Na dan kada je Vrhovni sud odbacio slučaj Rou protiv Vejda odleteo sam u Pariz. Nisam mogao da odolim a da taj put ne vidim kao priliku da pobegnem iz zemlje koja klizi u besni autoritarizam. Trvenje između javne istorije i privatnog unutrašnjeg sveta, kao i destinacija, navele su me da ramišljam o delu Ani Erno, autorke dve knjige o pobačaju: njenog prvog romana Prazni ormari i knjige nefikcijske proze Događaj, u kom opisuje abortus koji je uradila šezdesetih godina kada je takav potez u Francuskoj još bio nelegalan.
“Verujem da svako iskustvo, kakva god mu priroda bila, ima neotuđivo pravo da bude zabeleženo”, piše ona u drugoj gorepomenutoj knjizi. “Ne postoji tako nešto kao manje važna istina”. Događaj je napeta, poražavajuća slika toga kako diskurs o abortusu uvek mora da bude potopljen ispod površine prihvatljivog diskursa.
U većem delu knjige se Ernoova pita kako da govori o nezakonitoj operaciji. Od koga može da traži pomoć? Od koga mora da se krije? Od svojih roditelja, očigledno. A od doktora muškarca? A od muških prijatelja? A šta sa drugim ženama, koje, na prvi pogled, ne deluju empatično? Drugim rečima, jedan od načina da se okarakteriše to kako Ani Ero opisuje šta znači biti žena jeste iskustvo preživljavanja.
Biti lepa, biti poželjna ljubavniku (kako to opisuje u Jednostavnoj strasti i Gubljenju) znači biti posmatrana. Tako da je to i pitanje čednosti. Pošto spolja treba održati simulaciju nevinosti, ova istraživanja takođe traže i stvaranje tajni, skrivanje i vođenje onakvog života u kakvom se to ne može otkrivati. Drugo ime za takvo iskustvo je stid, a Ernoova piše u Godinama: “Što se tiče devojaka, stid leži i čeka iza svakog ćoška”.
Da li bi trebalo da se poveri prijateljici o svojoj aferi sa oženjenim čovekom? Treba li da pita svog lekara kako da dođe do nelegalnog abortusa? Iznenadni udarac dela Ani Erno javlja se delom zbog transkribovanja onoga što je obično skriveno od pogleda, a taj proces opisuje izmeštajući se u treće lice: “Tom skladištu nelegitimnog pamćenja ona poverava stvari krajnje nezamislive, sramotne ili lude da bi se iskazale rečima”.
Ako bi trebalo popisati inventar tog skladišta, indeks njenih blasfemija, na tom spisku moglo bi da se nađe sledeće: njen abortus, ono kad njen otac pokušava da ubije njenu majku, nečuvene opscenosti, seksualna iskustva, pornografija, ženska požuda, njen rak dojke, demencija njenog brata, sperma, vlažno donje rublje (da li je ijedan pisac pisao toliko postojano o vlažnom donjem rublju?) i rat u Iraku.
Po onome što bi se reklo sa stranica, to je spisateljica koja hoda oštricom brijača između javnog i privatnog života. U radikalnoj iskrenosti u knjizi Ani Erno, ličnost je dom stida i požude. A oba ova osećanja imaju istu krajnju stanicu: smrt. Kod Ernoove nije slučaj da se pisanjem predupređuje smrt. Pisanjem se jednostavno stvara druga ličnost, ja iz prošlosti koje može da se posmatra kombinacijom udaljenosti i blizine. Uprkos zapanjujućoj intimnosti njenog dela, Ernoova nikada ne zaboravlja da je ličnost i javna stvar, sadržaj koji obitava na sredini između fotografije (javno) i dnevnika (privatno).
Njen skepticizam spram ličnosti naveo me je da pomislim na Tezejev brod, filozofsko pitanje koje postulira brod čije su različite daske, jedra, krma i kormilo vremenom menjani, sve dok na plovilu na kraju nije bilo nijednog originalnog dela. Da li je to isti brod? Ili, kao što bi Ernoova mogla da zapita, da li je ličnost ista? Odgovor nije očigledan. Ona u Godinama opisuje svoje fotografije kao da opisuje intimnu strankinju. U Priči jedne devojke njena ličnost iz prošlosti je “ona druga, oblikovana bucmastim mesom”.
Zajednička nit koja povezuje prošlu ličnost sa sadašnjom je pamćenje. “Kao i požuda za seksom, pamćenje nikada ne prestaje. Ono sparuje mrtve sa živima, stvarna sa imaginarnim bićima, snove sa istorijom”. Ali sećanja u delima Ernoove funkcionišu drugačije od onih u savremenoj američkoj memoaristici. Autori tih knjiga veruju da imamo svoje ja. Oni sintetizuju naše pređašnje inkarnacije u jedinstvenu i stoga imaginarnu verziju ličnosti.
Delo Ernoove ogoljuje unutrašnju svest, ali ne kreira sebe kao lik za čitaoca. Njen autoportret je razodeven, ali nikad dovoljno svestan sebe da bi postao nag. Štaviše, neverovatna bliskost njenih knjiga stvara osećaj da nisu ni bile namenjene bilo kome drugom da ih pročita.
Njen autoportret je razodeven, ali nikad dovoljno svestan sebe da bi postao nag.
