Ako prošetate elegantnim naseljem Frogner u Oslu, možete primetiti kuću koja se ne uklapa u suzdržane stambene zgrade i ambasade u blizini. Nije da je kuća ružna ili zapuštena. Naprotiv, podseća na kućicu iz bajke. Obložena tamnim drvetom, sa strmim zabatnim krovom, ima vijugave detalje u trešnja-crvenoj boji, nalik ukrasima na rođendanskoj torti. Norvežani takvu arhitekturu nazivaju dragestil, ili „zmajski stil“, sa estetikom s kraja XIX veka koja nalikuje vikinškim brodovima i drvenim crkvama. Za Joakima Trira (Joachim Trier), norveškog reditelja čiji je novi film Sentimentalna vrednost (Sentimental Value) delimično smešten na ovoj adresi, kuća je „pomalo kao kuća Pipi Duge Čarape. Postoji osećaj nečeg divljeg i duševnog usred nečega uglađenijeg i pristojnijeg“.
Iako je kliše reći da u filmu prostor može biti podjednako junak kao i osoba, to je kliše koji je Trir prisvojio. U tri od svojih prethodnih šest filmova Repriza (Reprise, 2006), Oslo, 31. avgust (Oslo, August 31st, 2011) i njegovom hitu sa kojim se probio Najgora osoba na svetu (The Worst Person in the World, 2021), Oslo je bio mnogo više od pozadine. Njegovi likovi neprestano lutaju gradom, a Trir ističe njegovu melanholičnu lepotu: raskošne, ali naizgled puste parkove; sumorni indigo fjord.
U maju, kada je Sentimentalna vrednost premijerno prikazana u Kanu, gde je dobila Veliku nagradu (Grand Prix), jedna od zvezda filma, El Faning (Elle Fanning), pojavila se na konferenciji za štampu u majici sa natpisom „Leto Joakima Trira“ (Joachim Trier Summer). Mesec dana ranije, pop zvezda Čarli Eks-Si-Eks (Charli XCX), koja je skovala izraz „Leto derišta“ (Brat Summer) kako bi promovisala album 2024. godine, nastupila je na Kočela festivalu (Coachella), uključivši Trirovo ime u treperavi slajd-šou sa spiskom umetnika koji zaslužuju sopstveno leto. Trir mi je rekao da su se u Norveškoj zbijale mnoge šale o tome šta bi „Trirovo leto“ moglo da znači. Iako su njegovi filmovi formalno razigrani i povremeno duhoviti, oni su i intimna istraživanja teških emocija. Među ponavljajućim temama su samoubistvo, misteriozno neukrotiva tuga i neuspešni pokušaji porodične i romantične povezanosti. Trir je, smejući se, rekao: „Jedne norveške novine su bile u fazonu: ‘Leto Joakima Trira? Šta je to? Biti depresivan? Biti usamljen na žurkama?’“
U oktobru sam razgovarala sa norveškim piscem Karlom Uveom Knausgorom, ranim Trirovim poštovaocem koji mu je vremenom postao prijatelj, na neki način. Prvi put su razgovarali 2016. godine, na književnom festivalu u Njujorku, kada je Trir Knausgoru otkrio jednu svoju tajnu, i od tada se sastaju otprilike jednom godišnje i vode dugačke razgovore. „Razgovaramo o neverovatno ličnim stvarima“, rekao je Knausgor. „Sa njim postoji neka vrsta sigurnog prostora, veoma je iskren i zaista ga zanimaju drugi ljudi i njihovi odnosi.“ Između tih susreta retko su u kontaktu. Ipak, kako je Knausgor rekao, kada bi se davio, Trir bi bio jedna od osoba koje bi najviše želeo da vidi u čamcu za spasavanje. Dan ranije Knausgor je bio na projekciji Sentimentalne vrednosti u Londonu, gde živi. (Film se u Sjedinjenim Državama prikazuje od 7. novembra.) „Bio sam neizmerno dirnut“, rekao je. „Zaista sam plakao.“ Knausgor je potom poslao poruku Triru: „Sada znam gde je lestvica – ti si je preskočio.“ Knausgor mi je rekao: „Poželeo sam samo da odem kući i pišem o odnosima i porodicama. Pomislio sam: tu treba da budeš, tamo gde diraš u emocije drugih ljudi. Ne na šupalj način, izvini, holivudski, već na način koji ostavlja mnogo toga o čemu kasnije možeš da razmišljaš.“
