Od Rembranta do Dišana: Kratka istorija uništavanja umetničkih dela Mnoga umetnička dela su kroz istorija bivala vandalizovana od strane pojedinaca. Njihovi motivi za ovakve destruktivne postupke su takođe mnogobrojni. Evo spiska od 7 takvih dramatičnih događaja.

Ne dozvolite da vam iko priča kako je umetnost nemoćna. Na kraju krajeva, kako je nešto tako nemoćno moglo da podstakne toliko surove, svirepe činove ikonoborstva[1]? Dok svetinja moderne galerije implicira da je umetnost na neki način odvojena od moralnog i političkog života, tokom vekova su napadi na platna, skulpture i umetničke instalacije služili kao način da se čuje glas pojedinca. Naravno, ponekad je akt vandalizma motivisan nečim daleko dubljim.

U knjizi Moć slika (The Pover Of Images), David Fridberg daje studije slučaja ljudi koji su sekli, palili i bacali kiselinu na umetnička dela. Ponekad ovi ikonoklasti rade u grupama, ali češće rade sami, neretko tvrdeći da imaju racionalan teološki, politički ili umetnički cilj. Kao što ćete videti u nastavku, mnogi od onih koji su napali umetnička dela učinili su to kako bi izrazili neki svoj stav.

Međutim, Fridberg tvrdi da pojedinci koji napadaju slike to čine zato što nisu u stanju da povuku liniju između slike i stvarnosti, da naprave razliku između umetničkog dela i entiteta koji on prikazuje. Ovo bi možda objasnilo neke od uznemiravajućih, psihološki motivisanih vandalizama koji se nalaze na ovoj listi.

Kako Fridberg primećuje u svom delu Ikonoklazam iz 2021. godine, uništavanje slika može se posmatrati i u političkom i u kognitivnom kontekstu. Lako je uvideti zašto se religijski ekstremisti odlučuju na uništavanje skulptura na teološkim osnovama: ono što je malo malo teže razumeti je mentalni proces koji podupire ova razaranja.

Jedna od Fridbergovih teorija je da naš mozak u početku reaguje na figuralne slike kao da su živa bića. Tek kada slika ostavi utisak u našoj svesti, onda počinjemo da ubeđujemo sebe da je neki predmet neživ. Na ovaj način, činovi vandalizma se mogu posmatrati ne samo kao pokušaji da se afirmiše politička, verska ili umetnička agenda, već i kao odgovori na način na koji predstave stvarnosti preuzimaju i definišu živi svet.

U nastavku ćete naći sedam primera u kojima su ljudi pokušavali da unište slike, napadajući noževima, čekićima, kamenjem i kiselinom neka od najpoznatijih umetničkih dela iz različitih političkih, moralnih i zaista psiholoških razloga.

1885: Bačena kiselina na „Svetu porodicu“ Vasilija Vereščagina

Zbog cenzure u Rusiji, Vasilij Vereščagin nikada nije mogao da izloži svoje radove u svojoj rodnoj zemlji. Nekoliko njegovih evangelističkih dela, uključujući „Svetu porodicu“ i „Vaskrsenje Hristovo“, prikazana su u Beču 1885. godine, ali ih je katolička crkva ubrzo osudila.

Od Vereščagina je tada više puta traženo da skine svoje slike, ali je to odbijao da učini, rekavši da će pristati samo ako ga primora austrijska policija. Kako je rasla kontroverza oko umetnikovih slika, rasla je i posećenost izložbi. U jednom trenutku, Katolička crkva je održala trodnevnu misu pokajanja i versku procesiju u pokušaju da se iskupi za Vereščaginova grešna dela. Tokom procesije, jedan od monaha je poprskao šest slika kiselinom, nanevši značajnu štetu „Svetoj porodici“ i „Vaskrsenju Hristovom“, od kojih je ova druga rekonstruisana.

1914: „Venera pred ogledalom“ („Rokebi Venera“) Dijega Velaskeza napadnuta satarom za meso

Godine 1914. sifražetkinja Meri Ričardson umarširala je u londonsku Nacionalnu galeriju portreta naoružana, od svih mogućih stvari, satarom za meso. Našavši se licem u lice sa delom koje je nastajalo od 1647. do 1651. godine, isekla je „Veneru pred ogledalom“, zasecajući platno širokim potezima. Ričardson je kasnije tvrdila da je njena akcija bila znak protesta protiv hapšenja liderke sufražetkinja Emelin Pankherst prethodnog dana.

Međutim, ovaj politički čin je takođe bio izazvan gađenjem prema objektivizirajućem muškom pogledu – iako će ovaj termin biti skovan tek mnogo kasnije. „Pokušala sam da uništim sliku najlepše žene u istoriji mitologije iz protesta protiv Vlade koja je uništila gospođu Pankherst, koja je najdivniji lik u modernoj istoriji“, rekla je ona.

