Roman Reja Bredberija Farenhajt 451 objavljen je prvi put pre tačno 70 godina. Tim povodom upućujemo čitaoce ovde na razgovore za Paris rivju, objavljene u leto 2010. godine, u kojima pisac u više sesija (sa urednikom Vilijamom Plamerom i novinarom i biografom Semom Velerom) ne govori samo o svom najpoznatijem romanu, nego na neki način i sumira svoja uverenja i bezmalo osam decenija dugu književnu karijeru. Intervju prenosimo ovde u dva dela, a oprema je redakcijska.
Rej Bredberi ima vikendicu u Palm Springsu, u Kaliforniji, u pustinji u podnožju planina Santa Rosa. To je građevina iz doba Rat Packa sa metalik sivo-plavom kuhinjom i malim bazenom iza. Pre nekoliko godina, dok sam istraživao za biografiju, Bredberi me je odveo da pregledam neke fascikle koje čuva u garaži. U malom plakaru pronašao sam prepun rolo-ormar, prekriven prašinom i malterom opalim sa plafona, u kom je, među nabacanim isečcima i požutelim ugovorima, bila fascikla obeležena sa “Paris rivju”. U toj fascikli bio je rukopis izvrsnog neobjavljenog intervjua rađenog sa piscem za ovaj časopis krajem 1970-ih godina.
Nije baš najjasnije zašto je ovaj intervju ostavljen po strani, ali prema prikačenoj uredničkoj napomeni, Džordž Plimpton je smatrao da je prva ruka “ponegde neformalna, možda previše entuzijastična”. Bredberi, koji će u avgustu napuniti 90 godina, ne može da se seti zašto nije završio taj intervju; pretpostavlja da je, kada mu je zatraženo da ga preradi, već prionuo na druge stvari. Ali pošto je rukopis ponovo pronađen, saglasio se da mu pruži još jednu šansu i ažurira ga. Prvobitni intervjuer, urednik Paris rivjua Vilijam Plamer, umro je 2001. godine, pa smo originalne sesije dopunili novim razgovorima.
Bredberi je rođen 1920. u Vokigenu, u Ilinoisu, kao sin montera u lokalnoj elektrodistribuciji. Kao dete je razvio strast prema knjigama L. Frenka Bauma i Edgara Alana Poa i uronio je u popularnu kulturu, od filmova i stripova do putujućih cirkusa. Pošto je Bredberijev otac često ostajao bez posla tokom dvadesetih i tridesetih godina, porodica se povremeno seljakala iz Ilinoisa u Tuson, u Arizoni i nazad. Osećaj neukorenjenosti i preseljenja pojačan je kad je imao pet godina smrću njegovog voljenog dede, kao i smrću dadilje dve godine kasnije. Motivi velikih gubitaka povremeno se ponavljaju u njegovim delima.
U proleće 1934. godine, privučena suncem i izgledima za stalne poslove, porodica se preselila u Kaliforniju, gde Bredberi od tada živi. Kao tinejdžer, vozio je rolšue svuda po Holivudu, sakupljao je autograme i slikao se sa zvezdama poput Džin Harlou, Marlen Ditrih i Džordža Bernsa. Nakon što je maturirao u Srednjoj školi u Los Anđelesu 1938. godine, priključio se losanđeleskoj Ligi za naučnu fantastiku i sprijateljio se s piscima Robertom Hajnlajnom i Li Breket. Uz Hajnlajnovu pomoć, 1940. godine je prodao prvu svoju priču književnom časopisu sa Zapadne obale Skript. Bredberija je loš vid poštedeo učešća u Drugom svetskom ratu i upravo tih godina etablirao se na stranicama časopisa sa petparačkom prozom kao što su Čudne priče i Zapanjujuća naučna fantastika.
Marsijanske hronike, njegovu drugu knjiga, toplo je dočekana u zajednici ljubitelja naučne fantastike, kao i među kritičarim, što je redak uspeh za žanrovsku književnost. Kristofer Išervud hvalio je Bredberija nazivajući ga “zaista originalnim” i “veoma velikim i neobičnim talentom”. Tri godine kasnije, Bredberi je objavio roman po kom je najpoznatiji, Farenhajt 451.