Izraz „Leto Joakima Trira“ nije bio baš knausgorovski, ali mi se činilo da nije baš sasvim ni isprazan. U Sentimentalnoj vrednosti ima nečeg setno letnjeg, kao i u gotovo svim Trirovim filmovima, slatke ali oštre čežnje koja se čini da je u vezi za severnim svetlom i njegov dug, zavodljiv nestanak. Anders Danijelsen Li (Anders Danielsen Lie), daroviti glumac koji je igrao u četiri Trirova filma (i koji je ujedno i lekar i službenik javnog zdravlja u Oslu, što je vanredno) rekao je da je za njega leto Joakima Trira „šetnja Oslom u junu, rano ujutru, povratak sa žurke i miris jorgovana“. Dodao je i „posmatranje Osla kroz prizmu njegovih filmova obogatilo je moja čulna iskustva grada.“
U Sentimentalnoj vrednosti, kuća u dragestilu odzvanja od radosti i tuga nekoliko uzastopnih generacija. U prologu, kojima je Trir na staromodan način sklon, devojčica koja tu živi, Nora, opisuje mesto sa nežnom, antropomorfizujućom radoznalošću. Pita se da li kuća više voli da se oseća „prazno i lagano“ ili „puno i teško“, i primećuje pukotinu koja se penje uz jedan zid, „kao da kuća tone, urušava se, ali u veoma usporenom snimku“. Nora odrasta u toj kući sa voljenom sestrom Agnes (Agnes) koju tumači Inga Ibsdotir Lileas (Inga Ibsdotter Lilleaas), depresivnom majkom terapeutkinjom i, sve dok se naglo ne iseli, prepotentnim ocem filmskim rediteljem Gustavom, koga igra Stelan Skarsgord (Stellan Skarsgård).
Film potom skače unapred nekoliko decenija. Nora, koju tumači Renate Reinsve (Renate Reinsve), zvezda filma Najgora osoba na svetu, sada je uspešna pozorišna glumica koja – kako jednog jutra u krevetu kaže svom oženjenom ljubavniku – “osamdeset odsto sjebana”. Posle majčine smrti, Gustav se ponovo pojavljuje i polaže pravo na kuću koja je dugo bila u vlasništvu njegove porodice. U napetom pokušaju pomirenja, poziva Noru da igra glavnu ulogu u njegovom sledećem filmu. Njegove veštine ubeđivanja često se sudaraju sa njegovom egocentričnom grubošću: „Nije da mrzim pozorište“, kaže on Nori, pozorišnoj glumici, „samo mrzim da ga gledam.“ Kada ona odbije, jer od njega ne želi unosnu ulogu već roditeljsku pažnju, on angažuje mladu američku zvezdu El Faning (Elle Fanning), kojoj bez napora postaje brižan mentor.
Dok se razrađuju posledice Gustavovog nespretnog pokušaja da se približi Nori, ćerke dolaze do novog razumevanja svoje sestrinske veze, tragedije koja je oblikovala očevu mladost i načina na koje umetnost može, ali i ne može, da nam pomogne da dopremo jedni do drugih. Stara kuća, sa ugrađenim policama za knjige i gvozdenom peći kroz koju Nora može da prisluškuje majčine terapijske seanse u prizemlju, savršeno odgovara takvoj porodici, sa njenim samouverenim ukusom i krhkim tajnama. Ali kuća je i blagonaklono ravnodušan svedok sreće i razdora koji se odvijaju unutar njenih zidova, kao i srceparajuće prolaznosti ljudskih života.
