Adania Šibli: Jezik me je izdao pre četiri nedelje Jezik nije puko oruđe komunikacije. On često više skriva nego što artikuliše, zadržavajući u svojim tišinama beskrajne mogućnosti, ističe palestinska autorka Adania Šibli.

Adania Šibli se, dok je još bila dete, susrela sa svojom prvom pripovedačicom na porodičnom imanju sa bademima i maslinama u Palestini. Bila je to njena majka. “Kada smo ostajali bez struje, majka bi nas okupila oko sebe, pošto smo se plašili i nismo mogli da čitamo. Pričala bi nam priče sve dok se svetlo ne vrati”.

Majka nije umela da čita i piše, pa priče koje je pričala sada postoje samo među braćom i sestrama Šiblijeve. Jednog od ovih jutara, u Cirihu, gde je romansijerka na rezidenciji, jedna od tih priča izranja iz sećanja. Dok je prepričava preko zuma, Šiblijevoj se široki osmeh razliva licem, kao i svaki put kada priča o porodici. Pred vrtlogom njenog pričanja zaplet je otplutao dalje, ali jedna stvar se iskristalisala: čovek iz priče, pošto je nemaran sa rečima, na kraju sve gubi.

Šiblijeva je ovu priču ispričala sa namerom. Sredinom oktobra je trebalo da joj bude uručena LiBeraturpreis, nagrada za pisce sa južne Zemljine polulopte koju dodeljuje nemačka književna organizacija LitProm, na svečanosti na Frankfurtskom sajmu knjiga. Poziv joj je naglo otkazan “kratkim mejlom”, kako kaže, u kojem iz LitProma gest obrazlažu ratom između Izraela i Palestine. Pismo u kom se kritikuje odlaganje dodele nagrade potpisalo je više od 1.500 pisaca, a među njima su i nobelovci Ani Erno, Abdulrazak Gurna i Olga Tokarčuk. Ali sama Šiblijeva sve do sada nije javno komentarisala ovu aferu.

Uprkos desetinama zahteva koji su joj se nagomilali na stolu, odletela je u Koreju na književni festival i predstavljanje prevoda njene knjige. Prethodno je već rekla ljudima u Seulu da će doći i nije htela da povuče reč. “Kada kažete da ćete nešto uraditi treba to i da uradite”.

Ovakav odnos prema jeziku je i jedan od razloga za to što je za 25 godina, koliko piše, objavila samo tri kratka romana: Dodir, Svi smo mi podjednako daleko od ljubavi i Sporedan detalj, izvrsne knjige slične aerotunelima koje evociraju unutrašnje živote likova protiv kojih je jezik korišćen kao oružje, instrument, svojevrsni kavez. Njeni romani tkaju gipke, izrazito lepe figure likova koje opstaju uprkos takvom okruženju, u pejzažu nečega što zove “jezik sa ožiljcima”.

To posebno važi za Sporedan detalj, knjigu sa dve isprepletane priče. U prvoj, koja se odvija avgusta 1949, oficir na čelu bataljona u čišćenju južnog Negeva od preostalih Arapa i beduina nailazi na beduinsku devojku i otima je, a na kraju je siluje i ubija. U drugoj polovini knjige žena rođena 25 godina kasnije čita članak o tom zločinu u novinama. Rešena da sazna više, prevazilazi sve prepreke sa kakvim se Palestinci suočavaju pri pokušajima da prođu kroz kontrolne punktove do biblioteka i arhiva ne bi li dospeli do sopstvene prošlosti.

“Čudo je koliko je književnost kakvu Adania stvara od tako kaskadnog političkog materijala suštinski čvrsta”, navodi pisac Adam Tirvel u mejlu. “Ima to neke veze sa spojem namere, fizičke preciznosti, tela i pejzaža, u kombinaciji sa njenom nesputanom kompozicionom kontrolom i crnohumornom perspektivom. Roman je zamršena studija saosećanja i prekogranične istrage”.

Šiblijevoj je bilo potrebno 12 dugih godina da napiše knjigu, a za to vreme se preselila u London da završi doktorat iz oblasti medija i studija kulture (teza joj je vezana za vizuelni užas u terorističkim napadima 11. septembra 2001. u Americi). Bilo je to u vreme druge intifade i imala je košmare. To što je živela daleko od mesta gde se govori njen jezik Šiblijevoj je omogućilo da ga doživi prisnije, uključujući i ono što je postalo prva rečenica drugog dela knjige: “Pošto sam završila sa kačenjem zavesa na prozore ležim na krevetu”.

Kada je objavljen u proleće 2022. godine u Nemačkoj, Sporedan detalj je dočekan sa oduševljenim kritikama. Ali je novinar Karsten Ote uoči Frankfurtskog sajma knjiga napisao prikaz vajkajući se da su u knjizi “svi Izraelci anonimni silovatelji i ubice, dok su Palestinci žrtve zatrovanih ili na obaraču lakih okupatora”. Šiblijeva je uverena da je taj prikaz uticao na odluku o odlaganju uručenja nagrade. “Celu tu stvar doživela sam kao skretanje pažnje sa istinskog bola, ništa više od toga”, kaže ona.