1956: Da Vinčijeva „Mona Liza“ gađana kamenjem

Danas Mona Liza sedi iza neprobojnog stakla i gleda u jata turista naoružanih selfi štapovima. To staklo nije uvek bilo tu, ali nakon nekoliko napada, odlučeno je da bi Mona Lizi bilo bolje iza zaštitnog paravana. Uzgred, dva od ovih napada desila su se u istoj godini: 1956.

Prvi se dogodio kada je posetilac muzeja napao kiselinom donju polovinu slike, oštetivši značajan deo portreta. Iste godine, kamen je bačen direktno na tkaninu. Nedavno, 2009. godine, žena je uhapšena jer je bacila keramičku šolju engleske proizvodnje koju je kupila u prodavnici poklona u Luvru na Lizino nepokolebljivo lice, što je prilično hrabro s obzirom na to koliko su te šolje skupe. Kasnije je rekla da je bila iznervirana zbog odluke francuske vlade da joj ne da državljanstvo.

1972: Mikelanđelova „Pijeta“ razbijena čekićem

Napad na Mikelanđelovo delo 1972. možda je jedan od najozloglašenijih činova umetničkog vandalizma svih vremena. Te godine, 21. maja, australijski geolog po imenu Laslo Tot (Laszlo Toth) napao je čekićem mermernu skulpturu Device Marije iz 1499. kako ljulja svog mrtvog sina, sve vreme vičući: „Ja sam Isus Hrist, vaskrsao iz mrtvih!“. Grupa prolaznika pokušala je da ga zaustavi, a jedan Amerikanac je više puta udario Tota u lice. Međutim, do trenutka kada je odvučen, već je uspeo da napravi značajnu štetu. Nakon što je udarena više od 15 puta, „La Pieti“ je bila razbijena ruka, a upropašćeni su joj i delovi nosa i kapaka.

Kasnije je otkriveno da je Totov napad bio izazvan njegovim kompleksom mesije. Godinu ranije, čak je napisao pismo papi, pozivajući Vatikan da ga prizna kao Hrista Spasitelja. Tot je proglašen ludim i smešten u mentalnu bolnicu u Italiji pre nego što je deportovan nazad u Australiju.

1974: Rembrantova „Noćna straža“ isečena nožem

Bilo je tri pokušaja da se upropasti Rembrantova slika „Noćna straža“ iz 1642. Međutim, najviše štete naneo je napad Vilijama de Rijka 1975. godine. Ovaj školjski učitelj nožem koji je sakrio u džepu izrezao je tkaninu slike  12 puta. Kasnije je smešten u psihijatrijsku bolnicu, gde je 1976. godine izvršio samoubistvo.

Nakon što je Rijk napao sliku, tvrdio je da to „učinio to za Gospoda“ koji mu je „naredio da to uradi“. Zanimljivo, „Noćna straža“ je napadnuta tri puta od čega su dva puta bila od strane osoba sa psihičkim poremećajima. Godine 1911. mornarički kuvar je satarom napao slliku, a jedan drugi vandal ju je 1990. isprskao sonom kiselinom.

2006: „Fontana“ Marsela Dišana napadnuta čekićem

Godine 2006. Pjeru Pinončeliju je naređeno da plati 214.000 evra (173.000 funti) nakon što je čekićem napao Dišanov porcelanski pisoar u centru Pompidu u Parizu. Tokom sudskog saslušanja, on je takođe priznao da je mokrio u kopiju čuvene instalacije na izložbi u Nimu, u južnoj Francuskoj, 1993. godine.

Prema rečima bivšeg prodavca, ovaj konkretni ikonoklastički čin bio je deo performansa osmišljenog da podseti ljude na zaboravljenu radikalnu funkciju umetnosti. „Učinio sam je svežom i novom, stvorio sam nešto novo, a to bi Dišan odobrio“, rekao je kasnije Pinončeli.

2014: „Crno na kestenjastom“ Marka Rothka nagrđen markerom za tablu

Godine 2014., apstraktno delo Marka Rotka, „Crno na kestenjastom“ je u londonskoj galeriji Tejt unakazio Vlodzimirc Umanjec, umetnik i bloger koji je zagovarao oblik umetničke filozofije poznat kao Žutizam – ideju da sve može postati umetnost bez obzira na upotrebu i vrednost.

Umanjec je, uvidevši potencijal u Rotkovom delu iz 1954, naškrabao poruku „POTENCIJALNI KOMAD ŽUTE“ u donjem desnom uglu slike koristeći marker za tablu. Poruku je potpisao svojim pseudonimom Vladimir Umanec. Bloger je proveo sledeću godinu u zatvoru, a kada je izašao, napisao je izvinjenje u uvodniku za „Gardijan“.

Piše: Sam Kemp
Izvor: faroutmagazine.co.uk
Prevod: Danilo Lučić