Priče Dejana Eneva u ovoj zbirci („Gospode, pomiluj”, Darma, 2021, prevela Jasmina Jovanović) zaista su hrišćanske. Međutim, ne zbog toga što u njima postoji nekakva izričita „crkvena tematika” – da jeste tako, to bi ih obeležilo jeftinom doktrinarnošću. Priče su hrišćanske iz drugog, delikatnijeg razloga. Evo kakve su, prema mom mišljenju.
Još u Davidovim psalmima, a kasnije i u jevanđeljskim blaženstvima, spominju se „krotki” (u blaženstvima – „Blaženi su krotki jer će oni naslediti zemlju”). Istraživači biblijskog teksta znaju za starojevrejski original tih „krotkih”, koje Hrist čini blaženima (ovu reč u Starom zavetu koristi car David). „Anavim”, međutim, ne znači jednostavno to i nije jednostavno „krotki”. „Anavim” su oni koji su – osim što su krotki – uz to i „mali”, „tihi” i – što je vrlo važno – „neuspešni”. Krotki, mali, tihi, neuspešni – među njima Hrist živi, među njima se prikazuje, oni su, pretencioznije rečeno, prava „supstancija” hrišćanstva. Tako je posvedočeno još u Jevanđelju. Porazne su reči Gospoda, a još više njegova čudesa – i ipak su one izrečene i izvršene među malenima, često i ubogima, siromašnima, gladnima i žednima, Judejcima i Galilejcima. Oni – tako da se izrazimo – čak i kada otvore svoje slepe oči, čine to uz pomoć „grančice i pljuvačke”. Tako da, eto, taj osećaj „supstancije” u kojoj bi se mogao javiti ili „pročitati” Hrist ima autor ove zbirke, u čijim se pričama lik milostivog Boga ocrtava ne mistično, na belom zidu, kao u nekakvoj kvazispiritualnoj seansi (vidi kraj novele „Mrtvačnica”), nego u gužvi zapuštenih gradskih marginalaca, kod sestre sa psihijatrije, dečaka poderane odeće kraj pijačne kafane, ostarelog monaha u poluzapuštenom manastiru. Primećuje se među današnjim „anavim”-a – ne uvek uz pomoć reči, već i uz pomoć nemoćno krotkog i neuspešnog života, govoreći: „Gospode, pomiluj.”
Zbornik počinje jednim predivnim, „pokrštavajućim” prologom, u kom pisac kao da svesno potapa svoj jezik u vodu kako bi se oprao od svake složenosti, pretencioznosti, „umnosti” – da bi se preporodio u previranju između oca i deteta za predbožićnom trpezom – to je jedan skoro brbljivi početak, u kom se mešaju suza (slano) i molitva (slatko) kako bi zborniku donele celovitost (uporedi „Slatko i slano”). Posle toga skoro se u svakoj priči govori o nekakvom čudu – ali toliko „krotkom” čudu, „anavim”-nom, da izgleda kao da se stvarno pojavilo čudo „grančice i pljuvačke”. Ponekad je ono jednostavno, i samo je čudo sa neočekivanim krajem, paradoksalna otplata, plamteća dobrota („Pariz”, „Zovem se Angel, oče”, „Otac vojnika”). Drugi put je skoro pravo čudo, suštinsko čudo, ali koje nekako zvuči i kao anegdota – kao da se Bog smeje kroz njega („Nepoznatom martembru”, „Poručnik Galicin”). Na kraju – pravo čudo, ali toliko duboko, suštinski neretorično, toliko prijateljski blisko da nikoga ne iskušava pretencioznošću svog neverovanja. Ovde treba posebno da se istakne „Gospode, pomiluj” (čudo sa prevrnutim kamionom pomorandži). Ima i munja Božijega gneva u nekim finalima tih svojevrsnih priča o čudesima „anavim”-a u savremenoj sredini (vidi „Dar Božiji”, „Najduža noć”, „Marijin sin”). Ali one, pak – upravo jer su sjaj u jednoj naglašenoj svakodnevici, u jednoj životnoj „pregrađenosti” – ne zna se kako – kao i druge podsećaju više na duboku milost nego na čudotvornu kaznu.
Uopšteno govoreći, hrišćanski pogled i hrišćanski glas su po definiciji „iz dubina” (de profundis). Ali, iz bezdana, molitveni glas stiže do visina. Ta hrišćanska putanja je zapečaćena na specifičan način u, možda, i najsnažnijoj noveli u zborniku – noveli „Mrtvačnica”. Njeni junaci prihvataju i peru tela mrtvih. Oni primaju gorki, poslednji plod na ovom svetu – smrt; sreću je u njenim mnogobrojnim ulogama. I istovremeno – u junacima te „Mrtvačnice” postoji i nešto sveto. „Iz dubina” oni prizivaju nebo. U toj „Mrtvačnici” radi Mima, čudno, nemo, divno biće, slično ranjenoj ptici. Jednoga dana to biće hvata za ruku junaka novele, vodi ga do bolničkog lifta i sa njim se, iz podzemlja sa telesima, penje do krova zgrade, neočekivano oblivenog sunčanom svetlošću, penje se do bezumno uzbudljivog lepeta golubova koji žive među dimnjacima i antenama i ljubi se s njim. Možda baš taj lik, koji nije toliko „doktrinalno” hrišćanski, jeste duboko hrišćanski. Jer je ta Mima nešto kao simbol duše – „anavim”-a, koja ne poznaje „dubine” ovog preispodnjeg sveta – one koja služi i robuje ovde, u svetu gde svet gospodari, ali koja potajno ima znanja o onome „gore”, koja je tajna ptica i koja je, možda, nema ne zbog nesreće, već zbog nekog uzbuđenja stečenog rođenjem.
Tekst: Kalin Janakijev (prevela Jasmina Jovanović)