Napisao je više od 50 knjiga, među kojima su i Tetovirani čovek, Mleko maslačka, Nešto zlo ide ovamo, kao i zbirka priča Uvek ćemo imati Pariz iz 2009. Često je radio na televiziji i filmu, pisao je scenarija za Alfred Hičkok vam predstavlja i filmsku adaptaciju Mobija Dika u režiji Džona Hjustona iz 1956. godine, osnovao je pozorišnu trupu Pandemonijum sa kojom je pokrenuo produkcije sopstvenih komada, a i danas je aktivno uključen u rad pozorišta.
Objavio je i nekoliko zbirki poezije, među kojima je i Kad su slonovi poslednji put u dvorištu cvetali. Bavio se čak i arhitekturom, sarađujući u dizajniranju Vestfild Horton plaze u San Dijegu, kao i enterijera Svemirskog broda Zemlja u Diznijevom Epkot centru. Nacionalna fondacija za knjige nagradila ga je Ordenom za izuzetan doprinos američkoj pisanoj reči 2000. godine, a 2004. odlikovan je i Nacionalnim ordenom za umetnost.
Uprkos skorijim nemilim događajima – moždani udar 1999. i smrt Margerit, supruge sa kojom je bio u braku 56 godina – Bredberi je ostao neobično aktivan. Nastavio je da piše, sačuvao je šarm i pun je dečačkog ushićenja. Kad večera van kuće, redovno za dezert naručuje sladoled od vanile sa čokoladnim prelivom. Upravo je završio novu zbirku priča pod radnim naslovom Džagernaut. Ispričao mi je nedavno da i dalje poštuje svoj životni moto: “Skoči sa litice pa u padu pravi krila”.
Zašto pišete naučnu fantastiku?
Naučna fantastika je fikcija sa idejama. Ideje me uzbuđuju, a čim se uzbudim, adrenalin mi skoči i dok dođem sebi shvatim da crpem snagu iz samih tih ideja. Naučna fantastika je bilo koja ideja koja se javi u glavi, još ne postoji, ali uskoro će postojati, sve će promeniti svima i ništa potom neće biti isto. Čim dobijete ideju kakva menja neki mali deo sveta, vi pišete naučnu fantastiku. Uvek je to umetnost mogućeg, nikada nemogućeg.
Zamislite da sam se pre 60 godina, na početku spisateljske karijere, dosetio da napišem priču o ženi koja je progutala pilulu i uništila Katoličku crkvu, pokrećući oslobođenje žena. Tu priču bi verovatno ismejali, ali bila je u domenu mogućeg i mogla je od nje da nastane odlična naučna fantastika.
Da sam živeo krajem 19. veka, mogao sam da napišem priču u kojoj se predviđa nastanak neobičnih vozila koji će se uskoro kretati prostranstvima Sjedinjenih Država i za 70 godina ubiti dva miliona ljudi. Naučna fantastika nije samo umetnost mogućeg, nego i očiglednog. Kada su se automobili pojavili, mogli ste da predvidite da će pobiti onoliko ljudi koliko i jesu.
Da li naučna fantastika donosi nešto čega nema u književnosti glavnog toka?
Da, svakako, jer mejnstrim ne obraća pažnju na sve promene u našoj kulturi u poslednjih 50 godina. Najveće ideje našeg doba, razvoj medicine, značaj istraživanja svemira za razvoj naših vrsta, bile su odbacivane. Kritičari generalno greše ili kasne po 15 ili 20 godina. Velika šteta. Promiče im mnogo toga. Ne mogu da shvatim zašto se fikcija sa idejama toliko odbacuje. Ne umem to da razumem drugačije osim kao intelektualni snobizam.
A bilo je trenutaka kada ste želeli opšte priznanje kritičara i intelektualaca, zar ne?
Naravno. Ali više ne. Da sam saznao da sam se dopadao Normanu Mejleru ubio bih se. Mislim da je on suviše kaskao. Drago mi je da me ni Kurt Vonegat nije voleo. On je imao problema, užasnih problema. Nije mogao da svet vidi onako kako ga ja vidim.
Pretpostavljam da sam ja previše Poliana (lik iz istoimenog romana Elenor H. Porter iz 1913. o devojčici siročetu sa životnom filozofijom da u svakoj situaciji, koliko god ona bila loša, pronađe nešto što će je radovati, prim. prev), a da je on bio previše Kasandra. Zapravo, radije sebe vidim kao Janusa, boga sa dva lica, koji je dopola Poliana, a odpola Kasandra, upozorava na budućnost dok možda previše živi u prošlosti, kombinacija obe. Ali ne bih rekao da sam preoptimističan.