U inventivnoj sceni u filmu Najgora osoba na svetu, Oslo se ljubazno zaustavlja i zamrzava za Juliju, koju igra Renate Reinsve, dok ona trči gradom da pronađe muškarca s kojim je flertovala na jednoj žurki. Sekvenca je snimljena sa statistima koji stoje potpuno nepomično, ali ne uz pomoć kompjuterskih efekata.
Trir i njegovi izviđači lokacija tražili su odgovarajuću kuću gotovo godinu dana. Na kraju ju je pronašao na pet minuta hoda od stana u kojem živi sa suprugom Hele Bendiksen Trir (Helle Bendixen Trier), arhitekticom i umetnicom eksperimentalnog pozorišta, i njihove dve ćerke, stare četiri godine i godinu dana. Svideli su mu se veliki prozori na toj kući, koji su mu omogućavali da povremeno snima spolja, „kao da kuća gleda unutra“ ljude u njoj, kao i način na koji se svetlost tokom dana polako prelivala preko unutrašnjih zidova. Čak su i stvarni stanari kuće bili odgovarajući, jedan od njih bio je postpank muzičar koga je Trir cenio. „Kuća je imala taj vajb stare bogataške porodice, ali i ljudi koji su kasnije u njoj živeli i bili tipovi za kulturu, sa zanimljivim opsesijama“, rekao je Trir. „Imala je melanholičan osećaj velike prošlosti.“
“Više volim da radim u režimu nežnog ohrabrivanja, jer ljudi tako rade bolje – barem oni s kojima ja želim da radim“
Korišćenje ove lokacije imalo je i ličnih prednosti: u danima kada je snimao u kući, mogao je da doručkuje sa ćerkama i da ih uveče uspavljuje. Trir duboko razume reditelja poput Gustava, sa njegovim umetničko-čudovišnim sklonostima i napola trapavim, napola šarmantnim pokušajima da dopre do svojih ćerki, ali nipošto ne želi da bude Gustav. Zapravo, veliki deo Trirovog procesa izgleda kao potraga za načinima da se takav model izbegne. Pomaže, kako mi je rekla Hele, to što je Trir „beskrajno fasciniran“ psihologijom drugih ljudi, „probijanjem površinskog sloja snažnih emocija i pokušajem da se razume zašto su ljudi takvi kakvi jesu. To je stalni razgovor, i kod kuće i sa našim prijateljima“.
Trir, visok i vitak, kratko ošišane kose, sa kratkom bradom, plavim očima iza naočara sa ramom od kornjačinog oklopa i sklonošću ka crnim pantalonama i patikama, izgleda kao profesor istorije koji je omiljen kod đaka. Na snimanju se kreće sa prirodnom atletskom lakoćom. Nekada je jurio niz skijaške staze, a usporio je tek posle nesreće 2019. godine koja je gotovo zahtevala amputaciju stopala. Trir je druželjubiv i emocionalno pristupačan, sklon da u zanosu sklopi ruke, da izgovori razdragano „Upravo tako!“ kada se s nečim složi, i da mu zasuze oči dok režira. (Isto mu se dogodilo i kada sam mu prepričala nešto lepo što je njegova supruga rekla o njemu.)
