Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Moj otac je bio pisac za decu, a moja mama je bila učiteljica, pa sam oduvek bio okružen knjigama. Obožavao sam da slušam priče, bajke, pesme, i svakog ko mi je bio blizak davio sam neprestanim molbama: hajde, pričaj mi nešto, hajde još malo, hajde opet… Ne znam šta sam voleo više – nove zaplete ili beskrajna ponavljanja čuvenog. Nisam, međutim, glatko naučio da čitam. Otac je morao da izmišlja razne igre da bi me privoleo da istrajem u čitalačkom naporu, recimo, pobeđujem alu s devet glava, a svaka glava je štivo iz bukvara… Ali, kad sam konačno savladao tehniku, čitao sam sve kao brzi Gonzales, gutao sve napisano poput recepcijskog svaštojeda.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Prva knjiga koju sam pročitao, od korica do korica, bila je Sudbina jednog Čarlija Aleksandra Popovića, o jednom antropomorfnom mačoru koji je dospeo čak do Napulja. Naravno da ih je ubrzo bilo tušta i tma. Neredom: Defo, Dima, Dikens, Ćopić, Radović, Dečaci Pavlove ulice, bogzna. Čitao sam i ono što se inače ne daje deci, elem, čitao sam u nedoba: Dostojevskog, Hemingveja, Bodlera, Knuta Hamsuna. To su sve bili tatini pisci. Pa zašto ih ne bih, mislio sam, i ja morao ostaviti na miru dok mi ne porastu brkovi ili ne odslužim vojsku. (Bilo je to tzv. “krivo čitanje”, misreading, ako me razumete na “pravi” način.)
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Ima Keno jednu pesmu u kojoj se starac hvali svojim izvrsnim pamćenjem i istovremeno lamentira nad dugovečnošću koja mu nije donela ništa vredno njegove postojane memorije. Kod mene je stvar bezmalo obrnuta. Doduše, mogao bih da izgovorim mnoštvo stihova naizust, ali čitave radnje romana, čak izvrsnih romana, lako gubim usput, zaboravljam njihove fabule dok kažeš keks. Onda mogu da čitam iznova i nanovo se oduševljavam istim literarnim trikovima, premda je Aleksandar Tišma tvrdio da ne postoji nijedna knjiga koju bi trebalo pročitati više od jednog puta. Recimo, takvi pisci. Pisci koje obožavam i zaboravljam, a često im se “vraćam” jesu, na primer, Nabokov ili Pol Oster.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Dugo sam sve uspevao da okončam, vazda očekujući (pa i kad je loša knjiga u pitanju) da će pisac ipak uspeti da okrene zavrtanj kako valja, prestane da tumara, ispravi kurs. To mi se svojstvo počelo gubiti kako sam sazrevao u poslu urednika. Sad mislim da mogu nanjušiti trulu dasku u brodskom podu. Doduše, nikad ne ostavim knjigu posle nekoliko stranica. Pročitam je barem “ukoso”, da ne grešim dušu. Samo sam svestan da “nemam više vremena” (što reče Desanka).
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
To ne znam.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Ima Vudi Alen priču u kojoj se neki smotani, tipični čitalac književno-vremeplovno nađe u društvu sa gospođom Bovari. Ona je u početku oduševljena njegovim dobom, misleći da je zadivljena njim samim, ali nesrećnika njena silovita priroda ubrzo nadrasta.
Ovom parafrazom hoću reći da sitni svetac treba da zna koje su njegove mogućnosti, u koji tropar treba da se upusti.
Nekad sam mislio da bi mom habitusu najviše odgovarao bezgranični osamnaesti vek Kazanovinih memoara, ili pak Ficdžeraldovo “vreme džeza”. Sad je izgleda mojoj ruci najbliža čašica onog čemernog apsinta Vojislava Despotova – jedina velika stvar koju sam mogao da uradim u životu bila je da umrem mlad. Sada je i za to kasno.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
U trenucima kada mi se čini da će me stid nadživeti. Na primer, na loše režiranom boks-meču, u času kada se očekuje da održim red ili bukvicu.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Bestseler koji bi mi doneo toliko para da mogu objavljivati sve neisplativo što poželim a postoji.
Šta čitaju oni koji pišu: Faruk ŠehićKoju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Štono reče Borhes: “Ja se gordim onima koje sam pročitao”. Drugim rečima: ponekad sam starovremski čovek i ne dajem pet para za autorska prava.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Pročitao sam do kraja i Tristrama Šendija i Mobi Dika i Uliks. Čak i sve tomove U traganju za izgubljenim vremenom. Toliki sam, kanda, debelokožac da sam potpuno nepodesan za ovo pitanje.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Što reče diskutabilni pesnik: “Nikad nije kasno da se ljubi strasno”.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Em ne znam da kuvam, em ne podnosim društvo. A naročito ne marim za pisce kao ljudska bića. Biblioteka mi je sasvim dovoljna.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Obično ne šaram po knjigama. Rekoh da mi je mama bila (stroga) učiteljica.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
Na pusto ostrvo poneo bih mobilni telefon. I punjač koji može da se nabije u majmunsko dupe. Jer nisam čovek jedne knjige. Rečeno je da je jedna knjiga – opasna stvar. Uzgred, davno sam napisao roman Madonin nakit koji se dešava u zatvorskoj bolnici. Znam da moji junaci nešto čitaju, ali sam zaboravio šta. Moraću to jednom da pročitam.
Šta trenutno čitate?
Poeziju koju svi pišu.
Ostale priloge iz rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.