Pošto takve pojedinosti dolaze superizmenjene elektricitetom povezanim sa stidom, Ernoova može da se osloni na njihovu vrelinu i da svoju književnu formu pogura ka ledenosti i odsustvu strasti. Ono što ushićuje je u njeno delo dospelo iz mešavine erotske bestidnosti (u najboljem smislu te reči) i hladnog, ravnog stila. Manje egzibicionistkinja, a više arhivistkinja onoga što je drugim ljudima neprijatno da otkriju, ona u Događaju piše da će abortus opisati “svim sredstvima kojima raspolaže, obraćaće pažnju na detalje, koristiti opisno prošlo vreme i analizu događaja”.
Primetite da ovaj spisak ne opisuje, pojedinačno, alat za većinu narativnog pripovedanja: zaplet, scene, sasvim razumljive likove, dijaloge, glas, izraz stila, figurativni jezik, tumačenje.
Pablo Neruda: Ne verujem u simbole (2)Umesto toga, pisanje bi trebalo da teži, navodi ona u Jednostavnoj strasti, “utisku prenetom seksualnim odnosom, osećanju teskobe i omamljenosti, privremenoj obustavi moralnih osuda”. Njena opsednutost uspomenama povezuje je sa Vulfovom i Prustom, ali ako oni komponuju sećanja kao modernističku muziku, pretvarajući ga u vanvremenski rapsodijski krešendo, Ernoova brusi beton. Njen metod nije heroičko poređenje, nego su to spiskovi, dnevnik, verbalna fotografija.
Razlika između ovih pisaca zrelog modernizma i Ani Erno je i klasna. Oni su bili aristokrate. Majka Ani Erno bila je fabrička radnica koja je postala bakalinka, a živela je izvan Pariza. Ernoova je odrastala, kako je rekla, uz osećaj “pripadnosti nižoj klasi”, radila je kao profesorka u srednjoj školi, a u svojim delima ponekad opisuje kako majčinstvo i kućni poslovi mogu da istisnu svaku mogućnost promišljanja književnosti.
Vulfova je jednom napisala da prošlost visi o starom kao stakleni tanjir, ali je za Ernoovu to staklo već razbijeno u paramparčad. Atomi njene ličnosti nikada se ne grupišu u molekule. Umesto božanskog sveta ideja, njoj su prioritet minorni detalji: krišom čuveni kliše, poluzaboravljeno ime robne marke, egzibicionista koji otkriva svoju golotinju u metrou, a to akumuliranje informacija o društvu kao da odražava levičarsko insistiranje na materijalnoj stvarnosti, znakove koji pokazuju šta znači pripadnost klasi i šta znači žudeti i biti željen(a).
Kao jedina obrazovana u familiji njene majke, rekla je: “Pisanje je za mene bilo način da nečemu doprinesem. Ali pogrešila sam. Mislila sam da ću, ako pišem, osvetiti sav svoj narod, ali ne, prosto sam uspela kao pojedinka”. Ni više, ni manje od toga. Njeno odbijanje da postane nešto što naziva “klasna prebegulja” očitava se u njenom osećanju nelagode zbog prvog lica.
Dok je Ernoova često pogrešno smatrana memoaristkinjom, njena velika, polifona knjiga Godine je autobiografija bez ja. Naratorka je opisana u trećem licu jednine (elle ili ona), prvom licu množine (nous ili mi) i dalekom, neodređenom zamenicom. Pisanje knjige iz tačke gledišta društva odražava pobunu protiv kapitalističkom insistiranju na prvom licu jednine.
Godine donose priču o generaciji koja je mislila da može da donese utopiju maja 1968. godine, a videla je kako im se pobuna utapa u konzumerizmu, tehnokratiji i desničarskom revoltu osamdesetih. Jedno od njenih postignuća, kada se gleda u doba Tvitera i obnovljene kulture rata, jeste volja da se kaže nešto sramotno na manje očigledan način: to pokazuje poniženje povezano sa životom usred desničarske kulture. Kako se knjiga primiče sve izrazitijoj reakcionarnoj sadašnjosti, mišljenja pripisana govorniku u množini, tom “mi”, postaju sve grotesknija i ksenofobičnija. Dok su se mnogi učesnici i učesnice marševa ’68. kasnije okrenuli konzervativizmu, jedan od razloga da Ani ostane tako dalekovida je taj što nikada nije napustila svoj radikalizam, kao što se vidi po njenoj podršci ostacima socijalizma u Francuskoj, oživljavanju feminizma posle Me too i podršci ciljevima palestinskog naroda.
Zato je njena pobeda pred Nobelovim komitetom u Francuskoj, rasadniku antimuslimanskog rasizma, dočekana sa optužbama da je islamistkinja.
“Uplašena je da će samu sebe izgubiti u obilju namera koje su deo stvarnosti i moraju da budu razabrane”, piše Ernoova o sebi pred kraj Godina. Knjiga se završava misijom: ispisati “neku vrstu sudbine žene”, što je zamašni svetovni projekat koji će “odrediti pravac prolaznosti vremena unutar i izvan nje, u Istoriji, ‘totalni roman’ koji će se završiti oduzimanjem ljudi i stvari od nje: roditelja i muža, dece koja su napustila dom, nameštaja koji je prodat”.
Ova izjava nagoveštava tihi fatalizam Ernoove, a takođe ukazuje i na najvećeg neprijatelja, doba u kom smo se zatekli.
Piše; Ken Čen
Izvor; lithub.com
Preveo; Matija Jovandić