Ovu poslednju sklonost Trir deli sa direktorom fotografije na filmovima Sentimentalna vrednost i Najgora osoba na svetu, danskim snimateljem Kasperom Tuksenom (Kasper Tuxen). „Mnogi snimatelji su nekako supermačo tipovi“, kaže Trir. „Kasper je toliko senzibilan i divan, zaista je uključen u ono što glumci rade.“ Tuksen mi je rekao da mu snimanje scena koje su ga posebno dirnule predstavlja tehnički rizik. Trirovi filmovi snimaju se na tridesetpetomilimetarskoj traci, a Tuksen prilazi glumcima sasvim blizu, često sedeći na točkićima na niskoj stolici sramnog naziva butt dolly. „Kad snimate na filmu, imate tražilo od pravog optičkog stakla“, rekao je Tuksen. „Divan je za jasno gledanje, ali problem je kondenzacija od vlage sa oka. Kada mi se oko u radu ovlaži, staklo se zamagli. Zato moram da koristim grejno tražilo, da skuvam svoje suze.“
Američki reditelj Majk Mils (Mike Mills), autor filmova Početnici (Beginners) i Žene dvadesetog veka (20th Century Women), blizak je Trirov prijatelj i takođe sarađuje sa Tuksenom. I Mils i Trir pristupaju filmu sa nepatvorenim osećajem iskrenosti, čak i dok se igraju arhivskim montažama, skokovima unapred i drugim rafiniranim postupcima. Njih dvojica redovno razgovaraju preko Zooma, ponekad satima, i međusobno dele prve verzije svojih filmova. Mils je rekao da su on i Trir, „dvojica ljudi koji su prošli mnogo terapije“, bolno svesni da je filmska istorija „prepuna narcisa koji su možda snimali velike filmove, ali su bili užasni ljudi za sve oko sebe“. Nastavio je: „Ako ste tip osobe koji u svemu tome vidi ćorsokak, ili problem, ili nešto što ne vodi ka sreći ili bogatijem životu, kako na to reagujete?“ Poput Trira, i Mils ima sklonost da daje psihoterapijski promišljene opaske, a zatim da naglas brine da li zvuče pretenciozno.
Milsove komentare prenela sam Triru kada sam se s njim našla na kafi tokom Njujorškog filmskog festivala (New York Film Festival). “U režiji”, rekao je Trir, „ima mnogo teškog posla, kako u borbi za kreativnu kontrolu, tako i u okupljanju svih ljudi oko iste ideje, u vođenju velikog tima ljudi rano ujutru, kada su umorni i kada polovina njih ima nedijagnostikovani ADHD, ali vi volite njihovu energiju“. Takva situacija „može da podstakne mačo ponašanje, jer ste vi vođa, militaristički general“. Kada Trir mora da okupi svoju ekipu, on produbi glas, pljesne rukama i obznani, „ljubazno ali strogo, kao učitelj: ‘Moramo da se fokusiramo, svi!’“ Više voli da radi u režimu „nežnog ohrabrivanja, jer ljudi tako rade bolje – barem oni s kojima ja želim da radim“.
„Volim da sedim tik uz kameru i da gledam glumce, i veliki deo proba se sastoji upravo u tome, da ih naviknem na svoju blizinu.”
Prošlog oktobra posetila sam snimanje filma Sentimentalna vrednost. Snimalo se u studiju, koji je na trideset minuta vožnje vozom od centra Osla. U njemu je bila rekonstruisana prva i druga etaža kuće u Frogneru. Za snimanje kuće u različitim istorijskim trenucima, od 10-ih do 80-ih godina XX veka, bilo je lakše – iako ni malo jednostavno niti jeftino – izgraditi repliku nego prilagoditi stvarnu kuću. Scenografski tim je zidove lažne kuće obložio palimpsestom tapeta; kada bi scene iz jednog perioda bile završene, skidali bi jedan sloj da bi se otkrio sledeći.
Tog dana snimala se scena kućne žurke iz 60-ih godina, iz vremena kada je kuću nastanjivala Gustavova tetka Edit, sestra njegove majke, koja je otvoreno živela sa svojom partnerkom. Saznajemo da se Gustavova majka tokom nacističke okupacije Norveške priključila pokretu otpora i da ju je Gestapo zatvorio. Kasnije je, dok je Gustav bio još mlad, izvršila samoubistvo. Edit na svojim žurkama voli da pojača muziku kada se komšije žale, a za jednog od njih sigurna je da je upravo on odao njenu sestru.