Vonegat je dugo bio otpisivan kao pisac naučne fantastike. Onda je ispalo da nikada nije ni bio pisac naučne fantastike i mejnstrim ga je izbavio. I tako je Vonegatovo delo postalo “književnost”, a vi ste i dalje na ivici. Mislite li da je Vonegat uspeo jer je bio Kasandra?
Da, to je deo toga. Užasno kreativna negativnost, kojoj su se divili njujorški kritičari, donela mu je slavu. Njujorčani vole da se izmotavaju sami sa sobom, kao i da sami sebe proklinju. Ja nisam tako morao da živim. Ja sam dečko iz Kalifornije. Nikome ne govorim kako da piše, niti meni neko to govori.
Ali, ipak ste dobili Orden za izuzetan doprinos američkoj pisanoj reči. Koliko vam to znači?
Bilo je to fantastično veče. Iako sam imao popriličnih problema da se vratim u svoju hotelsku sobu. Hotel u Njujorku gde su organizovali ceremoniju bio je baš ogroman, bio sam očajan. Hodam prilično sporo od kada sam imao moždani udar. Video sam te večeri znak na kom je pisalo: sledeće odmorište na 280 milja. Recepcija je bila na osmom spratu. Morate 10 minuta da čekate lift da biste otišli gore i prijavili se!
Te večeri, dok su me neke žene vodile ka mojoj sobi, rekao sam: “Zaboga miloga, gde je muški toalet?” Nismo mogli da nađemo nijedan. Jedna od devojaka je rekla: “Eno tamo palme u saksiji, što nju ne iskoristite?” I priđem tamo. Niko me nije video. Bar mislim da nije.
Da li je ta nagrada bila znak da je naučna fantastika postala priznata?
Donekle. Trebalo je da prođe dosta da nas ljudi puste na vazduh i prestanu da nam se podsmevaju. U vreme kad sam bio mlad pisac bi vas, ako biste recimo otišli na neku zabavu i nekome rekli da pišete naučnu fantastiku, vređali. Celo veče bi vas zvali Fleš Gordon ili Bak Rodžers. Naravno, pre 60 godina jedva da su i objavljivane knjige iz ove oblasti.
Sećam se da su onda, 1946. godine, bile objavljene samo dve antologije naučne fantastike. Ali svakako nismo mogli sebi da priuštimo da ih kupimo jer smo svi bili jako siromašni. Eto koliko smo bili uskraćeni, kolika je bila oskudica na ovom polju, koliko je sve bilo nevažno. A onda, kada su prve knjige konačno počele da izlaze, mnoge početkom ’50-ih, u dobrim književnim časopisima nije bilo njihovih prikaza. Svi smo bili skriveni pisci naučne fantastike.
Da li naučna fantastika nudi piscu lakši način da proveri koncept i premisu?
Uzmite Farenhajt 451. Bavite se spaljivanjem knjiga, veoma ozbiljnom temom. Morate da pazite da ne počnete da držite lekcije ljudima. I tako svoju priču premestite nekoliko godina u budućnost i izmislite vatrogasca koji spaljuje knjige umesto da suzbija požare, što je po sebi zanimljiva ideja, i uputite ga u avanturu otkrivanja da knjige možda i ne treba da budu spaljivane. On pročita prvu knjigu. Zaljubi se. I onda ga pošaljete u svet da sam sebi promeni život. To je veoma uzbudljiva priča, a u nju je smeštena velika istina koju želite da ispričate, ali bez popovanja.
Često se koristim metaforom o Perseju i Meduzinoj glavi kad govorim o naučnoj fantastici. Ne gledate istinu pravo u lice, nego preko ramena gledate njen odraz na bronzanoj površini sjajnog štita. Onda se okrenete sa mačem i odrubite glavu Meduzi. Naučna fantastika se pretvara da gleda u budućnost, a zapravo gleda u ono što je već pred nama. I tako imate rikošet viziju, rikošet koji vam omogućava da se njime zabavljate umesto da budete samosvesni superintelektualac.
Čitate li savremenike iz oblasti naučne fantastike?
