Džejson Alen-Pezant: Volim da pričam o onome o čemu niko neće Džejson Alen-Pezant, pesnik sa Jamajke, dobitnik je nagrade “T.S. Eliot” za zbirku pesama “Autoportret kao Otelo”.

“Hajde da vidimo koji su to pridevi”, kaže Džejson Alen-Pezant, kao da hoće da bude još očiglednije da je pesnik, kada ga pitam kako se oseća jutro nakon osvajanja nagrade “T.S. Eliot” za poeziju. “Sjajno. Preplavljeno. Ekstatično. Privilegovano”.

Iako to ne biste zaključili po njegovoj toplini i pažljivosti, veoma je umoran. Četrdesettrogodišnji pisac i profesor nije mogao da se pošteno naspava posle svečanosti, pa je na kraju u cik zore izašao da se šeta po Londonu.

“Nije da nisam očekivao da pobedim”, objašnjava. Zna da je delo sa kojim je pobedio, Autoportret kao Otelo (Self-Portrait as Othello), “snažna knjiga”, za nju je već dobio nagradu Forward za najbolju zbirku, a i u užem izboru je za nagradu Writers’ (ranije poznatu kao nagrada Rathbones Folio). Ali “suludo” je, kaže, da bude proglašen pobednikom jer je u užem izboru bilo “bar dvoje” pesnika o čijim delima je govorio na predavnjima svojim studentima na Univertitetu u Mančesteru, gde je profesor teorije kritike i kreativnog pisanja.

U zbirci Autoportret kao Otelo, koju njegov izdavač Karkanet opisuje kao “pesničke memoare i ekfrastični eksperiment”, pesnik zamišlja pozadinsku priču Šekspirovog lika i bavi se njegovim imigrantskim iskustvima i tamnoputošću kroz sopstveni život.

Alen-Pezant misli da je jedan od razloga za to što je zbirka naišla na odjek kod čitalaca i žirija u tome što “žonglira sa nekoliko zanimljivih pitanja”, bavi se “muževnošću, crnom muževnošću i time kako se ona prepliće sa ranjivošću. O čemu nikada nije dosta razgovora”.

Otelo je takođe in, obaveštava me, spominjući prošlogodišnje predstave u Lirik Hamersmitu i Riversajd studijima u Londonu. On je, slično ovim predstavama, hteo da postavi pitanja o liku kojima se komad ne bavi. (Jedna od pesama u Autoportretu kao Otelo nazvana je “O čemu Šekspir nije pisao”). “Suviše je lako misliti da on prosto posenili i poludi”, kaže Alen-Pezant. “Ima li tu nekog kulturološkog bagaža koji nosi? Nečega u njegovom poreklu?”

Pesnik je želeo i da ispita identitete koje deli sa Otelom zbog boje kože i imigracije. Alen-Pezant odrastao je u Mančesteru na Jamajci, majka ga je rodila dok je učila za učiteljicu, a otac ih je napustio još pre porođaja. Od najranijeg detinjstva živeo je sa babom i dedom, uzgajivačima jama, u malom selu Kofi Grouv koje u zbirci opisuje kao mesto “gde je nada ko suvi koren crvenog krečnjaka”.

“Sve što sam pokušavao veći deo života da uradim bilo je da okrenem leđa tom mestu”, kaže. “Znate, uspinjanje na društvenoj lestvici: obrazuj se, idi na fakultet”. Dok je bio mlađi nije želeo da priča o porodici ili mestu gde je rođen, jer rad na farmi nije “kul”, a siromašno poreklo je “bilo izvor stida”.

Otišao je iz Kofi Grouva sa pet godina da živi sa majkom u Porusu, gde je ona stanovala nakon što se kvalifikovala za učiteljicu. Tada je, seća se, shvatio da mu baka, koja se pojavljuje kao “Mama” u njegovim pesmama, nije zapravo majka. “Bila je to zaista prava trauma”, kaže. Baka ga je odvela u majčinu kuću i on je bio ubeđen da idu samo u posetu. I onda je, dok je bio u toaletu, otišla bez pozdrava.