Trir me je uveo u lažnu kuću kao da je domaćin zabave, provodeći me pored stola prekrivenog čašama od vina i zgužvanim salvetama. „Ovo je kuća u svom najpohabanijem, najživljem stanju“, rekao je, pokazujući na pažljivo ispucalu boju na dovratniku. On i Tuksen su razgovarali o kadru koji su želeli da snime, o cipelama koje lupkaju i grebu drveni pod. Žurka je, kako je Tuksen objasnio, „jedan od događaja koji su ostavili tragove života u kući“.
Ples u toj sceni bio je precizno isplaniran, ali je Trir podsticao izvođače da se opuste. „Ovo je prelep trenutak oslobađanja i sreće“, rekao je. Kako mi je kasnije objasnio, takva okupljanja su mesta na kojima mladi Gustav uči da bude provokator, „da odbaci stare lance neoburžoaskog posleratnog konzumerizma“. To je ključna transformacija za Gustava, čak i ako su u sadašnjosti filma te „provokacije postale pomalo ustajale i šovinističke“.
Glumica koja tumači Edit, Meri Strand Ferstad (Mari Strand Ferstad), rekla je Triru da mora da „čak i tokom ove žurke pamti sestru koju sam izgubila“. Ferstad je tu svesnu tugu prenosila suptilno prkosnim gestovima dok je pojačavala zvuk na gramofonu. Znala sam da će Trir uhvatiti taj nemi podtekst. Njegovi filmovi obiluju krupnim planovima i on ima neobičnu strpljivost da se zadrži na glumčevom licu u pukotinama razgovora, dopuštajući gledaocima da naslute ili zamisle šta se odvija u glavi lika. Trir mi je rekao: „Ljudi kažu da su filmovi zapravo stvar prostora i velikih planova i širokih kadrova, ali ja zaista osećam da me duboko dotiče zapravo bliskost s ljudima u bioskopu na način koji vam u društvenom životu nije dozvoljen. U svakodnevici”, požalio se, „nije vam dozvoljeno da sedite i zurite u nečije lice!“
Trir je nastavio: „Volim da sedim tik uz kameru i da gledam glumce, i veliki deo proba se sastoji upravo u tome“, da ih navikne na svoju blizinu. Zbog te intenzivne pažnje, rekao je, „ne biram nikoga ko me zaista ne zanima, jer se onda, na pola puta, upadne u nevolju“. Napomenuo je i da „u nordijskim zemljama postoji tradicija glavnih krupnih planova. Drejerova Stradanje Jovanke Orleanke (Jeanne d’Arc) je možda najpoznatiji primer“. Isto važi i za filmove Ingmara Bergmana, kod koga je „centralna tema tako blizu, u romantičnim ili porodičnim odnosima, a imate osećaj da ste drugima i dalje zagonetka“.