Dok sada razgovara sa mnom ističe da su i svi likovi Palestinaca bezimeni. Štaviše, kada se prvi put susrećemo sa Arapima u romanu oni su samo sopstvene senke koje vide vojnici. “Njihove izdužene crne senke bi ponegde iskrsle pred njim, lelujajući između bregova, ali kad god bi vozilo pojurilo ka njima i stiglo tamo, nisu nalazili nikoga”.

Šiblijeva takođe potiče od beduina. Njeni preci došli su u Palestinu pre 1.000 godina kao ratnici na strani Saladina, prvog sultana Egipta i Sirije. Ogromna prostranstva zemlje predata su na upravljanje njenoj familiji, ali su se te površine vremenom smanjivale, prvo tokom Britanskog mandata nad Palestinom, potom i sa stvaranjem Izraela, a to je obustavilo nomadski način života koji “remeti kontrolu zemlje i ljudi”, kako to kaže Šiblijeva. Na kraju su izraelske vlasti konfiskovale svu zemlju, dopuštajući njenom ocu da traži da mu se nešto od te zemlje vrati, ali ako je uzme od druge palestinske familije. Odbio je.

Šiblijeva je odrasla na farmi koja im je preostala, odlazeći da radi već sa četiri godine. Pre nego što je pošla u školu naučila je da čita i piše, arapski od jedne sestre, a engleski od druge, pa je krišom nosila knjige i u polja. “Provodila sam više vremena sa kozama nego moji roditelji”, smeje se. Kad joj je bilo devet godina od sestre je dobila svesku i više se nije osvrtala. Na univerzitetu je već pisala tekstove i sarađivala je sa najboljim časopisima u Palestini.

Tekst koji je napisala u ranim dvadesetim privukao je pažnju legendarnog pesnika Mahmuda Darviša. Pozvao ju je u svoj radni prostor i tražio od nje da napiše tekst na četiri strane. Uradila je to, a on je potom nastavio da je podstiče. Tako je nastao njen roman Dodir.

Skoro 30 godina kasnije Šiblijeva sumira gipkost i moć jezika i brisanja pri pisanju ovim rečima: “U Palestini-Izraelu, ja sam, kao i mnogi drugi, odrastala shvatajući da jezik nije puko oruđe komunikacije. On često više skriva nego što artikuliše, zadržavajući u svojim tišinama beskrajne mogućnosti koje se ne tiču izražavanja. Jezik može da bude napadnut, zloupotrebljen. A opet može da pruži krajnju slobodu postojanja i ljubavi kakva vam je nedostupna u stvarnosti”.

Upravo tu, kad je reč o Palestincima, ožiljak na jeziku biva najbolniji. Kako da napišeš ono što ne možeš da čuješ? To počinje brisanjem “određenih reči”, kaže Šiblijeva, “a ona najhitnija su ‘Palestina’, imena mesta koja izgovaramo na arapskom, ali ih nigde nema na znacima, putokazima i mapama, ćutanje svih oko nas o prošlosti, odnos prema rečima Arapin ili arapski kao prema psovkama, “arapska posla” znači loš posao, i tako dalje”.

Književnost je, što se mene tiče, jedino mesto gde se prihvata tišina

Kada govori o jeziku, Šiblijeva često zazvuči kao da govori o slovesnom biću sa sopstvenom voljom. O nekome ko može da bude povređen. Po eksploziji nasilja u Izraelu i Palestini reči su je skoro potpuno napustile i to je brine. “Oduvek sam se plašila da ću se jednog jutra probuditi i neću imati jezik, to je moj strah. A u poslednje četiri nedelje me je jezik napustio, kao da ga nikada nije ni bilo. Kad god da sam pokušala, nisam uspela”.

“Sad ovaj gubitak jezika shvatam kao posledicu bola: nepojmljivog bola onih u Palestini-Izraelu na kojima se iskaljuje novi nivo surovosti, ličnog bola zbog gubitka sna da možemo da se usudimo da zamislimo novi oblik zajedništva, gde sebi dozvoljavamo da učimo iz bola, a ne da ga iskaljujemo na drugima”.

Nebrojeni pozivi medija u poslednjih nekoliko nedelja i zamerke jer na njih ne odgovara, kaže, naveli su je da shvati da smo skloni tome da ćutanje pre svedemo na nešto što mora da bude odbačeno nego na “prepoznavanje svog zamuckivanja kao pratioca boli”. “Književnost je, što se mene tiče, jedino mesto gde se prihvata tišina”.

Međutim, počela je da piše jedan tekst koji je nameravala da pročita kao govor na dodeli nagrade pre nego što joj je otkazan poziv na sajam knjiga. Bio je o zabrani knjiga.

Piše: Džon Frimen
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić