Šta čitaju oni koji pišu: Mirjana Drljević Na pitanje u svetu kojeg književnog dela bi volela da živite, spisateljica Mirjana Drljević odgovara “Ako bih ga menjala, ovaj svet bih zamenila nekim sasvim različitim i začudnim.”

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Učiteljica me vodi ka biblioteci tihim i pustim školskim hodnikom, časovi su u toku, čuju se samo njene štikle. U školsku biblioteku moglo se upisati tek u drugom razredu, ali meni je pristup odobren ranije, ne sećam se kako je do toga došlo. Nikada neću zaboraviti tu biblioteku, miris knjiga, miris mastila bibliotekarkine hemijske olovke, njene crvene dugačke nokte i srebrnu olovku koja zvecka dok popunjava onaj kartončić. Bila je to neka vrsta inicijacije, a bibliotekarka porvosveštenica koja mi je otvorila vrata. Prva knjiga koju sam uzela iz biblioteke bila je Bajke Inka. Pročitala sam je istog popodneva i odmah ujutru je donela u biblioteku da bih uzela novu knjigu. Bibliotekarka mi nije verovala da sam je pročitala pa me je propitala i dozvolila mi da je vratim tek kad se uverila da ne lažem.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Uh…
Odrastanje je dug proces, pa ima i više knjiga, zapravo pisaca.
Hajdi i Orlovi rano lete u ranoj osnovnoj školi. Obe sam pročitala nebrojeno puta. Ne znam zašto baš te dve.
Epske narodne pesme – čitala sam ih kao što ću kasnije čitati Tolkina.
Grička vještica, Male žene i sestre Bronte nešto kasnije.
Susret sa fantastikom svih vrsta – Meri Šeli, Majkl Murkok, Teri Bruks, Tolkin, Stanislav Lem, Stiven King, Rej Bredberi.
Manje od nule Bret Istona Elisa bila mi je vrlo važna.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Filipu Rotu. Ima nečeg utešnog u njegovom sigurnom, preciznom glasu. Verujem mu svaku reč, verujem njegovom tumačenju sveta i ljudske prirode, dok ga čitam mogu da prestanem da se pitam, i to je dobrodošao predah. Što je stariji, to su mu romani bolji. Pisci koji su, poput njega, dugo bili aktivni ostavljaju iza sebe svedočenje o jednom životu i vremenu, fascinira me taj uvid u put koji su prešli i kao umetnici i kao ljudska bića.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Uelbekov Serotonin. Počnem da ga čitam i kad napravim pauzu prosto zaboravim da mu se vratim. Izgleda da Uelbekov šarm više ne deluje na mene. Inače ga veoma volim, ovo je prvi njegov roman koji me ne “vozi”.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Žena u belom Toni Morison, jedini njen roman koji mi se nije dopao. Kroz svaki svoj roman ona nas sigurnom rukom vodi kroz čudesne i nezamislivo strašne svetove, i slika likove koji se ne zaboravljaju. Ovaj roman, koji je napisala pred sam kraj života prosto je daleko slabiji od ostalih i to me je beskrajno rastužilo.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Ako bih ga menjala, ovaj svet bih zamenila nekim sasvim različitim i začudnim. Prvo sam htela da kažem u Valinoru – vilenjačkoj zemlji iz Gospodara prstenova, ali ne, tamo je zapravo dosadno. Biram svet iz knjige Ursule Legvin Svet se kaže šuma, naravno pre nego što su ga Zemljani kolonizovali. To je egalitaran, pacifistički svet u kome ista reč označava šumu i svet. Briga o prirodi nije tema, jer ona je dom. U tom svetu nema razlike između sna i jave, svesti i podsvesti. Ursula Legvin je zapravo kroz ceo svoj opus tragala za svetom koji je bolji, koji je moguć, za razliku od ovog našeg, nemogućeg.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Uvek je imam pri ruci. Kad ih ne čitam onda slušam knjige, dakle one svuda idu sa mnom, kao i moj telefon. Kad god hodam, kuvam, peglam, čekam u redu na kasi, tuširam se, dakle kad god “gubim vreme” slušam audio-knjigu. Tako stignem da “pročitam” mnogo više nego kada bih se držala samo odštampanih knjiga.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Ne mogu da odaberem jednu, evo ih tri:
Vrata Magde Sabo. Taj roman o odnosu dve žene ima snagu antičke tragedije.
Vuci svoje ralo po kostima mrtvih Olge Tokarčuk. Naš odnos prema planet i živim bićima sa kojima je delimo. Princip života i princip smrti, muški i ženski princip.
Zakopani džin Kazua Išigura. Bavi se sećanjem i zaboravljanjem u kontekstu očuvanja mira posle stravičnog rata. Da li je bolje zaboraviti rat, pa samim tim i mržnju?