Related
Joakim Trir – režiser koji je Oslo stavio na filmsku mapu (II deo)Kada sam pitala Stelana Skarsgorda (Stellan Skarsgård), koji ima sedamdeset četiri godine i igrao je i u umetničkim filmovima i u blokbasterima podjednako, po čemu je rad sa Trirom poseban, odmah je rekao: „Njegova opsesija licima glumaca. On vidi sve što radiš. Sedi pored kamere, ne gleda u monitor. Jer to je njegov materijal. Nije u pitanju ono što kažeš ili dijalog, već ono što se dešava na licima. Za glumca je to dar, imati reditelja koji je toliko zainteresovan za ono što radiš kada ne izgovaraš tekst.“
U sceni žurke, međutim, biće mnogo lelujavih pokreta kamere dok se gosti prepuštaju slavlju. „I’m ali-i-i-ive“, zapevao bi Trir jednom ili dvaput, pucketajući prstima u ritmu razularene pesme Džonija Tandera (Johnny Thunder) koja se vrtela na Editinom gramofonu. Doživotni zaljubljenik u muziku, nekoliko puta godišnje pušta muziku kao di-džej u jednom klubu u Oslu: soul, funk i house. Rado napominje da je izbačen iz pank benda jer je bio loš bubnjar. Njegov omiljeni naziv za krug stalnih saradnika koje okuplja oko sebe, od Reinsve do Lija, pa do svog koscenariste Eskila Vogta (Eskil Vogt), sa kojim je radio na svim svojim filmovima, jeste „moj bend“. Trir sastavlja muzičke podloge za sve svoje filmove; one su ponekad preuzete sa plejlista koje je pravio za Vogta i sebe dok su pisali scenario. Sentimentalna vrednost snažno koristi poetske, raskošno orkestrirane pesme iz 70-ih godina Terija Kalijera (Terry Callier) i Labija Sifra (Labi Siffre). To je muzika za koju se, kako mi je Trir rekao, „može reći da naginje lakom slušanju“. „Ali meni se sviđa što možeš da uzmeš soul muziku i učiniš je lakom, da stvoriš lepršavost uz gudače i slično. Volim tu dinamiku i u filmovima – lepu svetlost i boje, ali u samoj srži, pravu tugu.“
Trirov debitantski film, Repriza (Reprise), pojavio se 2006. godine, kada je on imao trideset dve. To je duhovit i setan film o dvojici mladih prijatelja iz Osla, Eriku i Filipu, koji postaju pisci. Film prati njihova poniženja, uspehe i ljubavne veze, kao i Filipov psihički slom, dok se priča spretno premešta kroz vreme, i stvarno i zamišljeno. Vidimo flešbekove neprijatnih tinejdžerskih sećanja, poput trenutka kada Erikova progresivna majka pronalazi pornografiju na njegovom računaru, ali i razdragane, hipotetičke scenarije književnih trijumfa prijatelja, prve knjige koje se slabo prodaju, ali čija bi „zagonetna priroda od njih napravila kultne klasike“, kako nam kaže jedan od Trirovih ironičnih naratora. Repriza s blagom satiričnom draži prikazuje svoje filmske uticaje, od francuskog novog talasa do razgovorljivih filmova o sazrevanju, poput Vitelonija (I Vitelloni) i Zalivača (Diner).
Repriza je predstavljala i prvi put da je Trir radio sa Lijem, a Trirovo otkriće ovog lekara učvrstilo je njegovu odlučnost da pronađe glumce koji mogu u potpunosti da ožive likove kakve su on i Vogt stvarali. Trir je direktoru kastinga na Reprizi rekao da su mu potrebni glumci koji izgledaju kao da bi zaista mogli da pišu romane. Posle mnogo nedelja i nekoliko stotina audicija, direktor kastinga ga je upitao: „Da li je dovoljno da mladići izgledaju kao da su čitali romane?“ Tada je Trir video snimak audicije koji je napravio Li. On je tada završavao medicinski fakultet i spremao se za rad u psihijatrijskoj bolnici. Kao dete je glumio u jednom filmu, a scenario mu je bio blizak. Takođe je, kako mi je rekao, bio „veoma zainteresovan za filozofiju i jezik, i za odnos između jezika i mišljenja“.
„vrlo specifično norveška tema, a to je: kako neko može biti toliko privilegovan, a ipak toliko slomljen iznutra?“
Na audicijama je Trir od svakog glumca tražio da navede neki kulturni artefakt, film ili album, koji voli, i da objasni šta mu znači. Prisetio se: „Tražio sam tipove koji podsećaju na prijatelje koje sam voleo, ljude kojima je stalo do čudnih stvari. A Anders je rekao nešto kao: ‘Pa, film koji je na mene zaista ostavio trag bila je Pazolinijeva Medeja (Medea). Video sam je i počeo da učim grčki. Najveća greška u mom životu, bacio sam godinu dana na to!’“ Trira je to osvojilo i dao je Liju jednu od glavnih uloga. Li se, sa svoje strane, seća da ga je impresioniralo to kako „jedan filmski reditelj može da bude zainteresovan i za francusku filozofiju, Lakana i Rolana Barta, i za pank rok“.