Njegova baka, iako sama nije bila mnogo obrazovana, postarala se da njena ćerka i on budu. Upravo ona je naučila Alen-Pezanta da čita “na njenoj verandi, pred tablom”. Rekla mu je: “Moraš da čitaš svoje knjige! Shvati te knjige ozbiljno”. Što je on, naravno, i uradio; stekao je diplomu na Univerzitetu Zapadnih Indija u Kingstonu, a potom je otputovao u Montreal na prvu godinu doktorskih studija iz srednjovekovnih i modernih jezika, pre nego što je dobio stipendiju za završetak doktorata na Oksfordu, uz godinu u inostranstvu, u Ekol normal superier u Parizu. Poeziju je pisao još kao student, ali se na Oksfordu “nešto promenilo i počeo je to ozbiljno da radi”.

Možda zbog paralela među njima, njegove misli vodile su ga do Otela i do toga kako na taj lik može drugačije da se gleda iz ugla crnog čoveka. Pišući o muževnosti tamnoputih ljudi neminovno se zatekao kako razmišlja o ocu, o njegovom odsustvu, što je ključna tema u Autoportetu kao Otelo.

Otac Alen-Pezanta bio je putnik, saznao je to pesnik iz razgovora sa bakom sa očeve strane. Živeo je u Engleskoj i Americi, a sada je u Etiopiji. U poetski prikladnom sticaju okolnosti, Alen-Pezant leti tamo nakon našeg intervjua, da se prvi put susretne sa svojim ocem.

I sam otac dvoje dece, pesnik želi da bude u stanju da ih upozna sa poreklom. “Od njega mi nije potrebno ništa materijalno, očigledno”, kaže. “Nije mi potrebno ništa ni emotivno. Mislim da samo želim da ga saslušam”. Iznenađujuće je smiren dok mi priča o isplaniranom putovanju, putovanju za koje još nije rekao ocu.

Ali manje možda iznenađuje to da je pesnik spreman da se poduhvati tako trnovitih tema u svojim delima voljan i da učestvuje u teškim razgovorima u svakodnevnom životu. “Volim da razgovaram o nelagodnim stvarima”, kaže. “Volim da pričam o stvarima o kojima niko ne želi da govori”.

U govoru povodom uručenja nagrade “T.S. Eliot” iskazao je užasnutost ratom u Gazi, navodeću da je hteo da ga “unese u prostoriju”. Osvajanjem nagrade je, kaže, dobio priliku za to. “Hteo sam da je iskoristim da govorim o nečemu za šta verujem da je važno mojim kolegama pesnicima”. Spomenuo je nedavno preminulog Bendžamina Zefaniju kao inspiraciju, posebno ono što je odbio Orden Reda Britanske imperije. “Dođe taj trenutak kada moraš da se pogledaš u ogledalo, govorio je. Bio sam zaista dirnut time. Pomislio sam da je to hrabro. Verujem da sam se vodio tom etikom kada sam juče rekao ono što sam rekao”.

Alen-Pezant će sada ostaviti poeziju sa strane na neko vreme, dok bude pisao knjigu memoara isprepletanih prozom o prirodi, predviđenu za objavljivanje 2025. Takođe “u potaji” piše i fikciju koju će nekad pokušati da objavi. “Ali ne pokušavam da se ubijem ili pregorim”, kaže smireno.

Smirenost, u stvari, skoro kao da isijava iz pesnika, možda i zato što se, posle mnogo godina nastojanja da se distancira od porekla, konačno pomirio sa svojim korenima. “Sad poznajem sebe”, kaže i smeje se zbog činjenice da “Pezant”, prezime koje je preuzeo od supruge iz Bretanje, znači “seljak”, kao veseli pozdrav sopstvenoj porodičnoj prošlosti. “Izgleda da se krug zatvara”, kaže.

Piše. Lusi Najt
Izvor: The Guardian
Preveo; Matija Jovandić