Uvek sam verovao da bi trebalo da čitate jako malo toga iz svoje oblasti kada konačno počnete time da se bavite. Ali na početku je dobro znati šta se sve radi. Sa 17 godina sam pročitao sve od Roberta Hajnlajna i Artura Klarka, kao i rane radove Teodora Stardžena i Van Vogta, sve ljude koji su se pojavljivali u Zapanjujućoj naučnoj fantastici, ali su na mene najviše uticali H. Dž. Vels i Žil Vern.
Shvatio sam da prilično ličim na Verna, pisca poučnih priča i instruktora humanističkih nauka. On veruje da su ljudska bića u čudnoj situaciji u veoma čudnom svetu i veruje da možemo da pobedimo samo ako se ponašamo moralno. Njegov heroj Nemo, koji je na neki način druga strana Melvilovog ludaka Ahaba, ide po svetu i oduzima oružja ljudima da bi ih usmerio ka miru.
A pisci mlađi od vas?
Radije ne čitam mlađe pisce iz oblasti. Često može da vas deprimira otkriće da su nabasali na ideju na kojoj vi sami takođe radite. Želim da prosto nastavim sa svojim radom.
Koliko rano ste počeli da pišete?
Počeo sam od Poa. Podražavao sam ga u vreme kada sam imao 12 godina pa sve dok nisam napunio 18. Zaljubio sam se u Poov nakit. On sve optače draguljima, je l’ da? Isto važi i za Edgara Rajsa Barouza i Džona Kartera. Pisao sam tradicionalne horor priče, rekao bih da tako počinje svako u ovoj oblasti, znate već, ljudi zarobljeni u grobnicama. Crtao sam egipatske lavirinte.
Sve je to ubačeno u kacu da fermentira iste godine, 1932, kad mi je bilo 12. Bili su tu Po, Karter, Barouz i stripovi. Slušao sam mnogo maštovitih radio emisija, posebno jednu zvanu Mađioničar Čandu. Siguran sam da je bila prilično buđava, ali za mene nije. Svake večeri bih seo, kada se emisija završi, i pisao po sećanju ceo scenario. Nisam mogao da odolim. Čandu je bio protiv svih zloća sveta, kao i ja. Reagovao je na vidovnjake, kao i ja.
Voleo sam i da ilustrujem, pa sam crtao stripove. Oduvek sam želeo svoj strip, tako da nisam samo pisao o Tarzanu, nego sam crtao svoje nedeljne table. Stvarao sam uobičajene avanturističke priče i smeštao ih u Južnu Ameriku, među Asteke ili u Afriku. Uvek je tu bila neka lepa devica i žrtvovanje. Znao sam da ću se baviti nekom od umetnosti: crtao sam, glumio i pisao.
Gde ste glumili?
Jednom sam u Tusonu, u Arizoni, kad sam imao 12 godina, rekao svim svojim drugarima da ću otići u najbližu radio stanicu i postati glumac. Moji drugari su šmrknuli i rekli: “Znaš li ikoga tamo?” Rekao sam da ne znam. Onda su oni rekli: “Imaš li ikakvu vezu?” Rekao sam da nemam, da ću prosto da se muvam tamo i da će otkriti koliki sam talenat. I tako sam otišao na radio stanicu, muvao se tamo dve nedelje, praznio pepeljare, skoknuo bih nekome po novine, prosto bio pri ruci. I dve nedelje kasnije sam završio u programu svake subotnje večeri, čitajući klincima stripove: Odgajanje oca, Tejlspin Tomija i Baka Rodžersa.
Reklo bi se da ste bili otvoreni za različite uticaje.
Nagomilana hrpa smeća, eto šta sam. Ali ona gori jakim plamenom. Imao sam ja i svoje “književne” ljubavi. Volim da zamišljam sebe u vozu koji prolazi s kraja na kraj Amerike u ponoć, dok razgovaram sa omiljenim autorima, a u tom vozu bili bi i ljudi kao što je Džordž Bernard Šo, koga je zanimala književnost sa idejama. On je i sam jednom prilikom napisao neke stvari koje bi mogle da se shvate kao naučna fantastika. Sedeli bismo do sitnih sati, vrteli se oko zamisli i govorili: “Dakle, ako je ovo istina za žene 1900. godine, šta li će tek biti 2050?”
Ko bi još bio u tom vozu?
Mnogi pesnici: Hopkins, Frost, Šekspir. I pisci poput Stejnbeka, Hakslija i Tomasa Vulfa.