Li je igrao i u Trirovom sledećem filmu, Oslo, 31. avgust, gde je pružio tihu ali razarajuću interpretaciju narkomana, takođe po imenu Anders, koji biva pušten iz rehabilitacionog centra kako bi otišao na razgovor za posao u jednom umetničkom časopisu. Anders luta Oslom poput sablasti. Posećuje starog prijatelja, akademika koji je oženjen, ima decu i koji odaje sliku porodične sreće, iako prošarane svakodnevnim iritacijama koje Anders očigledno ne može da podnese. Nakon što upropasti razgovor za posao, Anders pokušava da vidi svoju sestru, koju je previše puta razočarao, pa ona šalje svoju partnerku da ga zadrži. Odlazi na žurku i provodi noć sa bezbrižnim strancima, dok ostavlja sve očajnije poruke bivšoj devojci koja se nikada ne javlja, a zatim namerno doživljava recidiv i predozira se u kući svojih roditelja. Teško je sasvim razumeti zašto Anders ne uspeva da se sabere; inteligentan je, lep i voljen, makar to bilo donekle iscrpljujuće. Ali većina nas je poznavala ljude poput Andersa, ili je osetila dovoljno njegove frustrirane očajnosti, da prepozna šta ga muči: on je sam sebi nepopravljivo razočaranje.
Možda je najpotresnija scena ona u kojoj Anders, sedeći sam u prometnom kafeu, osluškuje obične razgovore oko sebe. „To je srž filma“, rekao mi je Knausgor. „Ono što on misli, i što vi mislite, jeste: ‘Ah, to je tako banalno, uopšte nije važno. Ljudi se samo pretvaraju i slično.’ Ali oni su povezani sa životom, oni zapravo žive, i to je ono što život jeste – te sitne stvari. A on s tim nije povezan.“
Knausgor je bio podjednako opčinjen filmom Repriza. Pre Trira, rekao je: „Norveški film je bio u redu, ali ga nikada nisam doživljavao kao uzbudljiv“. Repriza je bila „gotovo šokantna – da li je ovo moguće? Za nas je to bio svet koji smo poznavali – vicevi koji su kružili, ambicije koje smo imali, naš način govora“. A pritom je bila i „veoma napredna u načinu pripovedanja. To nije uobičajeni realizam“.
Norveška nije bila naročito bogata sve dok eksploatacija nafte iz Severnog mora, tokom 70-ih godina, nije počela dramatično da podiže životni standard. Delom zato što je Norveška tokom većeg dela XX veka ekonomski zaostajala za svojim skandinavskim susedima, nije razvila onu vrstu snažne i slavljene filmske industrije kakvu su imale Švedska i Danska: nije bilo Bergmana, nije bilo Larsa fon Trira. Lars Tomas Skare (Lars Thomas Skare), producent iz Osla koji je bio pomoćnik reditelja na filmovima Najgora osoba na svetu i Sentimentalna vrednost, rekao mi je da Trirovo delo predstavlja „neku vrstu pop-kulturne mešavine ideja iz Francuske i međunarodnog filma, ali uz zadržavanje norveške duše“. Deo onoga što je Oslo, 31. avgust činilo toliko snažnim, smatrao je Skare, bila je njegova „vrlo specifično norveška tema, a to je: kako neko može biti toliko privilegovan, a ipak toliko slomljen iznutra?“ Skare je objasnio: „Nama je toliko dobro da to, na neki način, rađa depresiju. Jer nemamo neposrednu borbu u životu i društvu na koju bismo morali da se fokusiramo. Zbog toga smo skloni snažnoj introspekciji, što, mislim, mnoge ljude vodi u propast. Ta vrsta depresije zemalja prvog sveta – film se toga zaista dotakao.“
Te teme su, naravno, imale odjeka i izvan Norveške, a Trirovi filmovi su s vremenom ostvarivali sve veći međunarodni uspeh. Najgora osoba na svetu bila je nominovana za dve nagrade Američke filmske akademije – za najbolji međunarodni film i, što je neobično za film na stranom jeziku, za najbolji originalni scenario.
Najgora osoba na svetu priča priču o Juliji, rođenoj u Oslu koja tokom filma puni trideset godina, dok pokušava da shvati šta da radi sa svojim životom. Nakon što napusti studije medicine – hirurgija je, kako kaže majci, „previše nalik stolarstvu“ – radi u knjižari, dok istovremeno eksperimentiše sa fotografijom i pisanjem. U tom periodu profesionalne konfuzije započinje intenzivnu vezu sa Akselom, starijim strip crtačem sa kultnom publikom, koga tumači Li. Ali ubrzo počinje da se oseća zarobljeno u orbiti njegove usredsređenosti i uspeha. „Igram sporednu ulogu u sopstvenom životu“, kaže Julija. On je spreman za decu; ona nije sigurna da će ikada biti. Julija upada na jednu svadbu, gde upoznaje momka svojih godina, Ejvinda, koga igra Herbert Nordrum (Herbert Nordrum), neintelektualnog baristu. U slabijem filmu on bi bio karikatura, mišićavi tupson za podsmevanje; ovde je taj lik nijansiraniji – Ejvind deluje kao seksi, emocionalno uverljiva alternativa Akselu. U blistavo koketnoj sekvenci oni ispituju granice, obilazeći, ali nikada sasvim ne prelazeći liniju prevare. (I Ejvind ima partnerku.) Mirišu znoj jedno drugom, šapuću tajne na uvo, gledaju jedno drugo kako mokre. Zatim se razilaze. U inventivnoj sceni u kojoj Julija trči da ponovo pronađe Ejvinda, Oslo se ljubazno zaustavlja i zamrzava za nju – sekvenca snimljena sa statistima koji stoje nepomično, ali ne uz pomoć kompjuterskih efekata – kako bi ona mogla da ukrade vreme s njim, a da još ne mora da okonča odnos sa Akselom. Najgora osoba na svetu je romantična komedija, ali sa temama koje su mračnije od većine tema u rom-kom filmovima: brutalni upadi smrtnosti; način na koji protok vremena može da razotkrije, poput oseke, krhotine naših planova i snova.
Julija je izuzetno složen lik: ambiciozna, ali neodlučna, glasna, ali zbunjena, budna i pronicljiva, puna nestašne životnosti. Nekim gledaocima njena impulsivnost deluje više iritantno nego šarmantno. Ali nekoliko žena koje poznajem rekle su mi da je film bolje nego ijedan drugi koji su gledale uhvatio iluzornu otvorenost savremenog mladog odraslog doba. Jedna koleginica se prisetila da je Najgoru osobu na svetu gledala sa prijateljima neposredno pre diplomiranja i da su je “proglasili Diplomcem (The Graduate) naše generacije – s tom razlikom što naše anksioznosti nisu proisticale iz očekivanja da treba da se venčamo i imamo decu, već iz činjenice da se to od nas nije očekivalo, već da smo mogli da radimo šta god poželimo“. Meni je film delovao kao Eni Hol (Annie Hall) za novu generaciju, sa junakinjom koja je jednako nesigurna kao lik Dajen Kiton (Diane Keaton), ali koja više sazreva.
Tekst:
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Drugi deo ovog teksta pročitajte ovde.
Pročitajte i šta je Knausgor rekao o pisanju svog bivšeg mentora, nobelovca Juna Fosea.