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Ovo je Sofijin izbor. Ne znajući da je Booka izdala trilogiju Rejčel Kask, razmišljala sam o tome kako bih volela da imam izdavačku kuću samo da bih izdala te tri knjige.

Reći ću, ipak, Dejvida Fostera Volasa, evo tek sada je izašao prevod Beskrajne lakrdije, prevesti taj roman zaista je bio podvig. Njegov prozni glas odlično razumem, bez obzira na sklonost komplikovanoj strukturi i polifoniji. Hoću da kažem – nije ga lako čitati, ali taj pogled na svet i odnos prema književnosti veoma su mi bliski.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Borhesa nikako ne volim. Ne znam da li su njegove pripovetke opšteprihvaćena remek-dela, ali mnogi ga smatraju velikim piscem. To je književnost koja se temelji na književnosti, a ne na životu, iza svake rečenice čujem šuškanje papira… Dosadan mi je, a motivi su mu repetitivni. Često mu se vraćam, misleći da ću ga razumeti ili zavoleti, ali to se još nije desilo.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Magdu Sabo. Njena Vrata, njen pristup likovima, istorisjkom kontekstu, reference na mitologiju bile bi mi od velike pomoći dok sam pisala svoj roman. Pročitala sam je tek pošto mi je roman izašao.

Isto tako i When we were Orphans (ne znam da li je ovo prevedeno na srpski) Kazua Išigura. Glavni lik ovog romana je čuveni detektiv o čijim slučajevima nikada ne saznamo ništa. On traži svoje roditelje, ali ih nikada ne nađe. Taj odnos prema žanru bi me verovatno rasteretio dok sam pisala svoj roman.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Toni Morison, Salmana Rušdija, Meri Šeli, Filipa Rota i Rejčel Kask, ali pod uslovom da se pretvorim u muvu na zavesi i neprimećena prisustvujem.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Kucam u beleške u telefonu, označavam ih heštegovima, pa ih tako sortiram…  Ako je u pitanju prava papirna knjiga fotografišem stranicu pa na fotografiji podvučem ono što mi je važno. Ako je u pitanju audio knjiga zapišem ono što me je zainteresovalo. Onda razvrstavam i slažem te beleške. Obično se odnose na nešto što me tih dana zanima ili proganja, a u vezi je sa pisanjem, pa ih onda tako posložim po tematskim celinama…

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Guglala bih “najobimnije knjige na svetu” pa bih odabrala dve koje nisam pročitala, a koje bi mi se učinile zanimljive. Verovatno bih i varala, ponela bih nečija jednotomna sabrana dela štampana na najtanjem papiru… Često sam tako birala knjige u biblioteci, birajući najdeblje, sa najsitnijim slovima. Svakako bih ponela nešto što nisam čitala.

Šta trenutno čitate?

Uvek čitam dve knjige istovremeno – jednu audio i jednu “pravu”.
Trenutno slušam The Heart goes last od Margaret Atwood, neprijatan distopijski roman, a čitam Autograph Man od Zadie Smith, po drugi put. Beskrajno dirljiva i duhovita knjiga.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” pročitajte ovde.