Related
Ričard Prajs: Ne volim da pišem. Prosto ne volimKako vam je Vulf pomogao?
Bio je veliki romantik. Kad imate 19 godina, on vam otvara vrata sveta. Koristimo se određenim autorima u određenom životnom dobu, a možda im se kasnije nikada ne vratimo. Vulf je savršen kada vam je 19 godina. Ako se zaljubite u Šoa sa 30, to će biti ljubav za ceo život. A mislim da to važi i za određene knjige Tomasa Mana. Pročitao sam Smrt u Veneciji sa 20 i ona mi je, kako godine prolaze, sve bolja. Stil je istina. Jednom kada zakucate ono što želite da kažete o sebi, svojim strahovima i životu, to onda postaje vaš stil i idete za onim piscima koji mogu da vas nauče kako da upotrebite reči tako da se uklope u vašu istinu. Učio sam od Džona Stajnbeka kako da pišem objektivno, a da opet ubacim razne zaključke bez mnogo dodatnih komentara. Naučio sam đavolski mnogo od Džona Kolijera i Džeralda Herda, a bio sam ludo zaljubljen u brojne spisateljice, posebno u Judoru Velti i Ketrin En Porter. Još se vraćam i ponovo iščitavam Edit Vorton i Džezamin Vest, Prijateljsko ubeđivanje mi je jedna od omiljenih knjiga kratkih priča.
Marsijanske hronike, vaš prvi veliki uspeh, nazvane su romanom, ali je to zapravo knjiga priča, od kojih su se mnoge pojavljivale u časopisima četrdesetih. Zašto ste se odlučili da ih saberete u roman?
Oko 1947. godine, kada sam objavio svoj prvi roman, Mračni karneval, sreo sam se sa sekretaricom Normana Korvina, velikog imena sa radija, reditelja, pisca i producenta. Preko nje sam mu poslao primerak Mračnog karnevala, napisao sam mu pismo ljudima i poručio: “Ako vam se ova knjiga dopadne onoliko koliko se meni sviđa ono što radite, voleo bih da vas jednom častim pićem”.
Nedelju kasnije mi je zazvonio telefon i bio je to Norman. Rekao je: “Ne častite vi mene pićem, nego ja vas častim večerom”. I bio je to početak prijateljstva za ceo život. Prvi put kada me je odveo na večeru rekao sam mu za moju prvu marsovsku priču, “Ila”. Rekao je: “Au, pa to je sjajno, napiši još takvih”. I jesam. Na neki način je to dovelo do rođenja Marsijanskih hronika.
A bio je još jedan razlog. Te 1949. je moja žena Megi zatrudnela sa našom prvom ćerkom, Suzan. Sve do tada je Megi radila puno radno vreme, a ja sam ostajao kod kuće i pisao priče. Ali tada, kada je trebalo da se porodi, trebalo je da zaradim više novca. Bio mi je potreban ugovor za knjigu. Norman mi je predložio da otputujem u Njujork da se sretnem sa urednicima i ostavim utisak, tako da sam seo u Grejhaundov autobus do Njujorka i odseo u YMCA-u, 50 centi za noć. Nosao sam svoje priče kod desetak izdavača. Niko ih nije hteo. Samo bi rekli: “Ne objavljujemo priče”. Niko ih nije ni pročitao. “Da nemate roman?” Kažem: “Ne, nemam. Ja trčim sprint, nisam maratonac”.
Spremao sam se već da odem kući kada sam, poslednje večeri, otišao na večeru sa urednikom u Dabldeju Volterom Bredberijem (nismo u srodstvu). Rekao mi je: “Zar to ne bi bila knjiga ako bi uzeo sve te marsovske priče i povezao ih? Mogao bi da je nazoveš Marsijanske hronike”. Naslov je njegov, nije moj. Rekao sam: “O, Bože, pročitao sam Vajnsburg, Ohajo kad sam imao 24 godine, 1944. Bio sam toliko dirnut time da sam pomislio: “Voleo bih da jednog dana napišem ovakvu knjigu, ali da se dešava na Marsu”. Napisao sam i belešku o tome 1944, ali sam skroz zaboravio na to.
Ostao sam budan celu noć u YMCA-u i otkucao sam skicu. Odneo sam mu je sledećeg jutra. Pročitao ju je i rekao: “Evo ti ček na 750 dolara”. Vratio sam se u Los Anđeles, povezao sve te kratke priče i tako su nastale Marsijanske hronike. Smatrane su romanom, ali ste u pravu, to je zaista knjiga povezanih kratkih priča.
Jedna od najpopularnijih priča u knjizi je Padaće meke kiše o mehanizovanoj kući koja nastavlja da funkcioniše nakon što je bačena atomska bomba. U toj priči nema ljudi. Kako ste došli na ideju za nju?
Nakon što je bombardovana Hirošima video sam fotografiju jedne strane kuće sa senkama ljudi koji su živeli u njoj sprženim po zidu snagom bombe. Ljudi su nestali, ali su ostale njihove senke. To me je jako pogodilo, pa sam napisao priču.
Neki odlomci u Marsijanskim hronikama, kao i u nekim drugim vašim knjigama, izrazito su lirični. Otkud ta liričnost?
Od svakodnevnog čitanja tolike poezije celog života. Omiljeni pisci su mi oni koji su dobro govorili stvari. Proučavao sam Judoru Velti. Ona je bila izuzetno sposobna da vam prenese atmosferu, lik i događaj u jednoj rečenici. U jednoj rečenici! Morate da proučavate takve stvari da biste bili dobar pisac. Kod Veltijeve bi žena jednostavno ušla u sobu i pogledala oko sebe. Jednim potezom bi vam dala i atmosferu u sobi, i osećaj ženskog lika, i samu radnju. I sve to u dvadeset reči. I pitate se: “Kako je to uradila? Kojim pridevom? Kojim glagolom? Kojom imenicom? Kako ih je probrala i spojila?”
Ja sam otkrio sebe u biblioteci. Odlazio sam da nađem sebe u bibliteci. Pre nego što sam se zaljubio u biblioteke bio sam samo šestogodišnji dečak
Bio sam prilježan đak. Vidite, ponekad bih uzimao stari primerak Vulfove knjige, isecao pasuse i lepio ih u svoju priču jer ja to nisam umeo. Bio sam baš frustriran! I onda bih prekucavao cele odlomke iz romana drugih ljudi samo da bih video kakav je osećaj kad se pojavljuju. Učio sam njihove ritmove.
A Prust, Džojs, Flober, Nabokov, pisci koji su o književnosti razmišljali kroz stil i formu, da li su vas takva razmišljanja ikada zanimala?
Ne. Ako me ljudi uspavaju, oni me uspavaju. Bože, pokušavao sam često da čitam Prusta, prepoznao sam lepotu njegovog stila, ali me je on uspavljivao. Isto važi i za Džojsa. Džojs nema mnogo ideja. Ja sam potpuno usmeren na ideje i više cenim određene vrste francuskih dela i englesko pripovedanje. Jednostavno ne mogu da zamislim da postojim na ovom svetu, a da nisam fasciniran onim što ideje čine nama i od nas.
Samouki ste, zar ne?
Da, jesam. Obrazovan sam sasvim slobodno. Nikada nisam išao na koledž. Odlazio sam u biblioteku kao osnovac u Vokigenu, kao i u srednjoj školi u Los Anđelesu, i provodio sam duge letnje dane u biblioteci. Često sam krao časopise iz radnje u ulici Dženezi u Vokigenu, čitao ih, pa ih ponovo krišom vraćao na rafove. Bio je to način da zenicama upijam štampu, a ostanem pošten. Nisam hteo da budem kradljivac, a bio sam i veoma pažljiv, prao sam ruke pre nego što sam uzimao da ih čitam.
Ali što se tiče biblioteka, to vam je ko mačja trava, rekao bih. Počnete da se vrtite u krug jer ima toliko toga da se pogleda i pročita. A mnogo je zabavnije nego da idete u školu, prosto zato što sami sebi pravite spisak i ne morate nikoga da slušate. Kada sam video neke knjige kakve su neki nastavnici primorali moje klince da ponesu kući i pročitaju ih, pa im još za to davali ocene… I šta ako ti se te knjige ne dopadnu? Ja sam bibliotekar. Ja sam otkrio sebe u biblioteci. Odlazio sam da nađem sebe u bibliteci. Pre nego što sam se zaljubio u biblioteke bio sam samo šestogodišnji dečak.
Biblioteka je hranila svaku moju radoznalost, od dinosaurusa do drevnog Egipta. Kada sam maturirao 1938. počeo sam da odlazim u biblioteke po tri večeri svake nedelje. Radio sam to skoro celu deceniju i konačno, 1947. godine, negde u vreme kad sam se oženio, shvatio sam da je dosta. Dakle, diplomirao sam u biblioteci kad sam imao 27. Otkrio sam da je biblioteka prava škola.
Rekli ste da ne verujete da koledž nekoga može da nauči da piše. Zašto?
Ne možete da naučite da pišete na koledžu. Mnogo je to loše mesto za pisce jer predavači uvek misle da znaju više od vas, a ne znaju. Oni imaju predrasude. Oni možda vole Henrija Džejmsa, ali šta ako nećete da pišete kao Henri Džejms? Oni možda vole Džona Irvinga, na primer, koji sve vreme gnjavi.
Ne mogu da razumem zašto ljudi čitaju i izučavaju mnoge ljude čija dela se predaju u školama u poslednjih 30 godina. Biblioteke, sa druge strane, nisu pristrasne. Sve informacije su tamo za vas da biste ih tumačili. Nemate nikoga ko vam govori šta da mislite. Otkrivate to sami za sebe.
Ali i vaše knjige se uveliko izučavaju u školama.
Znate zašto me profesori koriste? Jer govorim glosolalije. Pišem metafore. Svaka od mojih priča je metafora koju možete da zapamtite. Velike religije su sve u metaforama. Poštujemo stvari poput Danila i lavlje jazbine ili kule vavilonske. Ljudi pamte takve metafore jer su one toliko žive da ne možete da ih se otarasite, a to klinci u školi vole. Oni čitaju o svemirskim letelicama i sudarima u kosmosu, priče o dinosaurusima.
Ceo svoj život trčim po poljanama i sakupljam svetlucave objekte. Okrenem neki i kažem: “Da, evo priče”. I to je ono što klinci vole. Danas su moje priče u hiljadama antologija. I u dobrom sam društvu. Ostali pisci su obično mrtvi ljudi koji su pisali u metaforama: Edgar Alan Po, Herman Melvil, Vašington Irving, Natanijel Hotorn. Svi ti ljudi pisali su za decu. Možda su se pretvarali da nisu, ali jesu.
Koliko vam je važno da sledite sopstvene instinkte?
O, Bože. Sve je u tome. Ponudili su mi da adaptiram Rat i mir za film pre nekoliko decenija. Američku verziju, režirao bi je King Vidor. Odbio sam. Svi su rekli: “Kako si mogao to da uradiš? Smešno! To je sjajna knjiga!” Odgovorio sam: “Pa nije to za mene”. Ne mogu da je čitam. Pokušao sam i ne mogu da prodrem kroz nju. Ne znači da je knjiga loša. Prosto nisam spreman za nju. Ona slika posebnu kulturu. Imena me zbunjuju. Mojoj ženi se dopala. Ona ju je dve decenije čitala svake treće godine.
Ponudili su uobičajenu nadoknadu za scenario poput tog, 100.000 dolara, ali u ovakvom svetu ne možete da radite stvari za novac. Nije me briga koliko vam nude, nije me briga koliko ste siromašni. Postoji samo jedan izgovor da se uzme novac u takvim okolnostima: ako vam je neko u porodici užasno bolestan, a računi lekara su se toliko nagomilali da će to sve da vas uništi. Onda bih rekao: “Hajde, prihvati taj posao. Idi uradi Rat i mir i otaljaj ga. Pa se kasnije kaj”.
Zašto ste radili Mobi Dik?
Zaljubio sam se u filmove Džona Hjustona u svojim dvadesetim. Malteškog sokola sam gledao 15 puta, Blago Sijera Madre nebrojeno puta. Kad sam imao 29, prisustvovao sam probnoj projekciji, a Džon Hjuston je sedeo odmah iza mene. Hteo sam da se okrenem, zgrabim mu ruku i kažem mu: “Volim vas i hoću da radim s vama”. Ali suzdržao sam se i čekao sam sve dok nisam objavio tri knjige, pa sam imao i dokaz svoje ljubavi. Pozvao sam svog agenta i rekao: “E sad hoću da upoznam Džona Hjustona”.
Sreli smo se na Svetog Valentina, uveče, 1951. godine, što je sjajan način da započnete ljubavnu vezu. Rekao sam: “Evo mojih knjiga. Ako vam se dopadnu, morali bismo jednog dana da radimo zajedno”. Par godina kasnije, sasvim neočekivano, nazvao me je i rekao: “Imate li malo vremena da odete u Evropu i napišete Mobi Dik za film?” Odgovorio sam: “Ne znam, nisam nikada bio u stanju da do kraja pročitam tu prokletinju”. Tako sam se suočio sa dilemom: evo čoveka kog volim i čijem se radu divim i nudi mi posao.
I sad, mnogi ljudi bi rekli: “Zgrabi to! Isuse, pa voliš ga, zar ne?” A rekao sam: “Evo ovako ćemo. Večeras ću da odem kući i pročitaću što više mogu, a onda ću sutra da dođem na ručak. Do tada ću znati šta mislim o Melvilu”. Jer, godinama sam imao primerke Mobija Dika kojekuda po kući. I tako sam otišao kući i pročitao Mobija Dika. Za divno čudo, samo mesec ranije sam bazao po kući jedne noći, izvukao sam Mobija Dika i rekao ženi da se pitam kada ću da ga pročitam. A eto me, sedim i čitam ga.
Uronio sam u sredinu umesto da počnem od početka. Naišao sam na mnogo prelepe poezije o belini kita, bojama košmara i sablasnom mlazu. I došao sam do odlomka pri kraju gde Ahab staje na most i kaže: “Blag je vetar, blag, a nebo spokojno; i vazduh miriše sad slatko kao da dopire s dalekih poljana; denuli su seno negde pod padinama Anda, Starbače, i kosci spavaju među među svežim otkosima sena”. Okrenem na početak: “Zovite me Ismail”. Zaljubio sam se! Zaljubite se u poeziju. Zaljubite se u Šekspira. Bio sam zaljubljen u Šekspira od kad sam imao 14 godina. Mogao sam da uradim taj posao ne zato što sam bio zaljubljen u Melvila, nego zato što sam bio zaljubljen u Šekspira. Šekspir je napisao Mobija Dika, koristeći Melvila kao tablu za prizivanje duhova.
Tog dana kada sam otišao da se vidim sa Hjustonom, pitao sam: “Da li da čitam frojdovce i jungovce i njihova tumačenja belog kita?” Rekao je: “Ne, dođavola, ja angažujem Bredberija! Sve što je dobro ili loše u scenariju biće tvoje, tako da bar možemo da kažemo da je koža oko njega tvoja koža”.
I pošto sam pročitao knjigu mnogo puta, napisao sam početak na brodu ka Evropi i to je ostalo. Ali sve drugo bilo je jako teško. Morao sam da preuzimam delove koji u knjizi dolaze kasnije i guram ih napred jer roman nije koncipiran kao scenario. Toga ima svuda, divovska kanonada impresija. A to je i komad. Šekspirovski komentari, uputstva za režiju, sve.
Ustao sam jednog jutra u Londonu iz kreveta, prišao ogledalu i rekao: “Ja sam Herman Melvil”. Duh Hermana Melvila mi se javio i tog dana sam ponovo napisao poslednjih 30 stranica scenarija. Sve je izašlo odjednom, u eksploziji strasti. Otrčao sam na drugi kraj Londona i odneo ga Hjustonu. Rekao je: “Dragi Bože, to je to!”
Pa ipak, kraj je vaš, a ne Melvilov.
Da, ali zaista funkcioniše, jer sam imao otkrovenje. Da biste preneli knjigu na ekran morate da se odlučite šta da bacite sa palube. Nisam hteo Fedalu, tajanstvenog parsijskog harpundžiju jer je užasno dosadan i celu stvar bi pretvorio u komediju. On je dodatni mistični znak koji lomi leđa kitu. Ako niste pažljivi kod tragedije, jedno silovanje više, jedan incest više, jedno ubistvo previše i eto smejurije niotkud. I tako sam se otarasio Fedale, a to nas ostavlja na kraju bez nekoga ko uranja sa kitom. I, dođavola, prosto je logično da Mobi Dik povuče Ahaba dole sa sobom i vrati se sa svim tim ubodima harpuna, a kada Ahab signalizira i ljudi krenu za njim bivaju uništeni. Dakle, toga nema u knjizi. Žalim slučaj, ali time se ponosim. Strašno sam ponosan na to.
(nastaviće se)
Piše: Sem Veler
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić