izbacujem razne stvari što su mi dolazile na vrh olovke. Napolje! Napolje! Ona je sasvim obična žena. Njena shvatanja o tome šta je ispravno a šta pogrešno jako su isključiva.
Šta da obuče…
Sve! Imam prijateljicu koju očajnički brinu njene haljine. Nikome ne bih poželela agonije kakve ona doživljava da bi dostigla to savršenstvo! Džejn Somers je sastavljena od različitih ljudi. Jedna od njih je moja majka. Pitala sam se kakva bi bila da je sada mlada, u Londonu. Treća je žena koju sam poznavala, imala je običaj da kaže: “Imala sam savršeno srećno detinjstvo. Obožavala sam roditelje. Volela sam brata. Imali smo mnogo novca. Volela sam da idem u školu. Udala sam se mlada, obožavala sam muža” i sve tako. Ali onda joj je muž iznenada umro. I ona je od šarmantne detinjaste žene postala osoba. Koristila sam sve te stvari da bih stvorila jednu osobu.
Neverovatno je šta sve otkrijete o sebi kad pišete u prvom licu o nekome jako različitom od vas.
Prvobitna ideja sa knjigama Džejn Somers bila vam je da stavite na probu književni establišment?
Da. Suviše dugo sam blizu književne mašinerije. Znam šta je u njoj dobro, a šta loše. Nisam toliko ciljala izdavače koliko pisce prikaza i kritičare, koji su mi izuzetno predvidljivi. Unapred sam znala sve što će se dogoditi sa tom knjigom! Malo pre nego što sam se razotkrila dala sam intervju za kanadsku televiziju. Pitali su me šta mislim da će da se dogodi. Rekla sam: “Engleski kritičari će reći da knjiga ne valja”. Tačno tako! Dobila sam te kisele, bezobrazne male prikaze. U međuvremenu je knjiga dobro prolazila u svim drugim zemljama.
U predgovoru za Šikastu napisali ste da ljudi nisu zaista znali koliko je to vreme bilo izuzetno u smislu dostupnosti raznih vrsta knjiga. Imate li utisak da ćemo zaista napustiti kulturu knjige? Koliko vam se sadašnja situacija čini nesigurnom?
Pa, ne zaboravite da ja pamtim Drugi svetski rat, vreme kada je bilo jako malo knjiga, jako malo papira je bilo dostupno. Za mene je to što mogu da ušetam u knjižaru, ili pogledam listu, i vidim šta god želim, ili bar skoro sve, neka vrsta čuda. Ko zna da li ćemo u teška vremena imati tu vrstu luksuza.
Osećate li ikakvu vrstu odgovornosti za to što iznosite takva proročanstva, naporedo sa tim što pričate dobru priču?
Znam ljude koji kažu da me doživljavaju više kao proroka. Ali ništa što sam rekla nije već rečeno u, na primer, Nju sajentistu u poslednjih 20 godina. Ništa! I zašto mene onda zovu proročicom, a njih ne?
Vi bolje pišete.
Dobro, htela sam da kažem da ja to zanimljivije predstavljam. Mislim da ponekad pogodim talasnu dužinu, a mislim da mnogi pisci to rade, gde anticipiram događaje. Ali ne bih rekla da je to nešto veliko, zaista. Mislim da je posao pisca da otvara pitanja.
Volim da verujem da neko kad pročita moju knjigu doživi, šta znam, književni pandan pljusku. Nešto što će ga navesti da možda bar donekle počne razmišlja drugačije. Pisci tome služe. To nam je funkcija. Provodimo sve vreme misleći o tome kako stvari funkicionišu, zašto se neke stvari dešavaju, što će reći da smo osetljiviji spram onog što se dešava.
Jeste li se upuštali u one eksperimente šezdesetih sa halucinogenima i sličnim stvarima?
Jesam jednom uzela meskalin. Drago mi je što jesam, ali neću opet. Uradila sam to pod veoma lošim nadzorom. Dvoje ljudi koji su mi nabavili meskalin bili su previše odgovorni! Sedeli su tu sve vreme, a to je značilo, pre svega, da sam otkrila samo “voditeljski” aspekt svoje ličnosti, jer je sve što sam radila bilo to da im sve vreme prenosim svoj prokleti doživljaj! Delom i zato da bih sačuvala za sebe ono što sam zaista osetila.
Trebalo je da me ostave samu. Pretpostavljam da su se plašili da ću skočiti kroz prozor. A ja nisam osoba koja bi uradila tako nešto! Još sam veći deo tog vremena cmizdrila. To nije značilo ništa a oni su bili uznemireni, što me je iritiralo.
Celo to iskustvo je moglo da bude bolje. Ne bih to uradila ponovo. Najpre zato što sam upoznala ljude koji su imali mnogo loše tripove. Imam prijatelja koji je jednom uzeo meskalin. Celo to iskustvo bilo je košmarno i nastavilo se kao košmar, glave su se ljudima kotrljale sa ramena i mesecima kasnije. Odvratno! Neću to.
Da li mnogo putujete?
Previše. Kanim se da prestanem.
Uglavnom zbog obaveza?
Samo posao, promocije, znate već. Od pisaca se očekuje da prodaju svoje knjige! Zapanjujući napredak! Evo, da vam kažem gde sam sve bila ove godine, za moje izdavače: Bila sam u Španiji… u Barseloni i Madridu, što je prijalo, naravno. Potom sam bila u Brazilu, gde sam otkrila – nisam to znala – da se tamo prodajem prilično dobro. Posebno, naravno, svemirska fikcija. Oni se jako mnogo bave svim tim. Onda sam otišla u San Francisko. Rekli su: “Kad ste već ovde, mogli biste…” – ta fraza, “mogli biste” – “da skočite sa obale do Portlanda”. Jeste bili tamo?
Ne, nikada.
E, to je doživljaj! U San Francisku su hedonistički nastrojeni, cinični, dobroćudni, srdačni, opušteni i dobro obučeni, na onaj neobavezni način. A pola sata u avionu i eto vas u krajnje striktnom, formalnom gradu u kom uopšte ne padaju na neobavezno ponašanje. To je neverovatno, odmah tamo iza obale. Eto kakva je Amerika.
Onda sam otišla u Finsku po drugi put. Oni tamo imaju neke od najboljih knjižara na svetu! Čudesne, predivne! Kažu da je to zbog dugih, mračnih noći! I sad sam ovde. Posle idem u Brajton, na konvenciju naučne fantastike.
Onda, osvojila sam i nagradu u Italiji, zove se Nagrada Mondelo, koju dodeljuju na Siciliji. Pitam zašto na Siciliji, a oni, mrtvi ozbiljni, kažu: “Pa, vidite, Sicilija je na lošem glasu zbog mafije…” I tako, idem na Siciliju, a onda ću celu zimu da radim.
Doris Lesing izbliza (1): Postati guru je najlakše na svetuČujem da pripremate “spejs operu” sa Filipom Glasom.
To šta se dešava sa knjigama me prosto zapanjuje! Ko bi pomislio da će Stvaranje predstavnika planete 8 biti pretvoreno u operu? Eto, to je baš iznenađenje!
Kako je došlo do toga?
Filip Glas mi je pisao, rekao je da bi hteo da napravi operu i onda smo se sreli.
Jeste li poznavali njegovu muziku pre toga?
Pa nisam! Poslao mi je nešto svoje muzike. Potrajalo je dosta dok su mi se uši privikle na to. Uvo mi je stalno iščekivalo da se dogodi još nešto. Znate na šta mislim? Potom smo se sreli i razgovarali smo o tome i to je jako dobro prošlo, što je zapanjujuće jer teško da smo mogli da budemo različitiji. Prosto se uklapamo. Nikada se nismo sporili ni oko jedne jedine rečenice, nikad. Rekao je da ga je knjiga privukla, a ja sam pomislila da je u pravu jer je adekvatna njegovoj muzici. Srećemo se, obično ne na dugim sastancima, dan tamo, dan ovamo, i odlučimo šta ćemo da uradimo, a šta nećemo. Ja sam pisala libreto.
Jeste li ikada ranije radili nešto slično?
Ne, nikad sa muzikom.
Jeste imali muziku za koju pišete?
Ne, počeli smo od libreta. Do sada smo uradili šest verzija priče, pošto je to priča, za razliku od većine stvari kojima se on inače bavi. Kad nešto bude završeno, on uradi muziku, kaže da bi hteo još šest replika ovde ili tri tamo. Bio je to veliki izazov.
Možete li nam reći nešto o vašem sledećem poduhvatu?
Da, moja sledeća knjiga biće mala. To je kratka priča koja je narasla. Vic je u tome što su kratki romani jako omiljeni u Engleskoj. Ovde u Americi nisu strašno popularni. Ovde vole obimne knjige. Da vam se isplati novac koji ste dali. Govori o sasvim običnoj porodici u kojoj se rađa goblin. A realistična je.
Ideja mi je potekla iz dva izvora. Jedan je onaj fantastični pisac Loren Ajzli. Napisao je tekst, ne sećam se tačno o čemu, u kom šeta obalom mora u sumrak i na letnjem putu sreće devojčicu koja mu kaže da je neandertalka, devojčica iz provincije, iz unutrašnjosti, ništa što bi čoveku trebalo od nje, neupadljiva, osim što je zdepasta i ima nezgrapnu lobanju. To je prosto neizmerno dirljivo, tužno štivo. To mi se urezalo u svest i rekla sam sebi: “Ako mogu neandertalci, zašto ne kromanjonci, zašto ne patuljci, goblini, jer se u svim kulturama govori o tim stvorenjima?”
Drugi izvor bio je najtužniji tekst u časopisu, žena koja ga je napisala navela je: “Prosto hoću da pišem o ovome ili ću poludeti”. Imala je troje dece, mislim. Najmlađe, koje je tada imalo sedam ili osam godina, rođeno je, kako je rekla, kao đavo. Te izraze je koristila. Rekla je da to dete nikada nije radilo ništa drugo osim što je mrzelo sve oko sebe. Nikada nije uradilo ništa normalno, nikad se nije nasmejalo ili bilo srećno. Uništilo je porodicu koja nije mogla da ga podnese. Majka je rekla: “Uđem uveče i pogledam to usnulo dete. Poljubim je dok spava pošto se ne usuđujem da je poljubim kad je budna”.
Dakle, sve to je ušlo u priču. Poenta u vezi sa tim goblinom je što je on sasvim u miru sa sobom. Normalan goblin. Ali mi prosto ne možemo da se nosimo sa njim.
Hoće li se svemirski ciklus nastaviti?
Da. Nisam zaboravila na to. Ako pročitate najnoviju knjigu, Sentimentalni špijuni, koja je zaista satira, a ne naučna fantastika, videćete da se završava tako da sve ukazuje na sledeći tom. (Knjiga se završava usred rečenice, prim. nov) U sledećoj knjizi šaljem tog krajnje naivnog špijuna na… Kako se beše zove moja loša planeta?
Šamat?
Da, na Šamat, sa ciljem da tamo sve reformiše. Biće teško pisati o Šamatu jer ne želim da mi mnogo zaliči na Zemlju! To je suviše lako! Imam zaplet, ali mi je potrebna atmosfera. Znate na šta mislim?
Da li često čitate svoja dela pred publikom?
Ne baš često. Radim to kad mi traže. Nisu mi to tražili u Finskoj. Ne sećam se kad je to bilo poslednji put. O, u Nemačkoj prošle godine, Bože! To je bilo najkatastrofalnije gostovanje. Bila sam u nekoj akademskoj ustanovi u Nemačkoj. Rekla sam im: “Vidite, hoću da uradim ono što uvek radim: pročitaću priču i onda ću odgovarati na pitanja”. Rekli su, onako kako to profesori univerziteta uvek rade: “O, pa nemojte očekivati da će naši studenti postavljati pitanja”. Rekla sam: “Vidite, pustite vi mene da ja to sredim, pošto znam kako se to radi”.
I tako, ono što je usledilo bilo je tipično nemački: našli smo se u četiri da bismo razgovarali o skupu koji je trebalo da počne u osam. Oni ne mogu da podnesu bilo kakvu nejasnoću ili nered, a ne, ne! Ne mogu da se nose s tim. Rekla sam: “Vidite, neka to jednostavno ide tako”. Pročitala sam priču pred velikim auditorijumom na engleskom i to je prošlo jako dobro, u savršenom redu. I rekla sam: “Sad ću odgovarati na pitanja”. Onda je ta grupa od četiri prokleta profesora počela da odgovara na pitanja iz publike i da međusobno debatuje, sa sve onim dugim akademskim gnjavažama, pa je na kraju publika počela da ustaje i gura se ka izlazu. Jedan mladić, student izvaljen na prolazu je, kada je profesor završio sa nečim beskrajno dugim, povikao: “Bla, bla, bla, bla, bla”.
Rekla sam, nimalo ne mareći za osećanja profesora: “Čujte, sad ću ja odgovarati na pitanja na engleskom iz publike”. I tako su se oni vratili i ponovo posedali i sve je dobro prošlo… Skroz živahna pitanja! Profesori su sasvim pobesneli. Tako je bilo u Nemačkoj. Nemačka je najgora, stvarno jeste; kraj.
Okrenuli ste se u skorije vreme pisanju dokumentarističke proze.
Da, upravo sam napisala knjigu, kraću knjigu, o situaciji u Avganistanu. Otišla sam tamo da potražim izbegličke kampove, pošto se dešava da novinske redakcije obično pošalju muškarce, a muškarci ne mogu da razgovaraju sa ženama zbog islamskih shvatanja. Zato smo se koncentrisali na žene. Naslov knjige je Vetar nam raznosi reči, što je citat jednog od njihovih boraca koji je rekao: “Zovemo vas upomoć, ali nam vetar raznosi reči”.
Da li ste se ikada zapitali sa kakvim autoritetom pristupate tako velikoj priči, pošto dolazite spolja i samo nakratko prisustvujete tome?
Da li novinari misle o svom autoritetu kad posećuju zemlje na tako kratko? Što se mene tiče, bila sam, za razliku od većine novinara, dobro upućena pred put, pošto sam proučavala tu temu nekoliko godina, znam Avganistance i Pakistance (što sam jasno napomenula u knjizi) i bila sam sa ljudima koji govore farsi, a to poslednje je prednost koju većina novinara nema.
Vaš način izveštavanja u toj knjizi bio je meta kritika nekih američkih novinara koji vas optužuju da vam je put u Avganistan sponzorisala određena proavganistanska organizacija. Šta kažete na to?
To je stereotipna kritika “na dugme” sa levice, od ljudi koji, rekla bih, ne treba da očekuju da budu ozbiljno shvaćeni, jer sam u knjizi razjasnila da put nije organizovala politička organizacija. Išla sam ispred nečega što se zove Afgan rilif – a osnovali su ga moji prijatelji, i ja među njima – i pomoglo je nekolicini ljudi da posete Pakistan, ali ne novčano. Sama sam plaćala svoje troškove, a to važi i za ostale sa kojima sam išla.
Suština Afgan rilifa je da održava dobre veze sa Avganistancima, i onima u egzilu i onima koji se bore u Avganistanu, a uključeni su i Avganistanci koji žive u Londonu kao savetnici. Ti Avganistanci su mi lični, a ne “politički” prijatelji. Afgan rilif do sada nije utrošio ni peni na administraciju; sav posao oko prikupljanja novca, i ovde i u Pakistanu, radi se volonerski. Da nacrtam: niko nije dobio ništa od Afgan rilifa osim Avganistanaca.
Napis sa omota koji ste koristili za knjigu Džejn Somers: “Kad bi mladi znali / kad bi stari mogli…” Ima li nečega što biste uradili drugačije, imate li neki savet?
Savetima se ne bavim. Stvar je u tome što ne verujete da znam da je sve u tom domenu kliše, sve je već rečeno, ali prosto ne verujete da ćete ostariti. Niti ljudi shvataju koliko brzo će ostariti. Vreme teče jako brzo.
Razgovarao: Tomas Frik
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić